Бранислав Нушић

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић је српски писац романа, драма, прича и есеја и зачетник реторике у Србији. Нушић је рођен 8. октобра 1864, a умро је 19. јануара 1938. Такође је радио као новинар и дипломата.

Биографија

Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.

Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини.

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Писао је под псеудонимом „Бен Акиба“.

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.

После рата, Нушић је постављен за првог управника Уметничког одсека министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.[1]

Књижевна дела

Драме

  • „Тако је морало бити“
  • „Јесења киша“
  • „Иза божјих леђа“
  • „Пучина“
  • "Put oko sveta"
Бранислав Нушић, споменик на београдском Тргу Републике

Комедије

  • „Протекција“
  • „Свет“
  • „Пут око света“
  • „Госпођа министарка“
  • „Народни посланик“
  • „Мистер Долар“
  • „Ожалошћена породица“
  • „Покојник“
  • „Сумњиво лице“
  • „Др“
  • „Власт“ (недовршена)
  • Ђоле Кермит (недовршена)

Романи

  • „Општинско дете“ (у Сарајеву издато као „Опћинско дијете“)
  • „Хајдуци“
  • „Деветстопетнаеста“

Приповетке

Нушићев гроб на београдском Новом гробљу
  • „Политички противник“
  • „Посмртно слово“
  • „Класа“
  • „Приповетке једног каплара“

Трагедије

  • „Кнез Иво од Семберије“
  • „Хаџи-Лоја“
  • „Наход“

Расправе и уџбеници

  • „Реторика“

Линкови везани за Бранислава Нушића

Види још

По мотивима Нушићевих дела снимљено је неколико филмова:

Референце

  1. ^ „Мој Београд“ (гост: Власта Влаисављевић), ТВ Студио Б, емисија емитована 28.9.2008.