Филарет Глински
Филарет Глински (рођ. Тома Данилевски; 1777.-1841.[1]) - православни монах; игуман и рестауратор Глинске испоснице.
Канонизован од стране Украјинске православне цркве (Московска патријаршија) за локално поштовање као светитеља.
Биографија[уреди | уреди извор]
Тома Данилевски је рођен 1773. године у Западној Украјини у породици православних козака. Научивши да чита и пише, ушао је као клирик у помесну сеоску цркву, али је убрзо отишао да путује по светим местима и настанио се у Кијево-печерској лаври. У послушности келијеру и канонарху, Тома је прилично дуго живео у Кијеву[2].
Године 1802. Тома Данилевски се преселио у Софроњево-Молченску печерску испосницу, заузео тамо место регистранта и исте године постао монах са именом Филарет; 1803. године рукоположен за јерођакона, 1806. године - за јеромонаха. Филарет је постављен за декана манастира и са великом несебичношћу предавао се разним монашким подвизима: усамљености, безмолвију, посту, бдењу, клечењу и непрестаној молитви; волео је да пише музичке књиге и написао је 4 комплетне „ирмологије“[3].
Отац Филарет је 11. маја 1817. године постављен за обновитеља Глинске Рождества Пресвете Богородице Испоснице, која је у сваком погледу била веома запуштена; и материјално и духовно. Филарет је са свим могућим жаром приступио исправљању ситуације: забранио је пријем жена у келије, увео је светогорски статут у богослужење, и као узоран путоказ увео у манастир слогу и сјај.
Дана 5. јула 1821. године, Филарет Данилевски је лично представљен цару Александру I Павловичу и замолио га да повећа особље пустиње, додели манастиру 300 јутара шуме и плати дугове. Руски цар је пристао да помогне.
Глас о просперитету Глинске испоснице проширио се и привукао многе донаторе. У манастиру су се појавиле нове зграде, обновљена је сакристија, а монаси су представљали школу побожности и пример врлине.
Филаретова дела треба да садрже и 4 статута, које је он саставио по правилима светогорског конака, за женске манастире Курске, Оренбуршке и Јекатеринбуршке епархије, као и „Дуго учење за новопостриженог монаха“, штампано год. 1824 и послат свим епархијама Руске цркве. Игуман Филарет оставио је монасима таква аскетска упутства као што су, на пример, „Пре и после постриговања“, „О положају исповедника који служи монахињама“. Кроз његове радове, засноване на усменом предању, састављена је „Историја Глинског рођења Богородице Мушке испоснице“[4].
Филарет Данилевски је преминуо 31. марта (12. априла) 1841. године у повереном му манастиру.
Свети Синод Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије одлучио је 8. маја 2008. да канонизује 13 подвижника Глинске испоснице, међу којима је био и Филарет. Опште сећање у Саборном храму Глинских светаца одређено је да се 22. септембра.
Сам манастир, после Октобарске револуције, затворили су бољшевици и тек након распада СССР-а и стицања независности Украјине, Глинска испосница је поново отворена августа 1994. године[5].
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Пуцко, В. Г. (2007). „Глинский игумен Филарет Данилевский: новые материалы” (на језику: руски). ISSN 2227-183X.
- ^ „Филарет (Филаретов), епископ Рижский и Митавский, Русский биографический словарь. Том 21 - А.А. Половцов”. azbyka.ru (на језику: руски). Приступљено 2023-11-25.
- ^ „До и после пострига. Поучения монахам Глинского игумена Филарета (Данилевского)”. www.monasterium.by. Приступљено 2023-11-25.
- ^ „«Верую, яко обитель наша не оскудеет…»”. Монастырский вестник (на језику: руски). Приступљено 2023-11-25.
- ^ „Прот. Александр Чесноков. Беседа о глинских старцах / Православие.Ru”. pravoslavie.ru (на језику: руски). Приступљено 2023-11-25.