Хулван

Координате: 34° 16′ 31″ С; 45° 30′ 42″ И / 34.2754° С; 45.5118° И / 34.2754; 45.5118
С Википедије, слободне енциклопедије
Хулван
حلوان
Административни подаци
Држава Иран
ПокрајинаКерманшах
Становништво
Географске карактеристике
Координате34° 16′ 31″ С; 45° 30′ 42″ И / 34.2754° С; 45.5118° И / 34.2754; 45.5118
Временска зонаUTC+3:30, Иранско стандардно време
Хулван на карти Ирана
Хулван
Хулван
Хулван на карти Ирана
Позивни број021

Хулван (персијски: حلوان) био је древни град на планинама Загрос у западном Ирану, смештен на улазу прелаза Пајтак, који се данас идентификује са селом Сарпол-е Захаб.

Историја[уреди | уреди извор]

Каснија арапска традиција, како је записао Ел Табари, сматрала је град основан у време Сасанида који датира из времена Кавада I (владао је 488–496, 498–531), али је далеко древније: познато је још од асирских времена као Халману, лежао на граници између Вавилоније и Медије.[1] Селеукидима је био познат као Хала (грчки: Χαλα) и био је главни град округа Халонитис (Χαλωνιτις).[1][2][3] Према Диодору Сикулу, име потиче од насељавања грчких заробљеника из Боеотије од стране цара Ксеркеса, који су основали град Целонеја или Келонаи (Κελωναι).[3]

Под Сасанидским царством, округ Хулван звао се [Хусрав] Шад Пероз ("радост Шусрава победника"), а сам град вероватно Пероз Кавад ("победнички Кавад"). После муслиманског освајања Персије, речи су арабизоване и постале су познате као: [Хусрав] Шадх Фируз и Фируз Кубад. Иако је, као и остали делови Медије, припадао четврти (куст) севера, под Хозројем II (в. 590–628) био је укључен у четврт Запада, заједно са Месопотамијом, пошто су сасанидски владари почели да користе Планине Загрос као летње одмаралиште и да се повлаче далеко од престонице Ктесифона који се налазио на месопотамијској равници.[4]

Након битке код Кадисије 636. године, последњи сасанидски владар, Јездигерд III (в. 632–651), за време лета се из Ктесифона склонио у Хулван.[1][5] Након још једног тешког пораза у бици код Џалуле 637. године, Јездигерд је напустио Хулван и крене ка источним провинцијама свог царства,[6][7] а град је пао у руке Арапа који су га прогонили под вођством Џарир ибн Абдалаха Баџалија 640. године.[8] Почетком 640-их, град је био од стратешког значаја као погранични пролаз између месопотамијске низине и Иранске висоравни која је још увек била под контролом Сасанида, трупе су биле организоване у виду гарнизона, укључујући персијске браниоце (Кхамра), који су ту били насељени под рашидунским калифима .[4]

У раном исламском периоду, све до 10. века, град се описује као "напредан град у плодном округу који даје много плода" (Л. Локхарт).[1] Налазио се на путу ка Хорасану, и био је први град провинције Џибал на који се наилазило када се кретало путем на исток до Багдада.[9] Ипак, као и у време Сасанида, био је кључно место повезивања са месопотамијском низијом (Савад).[10] Под Муавијом I (в. 661–680) постала је главни град западног Џибала (Мах ел Куфа).[10]

Према путнику из 10. века Ибн Хавкалу, град је био упола мањи од Динавара, а његове куће су биле изграђене од камена и цигле. Иако је клима била топла, било је доста пољопривредних култура, шипак и смокве су обилно расли. Према Худуд ел Аламу из 10. века, смокве у граду сушене су и увелико извожене, док Ел Мукадаси додаје да је град био окружен зидом са осам капија, а да је поред џамије била и јеврејска синагога.[11]

Град је такође био седиште провинције у којој се налазила митрополија Цркве Истока између 8. и 12. века.

На прелазу из 11. века, градом је управљала полу-независна династија Аназид, све док их Какујиди нису протерали.[1][12] Турци Селџуци су га преотели и спалили 1046. године, док је земљотрес 1049. године завршио разарање града. Иако обновљен, никад није повратио свој некадашњи просперитет, а сада је мало село Сарпол-е Захаб.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Lockhart 1986, стр. 571–572.
  2. ^ Huart 2013, стр. 10.
  3. ^ а б Шаблон:Cite DGRG
  4. ^ а б Morony 2005, стр. 141.
  5. ^ Zarrinkub 1975, стр. 12–13.
  6. ^ Zarrinkub 1975, стр. 13.
  7. ^ Morony 2005, стр. 192–193.
  8. ^ Zarrinkub 1975, стр. 19.
  9. ^ Le Strange 1905, стр. 62–63, 191, 227–228.
  10. ^ а б Morony 2005, стр. 142.
  11. ^ Le Strange 1905, стр. 191.
  12. ^ Busse 1975, стр. 297–298.

Извори[уреди | уреди извор]