Франц Јанке
| Франц Јанке | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1790. |
| Место рођења | Аустријско царство |
| Датум смрти | 1860. (69/70 год.) |
| Уметнички рад | |
| Поље | Архитектура |
| Најважнија дела | |
Франц Јанке (1790-око 1860) је био хабзбуршки инжењер и архитекта, по пореклу Словак, кога је тадашња Управа за јавне радове града Београда позвала у Србију да пројектује нове, савремене зграде у стилу који би доличио Србији 1830-их. [1]
Убрзо након Хат-и Хумајуна (познатог и као Хати-шериф ) 1830. године и стицања делимичне независности од Отоманског царства, кнез Милош Обреновић је схватио да са људством којим располаже тадашња Србија, не може да реализује своју идеју о новом граду, па је затражио помоћ од стручњака који су живели царској Аустрији . [2] [3] Први "правителствени инжинир"[4] био је Словак Франц Јанке. Јанке је дошао из Беча на препоруку Цветка Рајовића, тадашњег градоначелника Београда. [5] Јанке је у Србији у најтежим временима њене обнове остао девет година. Отпуштен је током династичких превирања 1839. године. Њему се приписује континуирана распрострањеност западних архитектонских концепата у Србији. [6] Приписују му се Саборна црква, Ђумрукана (Царинарница) у Карађорђевој улици порушена током Другог светског рата, иначе прва грађевина у Београду у духу класицизма, затим фасада Државног савета у Улици краљице Наталије 29, такође порушена, кућа Цветка Рајовића, касније Реалка [7] [8] на углу Узун-Миркове и Тадеуше Кошћушка, и урбанистички план ширег простора око угла Краља Милана и Кнеза Милоша . Кућа Цветка Рајовића је прва стамбена зграда у Београду изграђена под утицајем западњачког стила, зналачки и са богатом фасадном декорацијом.
Убрзо су га пратили и други архитекти као што су Јан Неволе, рођен у Чеху, Јохан Франзел, Немац, Јосиф Касано, Никола Живковић, Атанасије Николић, Филип Христовић, Павле Ђаконовић, Константин Радотић, Јања Михајловић, Никола Јовановић, Јован Ристић, Коста . Шрепловић, Андреа Андрејевић, Андрија Вуковић и др
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Conley, Tanja D. (25. 2. 2020). Urban Architectures in Interwar Yugoslavia. Routledge. ISBN 9780429686450 — преко Google Books.
- ^ Ivić, Pavle (21. 11. 1995). The History of Serbian Culture. Porthill Publishers. стр. 232. ISBN 9781870732314 — преко Google Books.
- ^ Mišković, Nataša (2008). Basare und Boulevards: Belgrad im 19. Jahrhundert (на језику: немачки). Böhlau Verlag Wien. стр. 155. ISBN 978-3-205-77566-9.
- ^ „Ideje novog grada - Monografija – Graditelji Beograda 1815–1914. - Nedeljnik Vreme”. 24. 2. 2010.
- ^ Kardosch, Velizar M. (21. 11. 1996). The Principality of Serbia: Postal History and Postage Stamps, 1830-1882. V.M. Kardosch. ISBN 9783952108314 — преко Google Books.
- ^ Serbian Studies (на језику: енглески). North American Society for Serbian Studies. 1999. стр. 39—40.
- ^ Ćorović, Ljubica (21. 11. 2004). Belgrade Tourist Guide. Kreativni centar. стр. 98. ISBN 9788677812423 — преко Google Books.
- ^ Popović-Živančević, Mila (21. 11. 2007). Condition of the Cultural and Natural Heritage in the Balkan Region: Proceedings of the Regional Conference Held in Kladovo, Serbia from 23th to 27th October 2006. National Museum in Belgrade. стр. 423. ISBN 9788672690903 — преко Google Books.
Литература[уреди | уреди извор]
- Conley, Tanja D. (25. 2. 2020). Urban Architectures in Interwar Yugoslavia. Routledge. ISBN 9780429686450 — преко Google Books.