Флуоресцентни поларизациони имуноесеј

С Википедије, слободне енциклопедије
Флуоресцентни поларизациони имуноесеј
Флуоресцентна поларизација/анизотропија тродимензионални дијаграм теорије

Флуоресцентни поларизациони имуноесеј (ФПИА) је хомогени имуноесеј који се користи за брзо и тачно откривање антитела или антигена у узорку. ФПИА је класа ин витро биохемијског теста који се састоји од једноставне методе припреме и очитавања, без захтева за кораке раздвајања или прања.[1]

У ФПИА тесту флуоресцентне сонде се користе за обележавање антитела. Биолошки узорци који садрже антиген од значаја инкубирају се са флуоресцентно обележеним антителом. Интензитет флуоресценције добијеног комплекса антиген-антитело се потом мери да би се квантификовао циљни антиген.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Флуоресценцијску поларизацију је први приметио Ф. Веигерт 1920. године у експериментима са растворима флуоресцеина, еозина и другим бојама на различитим температурама и вискозностима. Том приликом уочио је да се поларизација повећава са вискозитетом растварача и величином молекула боје, али се смањује са повећањем температуре, и закључио да се поларизација повећава са смањењем покретљивости емитујућих врста.[1]

Од 1925. до 1926. Френсис Перин је детаљно описао квантитативну теорију за поларизацију флуоресценције у више значајних публикација које су остале релевантне до данас.[1] Од Периновог доприноса, техника је усаврђена пасе користила за од одређивање изотерми везивања под строго контролисаним параметрима, до проучавања интеракција везивања антиген-антитело, малих молекула-протеина и хормонских-рецептора.[2]

Имунолошки тест флуоресцентне поларизације је први пут описан и коришћен 1960-их.[3][4] Компетитивна хомогена карактеристика је омогућила да се имуноесеј флуоресцентне поларизације аутоматизује много лакше него друге технике имуноесеја као што су радиоимуни тестови или ензимски имуноесеји.[2]

Упркос томе што је настала као метода за студије директних интеракција, ова техника је усвојена као скрининг високе пропусности (ХТС) од средине 1990-их како би се олакшао процес откривања лека проучавањем сложених ензимских интеракција.[2]

Примена[уреди | уреди извор]

Компетитивни хомогени имуноесеј

ФПИА се појавио као одржива техника за квантификацију малих молекула у смешама, укључујући:

  • пестициде,[5]
  • микотоксине[6] у храни,
  • фармацеутска једињења у отпадној води,[7]
  • метаболите у урину и серуму који указују на употребу дрога (канабиноиди, амфетамини , барбитурати, кокаин, бензодиазепини, метадон, опијата ПЦП),
  • разне токсине малих молекула,[8][9]
  • анализу интеракције хормон-рецептор.[10]
  • детекцију антитела на Brucella abortus у серуму и млеку, пружајући по први пут брзи примарни тест везивања који је исплатив за употребу на терену.[10]

Принцип теста[уреди | уреди извор]

Принцип теста је да флуоресцентна боја (закачена за антиген или фрагмент антитела) може бити побуђена равним поларизованим светлом на одговарајућој таласној дужини. По правилу, мали молекул се у раствору ротира брже од већег молекула. Брзина ротације се може проценити мерењем интензитета светлости у вертикалној и хоризонталној равни. Генерално, време које је потребно молекулу да се окрене кроз дати угао је показатељ његове величине. Када је мали молекул који се брзо ротира везан за већи молекул, брзина ротације се смањује и ово смањење се мери. Пошто је то примарна интеракција антиген-антитело, брзина реакције је веома брза и обично се резултат може добити за неколико минута.[6][10]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Jameson, David; Croney, John (2003-05-01). „Fluorescence Polarization: Past, Present and Future”. Combinatorial Chemistry & High Throughput Screening. 6 (3): 167—176. ISSN 1386-2073. doi:10.2174/138620703106298347. 
  2. ^ а б в г Lea, Wendy A; Simeonov, Anton (2010-11-19). „Fluorescence polarization assays in small molecule screening”. Expert Opinion on Drug Discovery. 6 (1): 17—32. ISSN 1746-0441. doi:10.1517/17460441.2011.537322. 
  3. ^ Watanabe, Fukuko (1988). Fluorescence Polarization Immunoassay Theory and Application. New York: Plenum Press. стр. 199—200. 
  4. ^ Nasir, Mohammad (1999). „Fluorescence Polarization: An Analytical Tool for Immunoassay and Drug Discovery”. Combinatorial Chemistry & High Throughput Screening. 2 (4): 177—190. PMID 10469879. S2CID 20003324. doi:10.2174/1386207302666220204192916 — преко ResearchGate. 
  5. ^ Eremin SA, Smith DS (May 2003). "Fluorescence polarization immunoassays for pesticides". Combinatorial Chemistry & High Throughput Screening. 6 (3): 257–66. doi:10.2174/138620703106298301.
  6. ^ а б Maragos, Chris (2009-12-10). „Fluorescence Polarization Immunoassay of Mycotoxins: A Review”. Toxins (на језику: енглески). 1 (2): 196—207. ISSN 2072-6651. doi:10.3390/toxins1020196. 
  7. ^ Oberleitner, Lidia; Dahmen-Levison, Ursula; Garbe, Leif-Alexander; Schneider, Rudolf J. (2017). „Application of fluorescence polarization immunoassay for determination of carbamazepine in wastewater”. Journal of Environmental Management (на језику: енглески). 193: 92—97. doi:10.1016/j.jenvman.2017.01.063. 
  8. ^ Ramey KL, Kovacs SJ, Martin DE, Jorkasky DK (мај 1998). „Urine drug screening results from volunteers in phase I clinical pharmacology studies: are we being misled?”. Journal of Clinical Pharmacology. 38 (5): 413—6. PMID 9602952. S2CID 21496845. doi:10.1002/j.1552-4604.1998.tb04445.x. 
  9. ^ Edmonds, Dan (12. 12. 2000). „Fluorescence polarization immunoassay diagnostic method US 6159750A”. Google Patents. Приступљено 6. 4. 2017. 
  10. ^ а б в Nielsen, K.; Lin, M.; Gall, D.; Jolley, M. (2000). „Fluorescence polarization immunoassay: detection of antibody to Brucella abortus”. Methods (San Diego, Calif.). 22 (1): 71—76. ISSN 1046-2023. PMID 11020320. doi:10.1006/meth.2000.1038. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Флуоресцентни_поларизациони_имуноесеј&oldid=27543803”