У Малстремском вртлогу
| У Малстремском вртлогу | |
|---|---|
 Илустрација из 1919. | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | A Descent into the Maelström |
| Аутор | Едгар Алан По |
| Земља | САД |
| Језик | енглески |
| Жанр / врста дела | научна фантастика |
| Издавање | |
| Датум | 1841. |
„У Малстремском вртлогу” (енгл. A Descent into the Maelström) је приповетка америчког писца Едгара Алана Поа, први пут објављена 1841. године. У приповеци, човек прича како је преживео бродолом и вртлог. Груписана је са Поовим причама о рационирању и такође је означена као рани облик научне фантастике.
Радња[уреди | уреди извор]
Прича је смештена на Лофотену, а приповеда је старац који открива да само изгледа стар – „Ви мислите да сам ја веома стар”, каже он, „али се варате. Мање од једног дана било је довољно да ми коса, врана као гавраново крило, постане седа, да ми се растроје нерви тако да дрхтим и од најмањег напора, да зазирем и од сенке”. Приповедач, убеђен снагом вирова које види у океану, потом слуша о „старчевом” пецању са његова два брата пре неколико година.
Погођен „најстрашнијим ураганом који је икада сишао са небеса”, њихов брод је ухваћен у вртлог. Један брат је повучен у таласе; други је био избезумљен од ужаса и удавио се кад је брод повучен. У почетку је „старац” видео само ужас, али, у тренутку откровења, видео је да је Малстрем прелепо и страшно створење. Посматрајући како се предмети око њега привлаче и увлаче у њега, закључио је да „што су тела већа, то је њихово спуштање брже” и да се предмети сферног облика најбрже увлаче. За разлику од свог брата, он је напустио брод и држао се за цилиндрично буре све док се неколико сати касније није спасио када је вир привремено утихнуо, а њега су спасили неки рибари. „Старац” је испричао причу приповедачу без икакве наде да ће приповедач поверовати.
Анализа[уреди | уреди извор]
Почетак приче је сличан роману Песма о старом морнару Самјуела Тејлора Колриџа: у оба дела, узбуђени старац прича своју причу о бродолому који је преживео.[1] Прича је сензационална, наглашавајући приповедачеве мисли и осећања, посебно његов страх од смрти у вртлогу.[2] Приповедач користи своје вештине расуђивања да би преживео, а прича се сматра једним од Поових раних примера научне фантастике.[3]
Главне теме[уреди | уреди извор]
У овој причи налази се неколико често понављаних тема у Поовим делима: резонирање, морска прича и прича унутар приче.
Алузије[уреди | уреди извор]
У причи се помиње Јонас Данилсон Рамус, човек из Норвешке који је писао о чувеном вртлогу у Салтстраумену. Уводни епиграф цитиран је из есеја Џозефа Гленвила под називом „Против поверења у филозофију и питања спекулације” (1676), иако је По значајно изменио формулацију.[4]
Историја објављивања[уреди | уреди извор]
Прича се први пут појавила у мајском издању часописа Graham's Magazine, објављеном у априлу 1841. године.[5] По је пожурио да заврши причу на време и касније је признао да је закључак био несавршен.[6] Убрзо након што је Поова прича „Убиства у Улици Морг” преведена на француски без имена аутора, француски читаоци су потражили друга Поова дела, од којих је „Малстремски вртлог” био једно од најраније преведених.[7]
Као и за његова друга авантуристичка дела смештена на мору, Авантуре Артура Гордона Пима и Дневник Џулијуса Родмана, читаоци су веровали да је „Малстремски вртлог” истинит. Један одломак је поново штампан у деветом издању Енциклопедије Британике — али је био заснован на одломку који је По преузео из ранијег издања те исте енциклопедије.[6] У јуну 1845. године, приповетка је први пут сакупљена у Поовим Причама.[8]
Пријем[уреди | уреди извор]
Убрзо након објављивања, издање листа Daily Chronicle од 28. априла укључивало је напомену „'Малстремски вртлог' Едгара А. Поа, недостојан је пера онога чији таленти му омогућавају шире и већи домет.”[9] Мордекај М. Ноа у Evening Star-у је, међутим, изјавио да прича „делује једнако интересантно заједно са моћним чланком из пишчевог пера у последњем броју, 'Убиства у улици Морг'”.[9] Године 1911, професор Роберт Армистед Стјуарт рекао је да је ова прича „најзанимљивија од три приче о псеудо-науци које демонстрирају Поову чаробњачку моћ” заједно са приповеткама „Рукопис пронађен у боци” и „Изузетна пустоловина извесног Ханса Пфала”.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Sova 2001, стр. 66
- ^ Silverman 1991, стр. 169
- ^ Tresh 2002, стр. 116–117
- ^ Sova 2001, стр. 65–66
- ^ Bittner 1962, стр. 164
- ^ а б Meyers 1992, стр. 125
- ^ Silverman 1991, стр. 320
- ^ Thomas & Jackson 1987, стр. 540
- ^ а б Thomas & Jackson 1987, стр. 324
- ^ Barger, Andrew, ур. (2013). Mesaerion: The Best Science Fiction Short Stories 1800–1849. Bottletree Books LLC. стр. 171—172. ISBN 978-1-933747-49-1.
Извори[уреди | уреди извор]
- Bittner, William (1962). Poe: A Biography
. Boston: Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-09686-7. - Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy (Paperback изд.). New York: Cooper Square Press. ISBN 978-0-8154-1038-6.
- Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: Mournful and Never-Ending Remembrance (Paperback изд.). New York: Harper Perennial. ISBN 978-0-06-092331-0.
- Sova, Dawn B. (2001). Edgar Allan Poe A to Z: The Essential Reference to His Life and Work (Paperback изд.). New York: Checkmark Books. ISBN 978-0-8160-4161-9.
- Thomas, Dwight; Jackson, David K. (1987). The Poe Log: A Documentary Life of Edgar Allan Poe 1809-1849. New York: G. K. Hall & Co. ISBN 978-0-7838-1401-8.
- Tresh, John (2002). „Extra! Extra! Poe invents science fiction”. Ур.: Hayes, Kevin J. The Cambridge Companion to Edgar Allan Poe. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 113–132. ISBN 978-0-521-79326-1.
- Vonnegut, Kurt (1952). „18”. Player Piano. New York: Charles Scribner's Sons.
