Трансавангарда

С Википедије, слободне енциклопедије

Трансавангарда је неоекспресионистички[1][2][3] покрет у италијанској уметности који се развијао касних 70-их и током 80-их година 20. века.[4] Сам термин, трансавангарда, је осмислио и применио Акиле Бонито Олива,[5] критичар и историчар уметности.[6][7] Сматра се противтежом концептуалној ументости и Arte povera. Уметници овог правца имају за циљ да ликовно реализују подсвесно и потискивано. Користе субјективни језик знакова који је практично немогуће дешифровати.

Овај уметнички покрет је одговорио на експлозију концептуалне уметности која је пронашла многе медије изражавања, оживљавањем сликарства и поновним увођењем емоција ― посебно радости ― у цртеж, сликарство и скулптуру.[8] Трансавангарда је означила повратак фигуративној уметности, као и митским сликама, које су поново откривене током врхунца покрета.[9] Уметници су оживели фигуративну уметност и симболизам, који су ређе коришћени у покретима после Другог светског рата, попут минимализма. Главни трансавангардни уметници били су Сандро Чија,[10][11] Франческо Клементе,[12][13] Енцо Куки, Мимо Германа, Нино Лонгобарди, Никола де Марија и Мимо Паладино.[14]

Године 1982, радови Чије, Кукија и Лонгобардија укључени су у изложбу „Италијанска уметност сада: америчка перспектива“ у Музеју Соломона Р. Гугенхајма у Њујорку.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kurczynski, Karen (2011). „Neo-Expressionism in America”. Grove Art Online. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.T2090601. 
  2. ^ Cohen, Alina (2019-03-01). „The Bad Boy Artists of the 1980s Owe a Debt to Their Feminist Predecessors”. Artsy (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-07. 
  3. ^ Jones, Amelia (2009). A Companion to Contemporary Art Since 1945 (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-5235-8. 
  4. ^ Chilvers, Ian and John Glaves-Smith. A Dictionary of Modern and Contemporary Art. Oxford University Press (2009), p. 503
  5. ^ Chilvers, Ian (1999). A Dictionary of Twentieth-Century Art. Oxford University Press. стр. 620. Архивирано из оригинала 16. 08. 2017. г. Приступљено 17. 01. 2022. 
  6. ^ Nieves, Marysol (2011). Taking Aim! The Business of Being An Artist Today. Fordham University Press. стр. 236. Архивирано из оригинала 01. 04. 2017. г. Приступљено 17. 01. 2022. 
  7. ^ „The 1980s”. La Biennale. Приступљено 24. 1. 2014. 
  8. ^ Derwent, Charles (12. 9. 1999). „Visual Art: Land of the Living Dead Mimmo Paladino South London Gallery, London”. The Independent  – преко HighBeam Research (потребна претплата). Архивирано из оригинала 26. 1. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014. 
  9. ^ Hawlitschka, Ursula (август 2000). „Enzo Cucchi and the Transavantgarde: Are We In An Abyss of Seeing?”. 
  10. ^ Daniel Soutif (1 February 2003) Trans-Avanguardia. Artforum International.
  11. ^ Bohm-Duchen, Monica (2003). „Chia, Sandro”. Oxford Art Online. Oxford: Oxford University Press. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.T016388. 
  12. ^ Alex Bacon (3 May 2013). Francesco Clemente in Conversation with Alex Bacon. Brooklyn Rail.
  13. ^ Seidel, Max. Francesco Clemente: The Tarots. Hirmer Publishers. 2012. ISBN 9783777445212
  14. ^ Chuen, Ooi Kok (1. 11. 2000). „Creating art from chaos”. New Straits Times  – преко HighBeam Research (потребна претплата). Архивирано из оригинала 11. 6. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2014. 
  15. ^ Glueck, Grace (1982-04-02). „Art: At The Guggenheim, 7 Italian Shows in One”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2020-11-16. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]