Пређи на садржај

Ходање по дасци

С Википедије, слободне енциклопедије
Уметничка концепција ходања по дасци (илустрација Хауарда Пајла из 1887. године)

Ходање по дасци био је метод погубљења који су у посебним приликама практиковали пирати, побуњеници и други одметнути поморци. Због забаве извршилаца и психолошке тортуре жртава, заробљенике су везивали тако да не могу да отпливају или да се крећу кроз воду и присиљавали да сиђу са дрвене даске или греде која је била подигнута преко бока брода.

Иако је присиљавање заробљеника да ходају по дасци мотив пирата у популарној култури од 19. века надаље, у стварности је документовано свега неколико примера.[1]

Најранији документовани запис

[уреди | уреди извор]

Фраза „ходање по дасци” је забележена у другом издању Речника вулгарног језика енглеског лексикографа Френсиса Гроуза, које је објављено 1788. године.[2] Гроуз је написао:

Ходање по дасци. Начин уништавања оданих особа или официра током побуне на броду, тако што им се ставља повез преко очију и тако што бивају приморани да ходају по дасци положеној преко бока брода; на тај начин, како претпостављају побуњеници, избегавајући казну за убиство.[2]

Историјски примери ходања по дасци

[уреди | уреди извор]

Године 1769, побуњеник Џорџ Вуд признао је свом капелану у лондонском затвору Њугејт да су он и његове колеге побуњеници осудили своје официре да ходају по дасци.[3] Аутор Даглас Ботинг, описујући овај извештај, окарактерисао га је као „наводно признање” и „нејасан извештај [...] који може, али не мора бити истинит, и у сваком случају није имао никакве везе са пиратима”.[4]

Извесни Клакстон, хирург на броду Гарланд 1788. године, сведочио је пред комисијом у Дому комуна о томе како су робовласници користили даску:[5]

Хране је, без обзира на смртност, било тако мало, да би, ако би били још десет дана на мору, требало, како су рекли капетан и остали, да натерају робове да ходају по дасци, односно да се баце у море, или да поједу оне робове који су умрли.

О пирату Џону Дердрејку, активном на Балтику крајем прве деценије 18. века, каже се да је убијао све своје жртве присиљавајући их да ходају по дасци.[6]

У јулу 1822. године, Вилијама Смита, капетана британског слупа Блесинг, шпанска пиратска посада шкуне Емануел натерала је на ход по дасци у Антилима.[7]

Лондонске новине The Times су 14. фебруара 1829. известиле да су пирати са шкуне Пресидент заробили и потопили брод Редпол. Командант је упуцан, а посада је натерана да хода по дасци.[8]

Године 1829, пирати су пресрели холандски брик Ван Фредерика у Заветринском пролазу између Девичанских острва и убили већи део посаде тако што су их натерали да ходају по дасци са топовским ђулима везаним за ноге.[9][10]

У књижевности

[уреди | уреди извор]

Упркос наизледној реткости ове праксе у стварном животу, ходање по дасци ушло је у популарни мит и фолклор преко приказа у популарној литератури.

Капетан Чарлс Џонсон, у својој књизи Општа историја пирата из 1724. године, описао је сличну праксу (користећи мердевине уместо даске) ​​на Медитерану класичне антике – римским заробљеницима су биле нуђене мердевине, као и слобода, под условом да су вољни да пливају за њу.[11]

Насловна страна сензационалистичке Пиратове личне књиге Чарлса Елмса из 1837. године, очигледно се ослањајући на опис Чарлса Џонсона, садржи илустрацију под насловом „Пиратска сцена – 'Ходање по дасци смрти'”.[11][12]

У роману Фернандо де Лемос: Истина и фикција Чарлса Гајареа из 1872. године, пират Доминик Ју признао је да је заробио шкуну Патриот, убио посаду и натерао путницу Теодосију Бер Алстон (ћерку бившег америчког потпредседника Арона Бера) да хода по дасци. „Стала је на њу и спустила се у море са грациозном смиреношћу, као да је изашла из кочије”, написао је Гајаре Јуовим гласом. „Потонула је, и поново испливала, са неописивим осмехом анђеоске сласти, махнула ми је руком као да је хтела да каже: 'Збогом, и још једном хвала'; и онда потонула заувек. Пошто је Гајаре помешао чињенице са фикцијом, није познато да ли је Јуово признање било стварно или не.[13]

Роман Острво са благом Роберта Луиса Стивенсона из 1884. садржи најмање три помена ходања по дасци, укључујући на почетку где Били Боунс прича језиве приче о пракси Џима Хокинса. Острво са благом је такође поупуларизовало друге данас уобичајене пиратске мотиве као што су папагаји, дрвене ноге и закопано благо.

Концепт ходања по дасци се такође појављује у роману Петар Пан Џ. М. Барија, где су пирати Капетана Куке помогли да се дефинише овај архетип.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Karen Abbott (9. 8. 2011). „If There's a Man Among Ye: The Tale of Pirate Queens Anne Bonny and Mary Read”. Smithsonian.com. Приступљено 20. 3. 2017. „The notion of 'walking the plank' is a myth...” 
  2. ^ а б Grose, Francis (1788). Dictionary of the Vulgar Tongue. S. Hooper. стр. 258. Приступљено 20. 3. 2017. 
  3. ^ Botting, Douglas (1978). The PiratesНеопходна слободна регистрација. Time–Life Books. стр. 58. ISBN 978-0809426508. 
  4. ^ Botting, Douglas (1978). The PiratesНеопходна слободна регистрација. Time–Life Books. ISBN 978-0809426508.  Cited at Gary Martin. „Walk The Plank”. The Phrase Finder. Приступљено 20. 3. 2017. 
  5. ^ Abridgement of the minutes of the evidence, taken before a Committee of the Whole House, to whom it was referred to consider of the slave-trade, [1789-1791]. 1790. стр. 37. 
  6. ^ Gosse, Philip (1924). The Pirates' Who's Who by Philip Gosse. New York: Burt Franklin. Приступљено 23. 6. 2017. 
  7. ^ Earle, Peter (2006). The Pirate Wars. St. Martin's Griffin. стр. 222. ISBN 978-0312335809. 
  8. ^ „[title unknown]”. The Times. London. 14. 2. 1829. p. 3. 
  9. ^ „Atrocious Piracy”. Carmarthen Journal and South Wales Weekly Advertiser. Carmarthen, Wales. 24. 7. 1829. Приступљено 20. 3. 2017. 
  10. ^ Cordingly, David (1995). Under the Black Flag: The Romance and Reality of Life Among the Pirates. Random House. стр. 130—31. ISBN 978-0316911481. 
  11. ^ а б Evan Andrews (2. 10. 2013). „Did pirates really make people walk the plank?”. History.com. Приступљено 20. 3. 2017. 
  12. ^ Illustration: Charles Ellms (2004). „The Project Gutenberg eBook, The Pirates Own Book, by Charles Ellms”. Project Gutenberg. Приступљено 20. 3. 2017.  Illustration title: Charles Ellms (29. 4. 2004). „The Project Gutenberg eBook, The Pirates Own Book, by Charles Ellms”. Project Gutenberg. Приступљено 20. 3. 2017. 
  13. ^ Côté, Richard N. (2002). Theodosia Burr Alston: Portrait of a Prodigy. Corinthian Books. ASIN B005E1JOFW. ISBN 9781929175444.
  14. ^ Bonanos, Christopher (5. 6. 2007). „Did pirates really say "arrrr"? – By Christopher Bonanos – Slate Magazine”. Slate.com. Приступљено 23. 7. 2017. 

Даље читање

[уреди | уреди извор]
  • Seitz, Don Carlos (март 2002) [1925]. Under The Black Flag. Courier Corporation. ISBN 0-486-42131-7. 
  • Samuel Pyeatt Menefee, "Pirates: 2. Walking the Plank" [Answer], The Mariner's Mirror, vol. 80 (May, 1994), p. 204
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ходање_по_дасци&oldid=28492201”