Birgit Nilson

С Википедије, слободне енциклопедије
Birgit Nilson
Birgit Nilsson in 1948
Birgit Nilson 1948. godine
Puno imeBirgit Nilsson
Ime po rođenjuMärta Birgit Svensson
Datum rođenja17 maj 1918(1918-05-17)[1]
Mesto rođenjaVesta Karup, Skanija
 Švedska
Datum smrti25. decembar 2005.(2005-12-25) (87 god.)[2]
Mesto smrtiKristianstad, Skanija
 Švedska
PrebivališteŠvedska
Državljanstvošvedsko
ObrazovanjeKraljevska muzička akademija
Zanimanjeoperska pevačkica
Aktivni period1946-1984
Nagrade

Merta Birgit Nilsson (17. maj 1918 – 25. decembar 2005) bila je proslavljena švedska dramaturska sopraniskinja. Iako je pevala široki repertoar operskih i vokalnih dela, Nilson je bila najpoznatija po svojim nastupima u operama Ričarda Vagnera i Ričarda Štrausa.[5] Njen glas je bio prepoznatljiv po snažnoj snazi, izobilnim rezervama moći i blistavom sjaju i jasnoći u gornjem registru.

Pregled[уреди | уреди извор]

Nilson je ostavila toliko snažne utiske na mnoge uloge da su one postale poznate kao „Nilsonov repertoar”. Ona je pevala opere Ričarda Štrausa i specijalizovala se za Pučinijev Turandot, a slavu je steka na Vagnerovom operama. Jednom je rekla da ju je Izolda učinila poznatom, a Turandot bogatom.[6] Njena izuzetno rafinirana izvođenja njegove muzike bila su uporediva sa delom Kirsten Flagstad, koja je dominirala Vagnerovim repertoarom u Metropolitanskoj operi tokom godina pre Drugog svetskog rata.

Biografija[уреди | уреди извор]

Rani život[уреди | уреди извор]

Birgit Nilson je rođena kao Marta Birgit Svensson na farmi u Vastra Karupu u Skaneu (100 km/60 milja severno od Malmea) od oca Nilsa Svensona i majke Justine Svenson (rođene Paulson). Kada je imala tri godine, počela je da svira melodije na klaviru igrački koju joj je majka kupila. U jednom intervjuu je izjavila da je mogla da peva pre nego što je prohodala, dodajući: „Čak sam pevala i u snovima”. Njen vokalni talenat prvi put je primećen kada je počela da peva u svom crkvenom horu. Horovođa čuvši kako peva i savetovao joj je da ide na časove glasa.

Studirala je kod Ragnara Blenoua u Astorpu šest meseci kako bi se pripremila za audiciju na Kraljevskoj švedskoj muzičkoj akademiji u Stokholmu gde je bila prva u grupi od 47 pevača i dobila stipendiju Kristine Nilson, nazvanu po imenu čuvenog soprana. Njeni nastavnici na Akademiji bili su Josef Hislop i Arne Sanegard. Međutim, smatrala je sebe samoukom: „Najbolja učiteljica je scena“, rekla je jednom intervjueru 1981. „Izađeš na nju i moraš naučiti da projektuješ“. Žalila je zbog svojih ranih instrukcija i svoj uspeh pripisivala domaćem talentu. „Moj prvi učitelj glasa [Hislop] me je umalo ubio... drugi je bio skoro isto tako loš.“[7]

Rana karijera[уреди | уреди извор]

Nilson kao ledi Makbet u operi Đuzepea Verdija u Kraljevskoj švedskoj operi, Stokholm, 1947.

Godine 1946, Nilsonova je debitovala u Kraljevskoj švedskoj operi u Stokholmu sa samo tri dana najave, zamenivši bolesnu Agatu u Der Freischütz Karla Marije fon Vebera. Dirigent Leo Bleh nije bio previše ljubazan prema njoj, i kako je napisala u svojoj autobiografiji, čak je razmišljala o samoubistvu nakon nastupa. Godine 1947, privukla je nacionalnu pažnju kao Verdijeva Lejdi Makbet pod Fricom Bušom.[8] Usledilo je mnoštvo ugloga, od Štrausa i Verdija do Vagnera, Pučinija i Čajkovskog. U Stokholmu je izgradila stalan repertoar uloga u lirsko-dramskom polju, uključujući Donna Anna, Aida, Lisa, Tosca, Venus, Sieglinde, Senta i Der Rosenkavalier, jednu od njenih omiljenih uloga, sve pevane na švedskom. Godine 1949, pevala je Ariadne auf Naxos sa Hjordisom Šimbergom i Elizabet Sederstrom između ostalih.

Međunarodni angažmani[уреди | уреди извор]

Pod tutorstvom Frica Buša, njena karijera je uzela maha. On je bio ključan u obezbeđivanju njenog prvog značajnog angažmana van Švedske, kao Elektra u Mocartovom Idomeneju na Glindbornskom festivalu 1951. Njen debi u Bečkoj državnoj operi 1953. bio je prekretnica; tamo bi bila redovan izvođač više od 25 godina. Usledila je Elza u Vagnerovom Loengrinu na Bajrojtskom festivalu 1954, zatim njena prva Brinhilda u kompletnom Prstenu u Bavarskoj državnoj operi, na Minhenskom operskom festivalu 1954. Kasnije se vratila kao Ziglind, Brinhilda i Izolda do 1969. godine.

Naslovnu ulogu Turandot, koja je kratka, ali zahteva neobično veliki zvuk, izvela je u milanskoj Skali 1958. godine, a zatim u ostatku Italije. Nilsonova je debitovala u Americi kao Brunhilda u Vagnerovoj Die Walküre 1956. sa Operom San Franciska. Ona je stekla međunarodnu slavu nakon nastupa kao Izolda u Metropoliten operi u Njujorku 1959. godine, što je dospelo na naslovnih strana. Izjavila je da je najveći događaj u njenom životu bio kada je traženo da nastupi na otvaranju tokom 180. sezone u Skali kao Turandot 1958. Ona je nastupala u mnogim velikim operskim kućama u svetu, uključujući Beč, Berlin, Kraljevsku operu u Kovent Gardenu, Tokio, Pariz, Buenos Ajres, Čikago i Hamburg.

Pevala je sa Sidnejskim simfonijskim orkestrom na Vagnerovom koncertu koji je otvorio Koncertnu dvoranu Sidnejske opere 1973. godine.[9]

Videografija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „About Birgit”. Birgit Nilsson Foundation. Приступљено 1. 6. 2022. 
  2. ^ „Birgit Nilsson”. The Independent (на језику: енглески). 12. 1. 2006. Приступљено 1. 6. 2022. 
  3. ^ Unless otherwise indicated, this section is sourced from Birgit Nilsson:Honours and awards Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2014). birgitnilssonprize.org. Retrieved 26 January 2016.
  4. ^ „Birgit Nilsson (soprano)”. Gramophone. Приступљено 11. 4. 2012. 
  5. ^ Holland, Bernard (12. 1. 2006). „Birgit Nilsson, Soprano Legend Who Tamed Wagner, Dies at 87”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 17. 5. 2017. 
  6. ^ „Birgit Nilsson | Swedish singer”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 17. 5. 2017. 
  7. ^ Holland, Bernard (12. 1. 2006). „Birgit Nilsson, Soprano Legend Who Tamed Wagner, Dies at 87”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 17. 5. 2017. 
  8. ^ Blyth, Alan; Barker, Frank Granville (12. 1. 2006). „Obituary: Birgit Nilsson”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2017. Приступљено 29. 4. 2018. 
  9. ^ „Sydney Opera House Opening Concert.”. 29. 10. 1973. Приступљено 6. 8. 2012. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Nilsson, Birgit, My Memoirs in Pictures, translated from the Swedish by Thomas Teal, Garden City: Doubleday, 1981; ISBN 0-385-14835-6.
  • Nilsson, Birgit, Mina minnesbilder, Stockholm: Bonnier, 1977; ISBN 91-0-042069-7
  • Nilsson, Birgit, La Nilsson, Stockholm: Fischer, 1995; ISBN 91-7054-756-4.
  • "Birgit Nilsson, Soprano Legend Who Tamed Wagner" by Bernard Holland, The New York Times (12 January 2006)
  • "Så höll han allt hemligt", (why Nilsson's death was kept a secret for 16 days) by Pelle Tagesson, Aftonbladet (13 January 2006)
  • Blum, David, "The Farm Girl and the Stones", chapter 5 in David Blum, Quintet, Five Journeys toward Musical Fulfillment (Cornell University Press, 1999).
  • La Nilsson: My Life in Opera by Birgit Nilsson, foreword by Georg Solti, afterword by Peggy Tueller. Translated by Doris Jung Popper UPNE, 2007; ISBN 1-55553-670-0, ISBN 978-1-55553-670-1
  • Liese, Kirsten, Wagnerian Heroines. A Century Of Great Isoldes and Brünnhildes", English translation: Charles Scribner, Edition Karo Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јул 2020), Berlin, 2013.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Generalno

Audio

Televizija

Intervjui i članci