Пређи на садржај

Шантал Акерман

С Википедије, слободне енциклопедије
Шантал Акерман
Датум рођења(1950-06-06)6. јун 1950.
Место рођењаБрисел, Белгија
Датум смрти5. октобар 2015.(2015-10-05) (65 год.)
Место смртиПариз, Француска
ЗанимањеРедитељка, сценаристкиња, уметница и професорка филма
Активни период1968-2015

Шантал Акерман (фр. Chantal Akerman; Брисел, 6. јун 1950 – Париз, 5. октобар 2015) била је белгијска режисерка и сценаристкиња. Својим филмовима је извршила широки утицај на феминистички и авангардни филм.

Акерман је најпознатија по својим филмовима Ја, ти, он, она (1974), Жин Дилман, 23 Кеј ди Комерс, 1080 Брисел (1975) и Вести од дома (1976). Други од њих је рангиран као најбољи филм свих времена у анкети критичара часописа Sight & Sound за 2022. годину „Највећи филмови свих времена“, што ју је учинило првом женом на врху анкете. И друга два филма су се појавила у истој анкети.[1][2][3][4][5]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена у јеврејској породици пољских емиграната, Акерман је дебитовала 1968. године краткометражним играним филмом „Разнеси се, мој граде”. Под утицајем Мајкла Сноуа и Ендија Ворхола режирала је свој први дугометражни филм „Хотел Монтереј” (1972). Прославила се филмовима „Ја, ти, он, она” (1974) и „Жана Дилман, Трговачки кеј, 1080 Брисел” (1975) у којима је тематизовала проблеме савремене жене употребљавајући статичну камеру и одбацујући класичну филмску нарацију и монтажне елипсе. Имала је изразито близак однос с мајком, те је тај однос тематизовала у неколико запажених филмова; у остварењу из 1976. године „Вести од куће” искористила је писма своје мајке о свакодневним породичним догађајима као звучни запис филма,[6] док је у свом последњем филму „Није кућни филм” (2015) истраживала тему метемпсихозе као одговор на мајчину смрт.[7] Позната је и по филму „Заточеница” (2000), осавремењеној адаптацији петог тома Прустовог романа „У трагању за ишчезлим временом”.

Њене филмове одликује штурост језика, недостатак метафора, композиција у серији испрекиданих јединица и тежња за исказивање новог интензитета слабим вокабуларом. Одбацивши доминатни интерес филма за причом и под утицајем структурализма и постструктурализма, тежила је да изазове телесни осећај код гледаоца о протоку времена. Подстичући гледаоце на стрпљење за спорији темпо, њени филмови наглашавају хуманост свакодневног. На тај начин, Акерман је створила упечатљиве филмове чекања, пролазности и одлагања доношења одлука.[8] Иако се сматра једном од најутицајнијих ауторки феминистичког филма, сама Акерман је правила отклон до етиката које су наметали њени идентитети, те је позната њена изјава: „Када ме људи питају јесам ли феминистичка режисерка, одговарам им да сам жена и да правим филмове”.[9]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
година оригинални назив трајање напомена превод
1968 Saute ma Ville 13 минута Разнеси се, мој граде
1971 L'enfant aimé ou Je joue à être une femme mariée 35 минута
1972 La Chambre 1 11 минута Акерман је радила и монтажу Соба 1
1972 La Chambre 2 11 минута Акерман је радила и монтажу Соба 2
1972 Hotel Monterey 62 минута
1973 Le 15/8 42 минута режирала заједно са Семи Шлингербаум
Акерман је радила и монтажу и фотографију
1973 Hanging Out Yonkers 90 минута незавршен
1974 Je Tu Il Elle 90 минута Ја, ти, он, она
1975 Jeanne Dielman, 23 Quai du Commerce, 1080 Bruxelles 201 минута Жана Дилман, Трговачки кеј, 1080 Брисел
1976 News from Home 85 минута Вести од куће
1978 Les Rendez-vous d'Anna 127 минута Анини састанци
1980 Dis-moi 127 минута Кажи ми
1982 Toute une nuit 89 минута
1983 Les Années 80 82 минута Осамдесете
1983 Un jour Pina à demandé 57 минута Једног дана Пина ме је питала
1983 L'homme à la valise 60 минута
1984 J'ai faim, j'ai froid 12 минута сегмент за Paris vu par, 20 ans après Гладан сам, хладно ми је
1984 New York, New York bis 8 минута изгубљен
1984 Lettre d'un cinéaste 8 минута
1986 Golden Eighties 96 минута
1986 La paresse 14 минута сегмент за Seven Women, Seven Sins
1986 Le marteau 4 минута
1986 Letters Home 104 минута
1986 Mallet-Stevens 7 минута
1989 American Stories, Food, Family and Philosophy 92 минута Америчка историја
1989 Les trois dernières sonates de Franz Schubert 49 минута
1989 Trois strophes sur le nom de Sacher 12 минута
1991 Nuit et jour 90 минута Ноћ и дан
1992 Le déménagement 42 минута
1992 Contre l'oubli 110 минута Акерман је режирала један краћи сегмент
1993 D'Est 107 минута
1993 Portrait d'une jeune fille de la fin des années 60 à Bruxelles 60 минута
1996 Un divan à New York 108 минута
1997 Chantal Akerman par Chantal Akerman 64 минута
1999 Sud 71 минута
2000 La Captive 118 минута Заточеница
2002 De l'autre côté 103 минута
2004 Demain on déménage 110 минута
2006 Là-bas 78 минута Акерман је радила и фотографију
2007 Tombée de nuit sur Shanghaï 60 минута Сегмент за O Estado do Mundo
2011 Almayer's Folly 127 минута
2015 No Home Movie 115 минута Акерман је радила и фотографију Није кућни филм

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Greatest Films of All Time”. BFI (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-20. 
  2. ^ Ugwu, Reggie (2022-12-01). „Chantal Akerman's Jeanne Dielman Named Greatest Film of All Time in Sight and Sound Poll”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-02. 
  3. ^ „Brilliant and radical, Chantal Akerman deserves to top Sight and Sound's greatest films poll”. The Guardian (на језику: енглески). 2022-12-01. Приступљено 2023-01-10. 
  4. ^ „Chantal Akerman first woman to top Sight and Sound's greatest all-time films poll”. The Guardian (на језику: енглески). 2022-12-01. Приступљено 2023-01-10. 
  5. ^ Ritman, Alex (2022-12-01). „Chantal Akerman's Jeanne Dielman Becomes First Female-Directed Film to Top BFI-Backed Critics' Poll of Greatest Films of All Time”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-10. 
  6. ^ Lebow, Alisa (2016). . „Identity Slips: The Autobiographical Register in the Work of Chantal Akerman” (PDF). Film Quarterly. 1 (70): 54—60. 
  7. ^ Davies, Jon (2016). . „Every Home A Heartache: Chantal Akerman”. C: International Contemporary Art (130). 
  8. ^ Matošević, Vesna. „Chantal Akerman: redateljica unutarnjih života žena”. voxfeminae.net. Приступљено 8. 11. 2019. 
  9. ^ Atkinson, Nathalie. „How Chantal Akermans modernist masterpiece changed cinema”. BBC. Приступљено 8. 11. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Шантал Акерман на Викимедијиној остави.
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шантал_Акерман&oldid=29969060”