Фарината дељи Уберти
| Фарината дељи Уберти | |
|---|---|
| Гроф Палатин | |
 Фарината дељи Уберти портрет из циклуса славних мушкараца и жена Андреа дел Кастањо | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1212. |
| Место рођења | Фиренца, |
| Датум смрти | 11. новембар 1264. |
| Место смрти | Фиренца, |
| Религија | Катари |
| Породица | |
| Потомство | Лапо Беатриче |
| Родитељи | Јакопо дељи Уберти |
| Династија | Уберти |
.png) | |
Фарината дељи Уберти (итал. Farinata degli Uberti, Фиренца, 1212 – Фиренца, 11. новембар 1264) био је италијански племић и кондотијер.[1]
Припадао је једној од најстаријих гибелинских породица Фиренце, па га је Данте Алигијери поменуо у шестом певању Пакла, а срео га је лично у десетом певању међу јеретицима.[2][3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Син Јакопа дељи Убертија, од 1239. године био је предводник странке гибелина и одиграо је веома значајну улогу у протеривању гвелфа из Фиренце, које је уследило неколико година касније, 1248. године, под влашћу царског намесника Фридриха од Антиохије, сина цара Фридриха II.[1]
Убертијеви су потом били прогнани када су се на власт вратиле породице гвелфске припадности 1251. године, а уточиште су нашли у Сијени, 1258. године.
Фарината је имао кључну улогу у победи у Бици код Монтапертија 4. септембра 1260. године, а у Конгресу код Емполија, који је уследио, показао је своју снажну љубав према домовини отворено се супротставивши предлогу изасланика Пизе и Сијене који су желели да сравне Фиренцу са земљом.[4]
Преминуо је 1264. године и сахрањен је у цркви Santa Reparata у Фиренци, где је потом саграђена Фирентинска катедрала (итал. Duomo di Firenze).
Његов син, Лапо, именован је од стране Хајнриха VII за његовог изасланика у Мантови.[5]
Оптужба за јерес[уреди | уреди извор]
Чак ни након смрти, Убертијеви нису успели да измакну освети супарничке фракције. У Фиренци су 1283. године тела Фаринате и његове жене Адалете подвргнута постхумном јавном суђењу, под оптужбом за јерес. Том приликом су њихови посмртни остаци ископани, а суђење се завршило пресудом кривице коју је донео фрањевачки инквизитор Соломон из Луке, који је наложио да њихове кости буду одвојене од костију верника и да сва добра која је Фарината оставио у наследство буду заплењена.[6]
Основа оптужбе је и данас несигурна. Она се заправо односила на оспоравање верске супремације Цркве, иако је фракција којој је припадао Фарината оспоравала само политичко мешање Цркве, захтевајући раздвајање духовне и световне власти. До подизања неспоразума на виши ниво довела је пропаганда гвелфа који су искористили ову оптужбу у своју корист, мада неки научници тврде да је Фарината заиста био близак катарској јереси.[7]
Фарината у Дантеовом Паклу[уреди | уреди извор]
Убертијеви нису придобили никакву амнестију, а мржња ривала се сручила на њих. Данте је, наиме, сместио Фаринату међу јеретике епикурејце, који „душу сахрањују са телом” (итал. l'anima col corpo morta fanno)[3] односно оне који не верују у бесмртност душе. Њих двојица воде разговор концентрисан око њихове политичке битке, око породице, а посебно око теме очинских грехова који се преносе на потомство. То је била једна од тема врло блиских песнику, јер је и сам могао да сачува своје синове од изгнанства, да је тражио опроштај. Након што размене неколико напетих реплика, Фарината Дантеу прориче изгнанство, из ког се види огорченост песника, који је у време док пише већ неколико година прогнан.[8]
Данте је, ипак, Фаринати указао ратничку част учинивши га једним од протагониста свог епа и представивши га као моћну и поносну фигуру, скоро хомеровску, у погледу супротстављања недаћама. Чак и сам Вергилије упозорава Дантеа пред овај сусрет да буде обазрив да не користи просте, већ племените речи.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „2023 Year in Review | Timeline of Historical Events | Britannica”.
- ^ „Inferno 6 - Diglital Dante”.
- ^ а б „Inferno 10 - Digital Dante”.
- ^ Villani, Giovanni (2007). Nuova cronica. Parma: Guanda. ISBN 978-8860889034.
- ^ Thomassino, Filippo; Turpino, Giovan; Capriolo, Aliprando (1596). Ritratti di cento capitani illustri con li loro fatti in guerra. Roma: Gigliotti Domenico.
- ^ „Uberti, Farinata degli nell'Enciclopedia Treccani - Treccani”.
- ^ „Farinata degli Uberti - Oxford reference”.
- ^ а б Chiavacci Leonardi, Anna Maria (2003). commento a La Divina Commedia – Inferno. vol. 4. Milano: Mondadori.