Бранислав Нушић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бранислав Нушић
Branislav Nušić 1904.jpg
Бранислав Нушић 1904. године. Необична фотографија његовог кума и фотографа Милана Јовановића.
Датум рођења (1864-10-20)20. октобар 1864.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 19. јануар 1938.(1938-01-19) (73 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Југославија
Најважнија дела
Сумњиво лице
Народни посланик
Аутобиографија
Награде Орден Светог Саве, Орден књаза Данила I, Орден белог орла

Потпис

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије. Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова.

Биографија[уреди]

Детињство и школовање[уреди]

Спомен-плоча на зиду Народне банке у Београду, некадашњем месту родне куће Бранислава Нушића.

Бранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа, цинцарског порекла и мајке Љубице. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883. у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студирање правних наука започео је у Грацу, а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.

Бранислав Нушић (десно) као каплар у српско-бугарском рату 1886. године

Нушић је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић.[1][2] Бугарска је у овом рат добила уједињене, док је Србија добила ратног јунака мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.

Пошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.

Године 1887., у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је након пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се дрзник ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера.... те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.[3]

На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвору, одлази на пријем код краља Милана, након чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.

Средње доба[уреди]

Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу.[4] Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.[5]


Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина [6].

1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачиле искључиво деца, а међу њима и Нушићева. Ово дечје позориште је представе одржавалао у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.


Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник. Био је једно време начелник округа, када се повукао на ту позицију је дошао Душан Ђ. Алимпић. Током 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.

Старије доба[уреди]

После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Његов 60. рођендан је свечано прослављен 6. новембра 1924. у Београду.[7] Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Пред крај живота Нушић је допринео да се у Београду оснује Родино позориште, претечу данашњег позоришта Бошко Буха.

Оперисан је у јесен 1937. године, о чему су известиле тадашње новине.[8]

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.[9]

О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.

Одликовања[уреди]

Бранислав Нушић у свечаном оделу са одликовањима

Књижевна дела[уреди]

Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

Комедије[уреди]

  • „Народни посланик“ (1883)
  • Сумњиво лице“ (1887)
  • „Протекција“ (1889)
  • „Обичан човек“ (1899)
  • „Свет“ (1906)
  • „Пут око света“ (1910)
  • Госпођа министарка“ (1929)
  • „Мистер Долар“ (1932)
  • „УЈЕЖ - Удружење југословенских еманципованих жена“ (1933)
  • „Ожалошћена породица“ (1935)
  • „Др“ (1936)
  • „Покојник“ (1938)
  • „Не очајавајте никад!“
  • „Власт“ (недовршена)
  • „Ђоле Кермит“ (недовршена)

Романи[уреди]

  • „Општинско дете“ (у Сарајеву издано као „Опћинско дијете“) (1902)
  • Хајдуци“ (свој доживљај из детињства) (1933) (COBISS)
  • „Деветсто петнаеста“ (1920) [11]
  • „Аутобиографија“ (1924)

Драме[уреди]

  • „Пучина“ (1901)
  • „Тако је морало бити“
  • „Јесења киша“ (1907)
  • „Иза Божјих леђа“ (1910)
  • „Кирија“
  • „Аналфабета“

Приповетке[уреди]

Нушићев гроб на београдском Новом гробљу
  • „Политички противник“
  • „Посмртно слово“
  • „Класа“
  • „Приповетке једног каплара“

Трагедије[уреди]

  • „Кнез Иво од Семберије“
  • „Хаџи-Лоја“
  • „Наход“

Расправе и уџбеници[уреди]

  • „Реторика“

Путописи[уреди]

Остале уметности[уреди]

Поштанска марка с ликом Бранислава Нушића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Допринос српској фотографији[уреди]

Бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.

Опере[уреди]

Стрипови[уреди]

Још за Нушићевог живота, његова дела су стрипована у најтиражнијим међуратним листовима, а аутори су били најпознатији уметници тог доба.

У популарној култури[уреди]

Кућа Бранислава Нушића[уреди]

Кућа Бранислава Нушића, коју је саградио у Београду пред крај свог живота (1937) године, проглашена је за културно добро (као споменик културе), решењем Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 1046/2 од 28. 12. 1967.[36] Кућа се налази на адреси Шекспирова 1, прекопута стадиона ФК Партизан.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Како су се дружили Нушић и Илић? (Б92, 8. децембар 2013)
  2. Нушић и Војислав Илић били заљубљени у исту Јагодинку („Блиц“, 24. новембар 2014)
  3. Бабе прече од јунака („Вечерње новости“, 9. јун 2012)
  4. На први поглед („Вести“, 12. новембар 2011)
  5. „Letters of the Serb Consul”. www.kosovo.net. 
  6. "Историјски развој поштанског, телеграфског и телефонског саобраћаја“ - Драган Попоски
  7. Како се у Србији некада славио рођендан Бранислава Нушића („Вечерње новости“, 12. април 2014)
  8. Нушићева цигарета за инат лекарима („Вечерње новости“, 26. август 2015)
  9. „Мој Београд“ (гост: Власта Велисављевић), ТВ Студио Б, емисија емитована 28.9.2008.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Дипломе и одликовања
  11. Бранислав Нушић - Трагедија једног народа
  12. Народни посланик на IMDB
  13. Народни посланик на IMDB
  14. Народни посланик ТВ филм
  15. Сумњиво лице на IMDB
  16. Сумњиво лице на IMDB
  17. „Сумњиво лице” на сајту Јутјуб ТВ филм.
  18. Госпођа министарка на IMDB
  19. „Госпођа министарка” на сајту Јутјуб Филм.
  20. Госпођа министарка on IMDB
  21. „Госпођа министарка” на сајту Јутјуб ТВ филм.
  22. Ожалошћена породица на IMDB
  23. Ожалошћена породица на IMDB
  24. Др на IMDB
  25. Др на IMDB
  26. Пут око света на IMDB
  27. Пре рата на IMDB
  28. Нушићијада, Званична веб страница.
  29. Новине „Нушићијада“
  30. Покојник на IMDB
  31. „Покојник” на сајту Јутјуб ТВ филм.
  32. Миленко Павлов на IMDB
  33. „Положајник” на сајту Јутјуб ТВ филм
  34. Албатрос на IMDB
  35. „Албатрос” на сајту Јутјуб ТВ филм
  36. страница о кући Бранислава Нушића у Каталогу непокретних културних добара на подручју града Београда, Завода за заштиту споменика културе града Београда

Литература[уреди]

Литература о фотографском раду[уреди]

  • Бранибор Дебељковић, Стара српска фотографија, Београд, (1977). стр. 38;
  • Миле Станић, „Три Нушићева писма из Приштине“, Гласник Баштина, свеска 3, Приштина: Институт за проучавање културе Срба, (1992). стр. 101–105.
  • Горан Малић, „Нушић, оком и срцем“, Политика, 28. 3. (1998). стр. 25.
  • Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.

Литература о стрипским адаптацијама[уреди]

  • Здравко Зупан и Славко Драгинчић, Историја југословенског стрипа I, Форум Маркетпринт, Нови Сад, 1986. Е-издање: Пројекат Растко
  • Здравко Зупан, Век стрипа у Србији, Културни центар — Галерија савремене уметности, Панчево, 2007.

Спољашње везе[уреди]