Пређи на садржај

Хиперфосфатемија

С Википедије, слободне енциклопедије

Хиперфосфатемија је високи ниво фосфата у крв ном серуму. Може бити резултат повећаног уноса фосфата, смањеног излучивања фосфата или поремећаја који помера интрацелуларни фосфат у екстрацелуларни простор. Како је морбидитет пацијената са овим стањем чешће повезан са основном болешћу него са повећаним вредностима фосфата, чак и тешка хиперфосфатемија је највећим делом клинички асимптоматски поремећај.

Опште информације[уреди | уреди извор]

Отприлике 60-70% дијеталних фосфата, 1.000 до 1.500 мг/дан, апсорбује се у танком цреву. Иако витамин Д може побољшати апсорпцију, посебно у условима осиромашења фосфата у исхрани, апсорпција фосфата у цревима не захтева присуство активног витамина Д. Конкретно, висок серумски фосфат и висок унос фосфата у исхрани не утичу значајно на унос у цревима. Кретање фосфата у и из кости, резервоара који садржи већину укупног фосфата у телу, генерално је уравнотежено. Бубрежно излучивање вишка уноса фосфата храном обезбеђује одржавање хомеостазе фосфата, одржавајући серумски фосфат на нивоу од приближно 3-4 мг/дЛ у серуму.

Хиперфосфатемија као фактор је ризика има значајну улогу у настанку калцификација срчаних валвула и коронарних артерија болесника који се лече редовним хемодијализама.[1] Према једном истраживању спроведеном на 115 болесника који су лечени редовним хемодијализама дуже од 6 месеци хиперфосфатемију имало је 31,30% болесника, повећан производ солубилитета 36,52% болесника, а калцификацију срчаних валвула 48,70% болесника. Болесници код којих је на почетку испитивања концентрација фосфата у серуму била >2,10 ммол/Л и про извод растворљивости >5,65 ммол2/Л2 имали су висок ризик за развој општег и кардиоваскуларног морталитета.[2]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Иако је већина пацијената са хиперфосфатемијом асимптоматска, они повремено пријављују хипокалцемичне симптоме, као што су:[3]

  • грчеви у мишићима,
  • тетанија,
  • периорална утрнулост или пецкање.
  • бол у костима и зглобовима,
  • свраб (пруритус) и осип.

Чешће, пацијенти пријављују симптоме повезане са основним узроком хиперфосфатемије, генерално уремичне симптоме као што су:[3]

  • умор,
  • кратак дах,
  • анорексија,
  • мучнина,
  • повраћање,
  • поремећаји сна.

Код акутне хиперфосфатемије, посебно оне изазване парентералном применом фосфата, пацијент може бити хипотензиван или показивати знакове хипокалцемије, као што су:[3]

  • позитиван Trousseau-ов или Chvostek-ов
  • хиперрефлексија
  • карпопедални грч

Терапија[уреди | уреди извор]

Главни циљеви терапије хиперфосфатемије су следећи:

  • Дијагноза узрока: у циљу започињања специфичне терапије: на пример, код пацијенти са хиперфосфатемијом код којих се примењујњ липозомални амфотерицина Б, ако им је и даље потребна антифунгална терапија могу се пребацити на формулацију липидног комплекса амфотерицина Б, која садржи мање неорганског фосфата.[4]
  • Ограничење уноса фосфата: пацијента са хроничном бубрежном болешћу требало би да избегавају храну која има посебно висок садржај фосфата. Намирнице са високим садржајем фосфата укључују млечне производе; месо, орахе и другу храну богату протеинима. Код болести бубрега треба водити рачуна о унетим изворима фосфата током давања препорука за исхрану, пошто се апсорбује приближно 40-60% фосфата животињског порекла, у поређењу са 20-50% фосфата на бази биљака, и да су свежа и домаћа храна пожељнија од прерађене хране, која често садржи неорганске адитиве фосфата.[5]
  • Ограничење апсорпције фосфата: треба спрооводити према најновијој стратегија лечења, засниваној на томе да пацијенти на дијализи, користе тенапенор, који смањује апсорпцију гастроинтестиналног фосфата инхибицијом изоформе 3 измењивача натријум/водоника.
  • Појачано излучивање фосфата путем бубрега: нпр код хиперфосфатемија услед лизе тумора, такви болесници реагује на повећање губитака мокраће путем присилне диурезе физиолошким раствором

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Block, G.A.; Raggi, P.; Bellasi, A.; Kooienga, L.; Spiegel, D.M. (2007). „Mortality effect of coronary calcification and phosphate binder choice in incident hemodialysis patients”. Kidney International. 71 (5): 438—441. ISSN 0085-2538. doi:10.1038/sj.ki.5002059. 
  2. ^ Petrović, Dejan; Obrenović, Radmila; Trbojević-Stanković, Jasna; Majkić-Singh, Nada; Stojimirović, Biljana (2012-07-01). „Hyperphosphatemia - The Risk Factor for Adverse Outcome in Maintenance Hemodialysis Patients”. Journal of Medical Biochemistry. 31 (3): 239—245. ISSN 1452-8266. doi:10.2478/v10011-012-0002-5. 
  3. ^ а б в „Hyperphosphatemia Clinical Presentation: History, Physical Examination”. emedicine.medscape.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-25. 
  4. ^ Sutherland, Scott M.; Hong, David K.; Balagtas, Jay; Gutierrez, Kathleen; Dvorak, Christopher C.; Sarwal, Minnie (2008). „Liposomal Amphotericin B Associated With Severe Hyperphosphatemia”. Pediatric Infectious Disease Journal. 27 (1): 77—79. ISSN 0891-3668. doi:10.1097/inf.0b013e31815922a3. 
  5. ^ „Ketteler M, Block GA, Evenepoel P, et al. Executive summary of the 2017 KDIGO Chronic Kidney Disease–Mineral and Bone Disorder (CKD-MBD) Guideline Update: what's changed and why it matters”. Kidney International. 92 (6): 1558. 2017. ISSN 0085-2538. doi:10.1016/j.kint.2017.10.001. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хиперфосфатемија&oldid=27873615”