Скопље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скопље
Скопје
Skopje landmarks.jpg
Скопље
Грб Застава
Основни подаци
Држава  Република Македонија
Област Скопска област
Самоуправа Град Скопље
Становништво
Становништво 668.518[1]
Географске карактеристике
Координате 42°00′17″ СГШ; 21°26′29″ ИГД / 42.004722° СГШ; 21.441389° ИГД / 42.004722; 21.441389Координате: 42°00′17″ СГШ; 21°26′29″ ИГД / 42.004722° СГШ; 21.441389° ИГД / 42.004722; 21.441389
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 240 m
Површина 571,46 km2
СкопљеСкопје на мапи Републике Македоније
СкопљеСкопје
Скопље
Скопје
Остали подаци
Поштански код 1000
Позивни број 02
Веб-сајт skopje.gov.mk

Скопље (мкд. Скопје) је највећи и главни град Републике Македоније, у коме живи готово четвртина њеног становништва.

Скопље има веома значајан географски положај; лежи на обалама Вардара ниже његових става с Треском и Лепенцем, у сјеверозападном крају плодног и пространог Скопског поља, а има богато залеђе и у околним областима; налази се у средишњој области и у самом језгру Балканског полуострва на главној трансбалканској, моравско-вардарској саобраћајној артерији, с којом се ту укрштају и друге уздужне и попречне комуникације.

Стога је Скопљу од природе одређена улога великог културног, привредног и политичког средишта.[2]

Скопље има велики значај за српску заједницу у Републици Македонији (око ⅓ укупног броја Срба у Републици Македонији). Срби чине мањину у граду, која је по степену образовања и градском животу много битније спрам удела у градском становништву.

Име[уреди]

Скопље је током свог постојања, зависно од околности било називано више именима. Античко име овог града је Скупи (латински: Scupi). На различитим језицима, Скопље се другачије изговара. Ево неких конкретних примера:

У византијским документима име града је забележено као Скопија, а Словени су га назвали и као Скопiе, Скопје, Скопље. Током владавине цара Самуила, Скопље постаје део Самуиловог царства. Касније, град долази под власт Византије, Бугарске и Србије, а 19. јануара 1392. године овај град заузимају Османлије и дају му име Ускуп (Üsküp).

Географија[уреди]

Скопље се налази на 21° 26' источне и 42° северне географске ширине, у средишњем делу Балканског полуострва.

У односу на Скопље се околни важни градови се налазе на раздаљини од:

  • Београд — 430 километара северно,
  • Софија — 220 километара североисточно,
  • Атина — 700 километара јужно,
  • Тирана — 310 километара југозападно,
  • Ниш — 210 километара северно,
  • Солун — 230 километара јужно.

У оквиру Републике Македоније Скопље се налази у северном делу.

Рељеф[уреди]

Скопље је положено у истоименој Скопској котлини. Дата област је позната и као Скопско поље, као синоним за добро обрађено, пољопривредно подручје. Скопска котлина је са севера затворена Скопском црном гором, а са југа планином Водно.

Надморска висина у његовом језгру износи 240 метара, али се ободни квартови налазе и на преко 400 метара. Град се простире се на 1818 km2 а само изграђено градско подручје захвата 225 km2.

Скопски земљотреси: Скопље је положено на изразито трусном подручју и град има дугу историју земљотреса:

  • Први пут град погађа земљотрес 28. априла 518. године.
  • 1555. године град поново погађа разорни земљотрес, али он убрзо бива обновљен и постаје главно војно упориште турске војске.

У 16. веку и 17. веку Скопље постаје највећи и најбогатији град у европском делу Османског царства.

  • 26. јула 1963. град погађа земљотрес од 9 степени меркалијеве скале.

Клима[уреди]

Клима у граду је умерено континентална са знатним утицајем оближњег Егеја. Климу Скопља одликује средња годишња температура око 12,4 °C. Лета су дуга, сува и врела, а зиме хладне и са много магловитих дана.

Клима Скопља
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 18,7
(65,7)
24,2
(75,6)
28,8
(83,8)
32,4
(90,3)
35,2
(95,4)
41,1
(106)
42,8
(109)
43,2
(109,8)
37
(99)
33
(91)
28,2
(82,8)
22,1
(71,8)
43,2
(109,8)
Средњи максимум, °C (°F) 4,0
(39,2)
8,4
(47,1)
13,6
(56,5)
18,6
(65,5)
23,9
(75)
27,4
(81,3)
29,8
(85,6)
30,0
(86)
26,1
(79)
19,5
(67,1)
11,2
(52,2)
5,3
(41,5)
18,2
(64,8)
Средњи минимум, °C (°F) −3,6
(25,5)
−1,3
(29,7)
1,9
(35,4)
5,4
(41,7)
10,0
(50)
13,0
(55,4)
14,8
(58,6)
14,6
(58,3)
11,4
(52,5)
6,3
(43,3)
1,4
(34,5)
−2,2
(28)
6,0
(42,8)
Апсолутни минимум, °C (°F) −25,6
(−14,1)
−21,8
(−7,2)
−10,8
(12,6)
−5,8
(21,6)
−1
(30)
3
(37)
7
(45)
7
(45)
−2
(28)
−6,4
(20,5)
−12,2
(10)
−22,9
(−9,2)
−25,6
(−14,1)
Количина падавина, mm (in) 36
(14,2)
36
(14,2)
40
(15,7)
40
(15,7)
60
(23,6)
46
(18,1)
34
(13,4)
27
(10,6)
36
(14,2)
42
(16,5)
56
(22)
51
(20,1)
504
(198,4)
Извор: worldweather.org

Воде[уреди]

Река Вардар у Скопљу

Кроз Скопље протиче река Вардар средњим делом свог тока. Проток Вардара у Скопљу је скоро исти као и на његовој делти код Солуна. Долина Вардара је равна и подложна поплавама, па њена непосредна околина није много развијена. У Скопљу Вардар прави неколико већих меандра, а преко њега прелази неколико мостова. У Вардар се код Скопља улива неколико река. Најдужа од њих је Треска, дуга око 130 km. Друге реке су Лепенац, Пчиња, Кадина река, Маркова река и Патишка, које су све краће од 70 km.[3]

Скопље има у својој близини два вешташка језера, Матку и Треску, у које се улива истоимена река и налазе се на само неколико километара од центра града.

Историја[уреди]

Скопље није било познато у доба античке Грчке, и изгледа да су га основали Дарданци у 3. веку п.н.е.. У време Римског царства на овој локацији је био град под именом Skupi (порекло данашњег назива), али је град уништен у земљотресу 518. године.

Грб Скопља за вријеме Краљевине Југославије

Прокопије савременик и историчар Јустинијана Великог писао је у 7. веку, да је то "велики, многољудни и свачим благословен град". У 12. веку арабљански географ Идризи записује да је "Искафија знатан град, дан хода удаљен од Болога (Полога - Тетова)". У средњем веку су се на власти у Скопљу често смењивали Византија и Бугарска, све док га нису освојили Срби у касном XIII веку. Од 1282. године град је био део Српског царства, а од 1346. до 1392. године престоница. У њему је крунисан краљ Душан за цара 6. априла 1346. године у присуству српског патријарха Јоаникија. То је била Душанова друга престоница. Цар Душан га назива "Славни и частни град Скопије царски."

Турци су га освојили 1392. године и дали му назив на турском, Üsküb или Uskup, за време петстогодишње османске владавине. Он је постао војно средиште одакле су Турци вршили инвазију на друге српске земље. А у 15. веку био је на гласу као "најобилнији робовски трг", у којем су се два роба могла добити за пар чизама. Године 1438. српски летописац је записао "Изгоре Скопје и у њему много душа сагоре". Турци су расељавали Србе даље на југ, у доњу Албанију, и рушили православне цркве, као по запису из 1535. године "Расипаше цркве у Стопи". Ипак у пркос свему Скопље је у 15. веку велика и напредна варош. Године 1502. путописац Феликс Петанчић га назива главним градом Дарданије. Путописац Канеј пише 1573. године о "развалинама старог града са православном црквом." Други посетиоци помињу вредне пажње: сахат-кулу, мост на Вардару са 13 лукова, много џамија, амама, караван-сераја, безестан, лепа шеталишта, покривену чаршију...Страдало је Скопље од "труса" (потреса) 1555. године, па 1594. године "Изгоре Скопље". Доктор Браун је 1669. године приметио да у Скопљу има чак 700 кожара, који израђују извртан кордован. Град је познат по развијеној трговини кожама, вуном, воском и вином. У 16. веку то је богата трговачка варош у којој постоји колонија Дубровчана. Ови су закупили много винограда, које обрађују јефтино купљени робови.[4] Скопље је у турско доба било главни град Косовског вилајета (округа).

Турски писац Дилџер Зеде је посетио град у 17. веку, и написао: „Дуго сам путовао преко те земље Румелије и видео сам доста лепих градова и био сам запањен Алаховим благословима, али ниједан ме није надахнуо и обрадовао толико као небески град Скопље кроз који протиче река Вардар“. Ефендија Евлија Челебија је у 17. веку, пред његову катастрофу дао најлепши опис града, који се раширио по зеленој, убавој и широкој равници. Имало је тада 70 мала, са 2150 дућана, 10060 кућа, на један или два спрата, од којих неке камене и лепе, и све су покривене црвеном ћерамидом. Сем тога Скопље има 120 џамија, 110 чесама...Трг је подељен на разне чаршије, а најлепше су: платнарска, свиларска, шаторџијска, обућарска, бојаџијска...Скопље је чиста варош, а улицеравне и белим каменом калдрмисане...Трврђава је тврда, јака, правоугаона, са 70 кула. Поред српске цркве ту је и јерменска.

1689, град је опљачкао па запалио аустријски генерал Пиколомини. Становници града су се пре тога повукли у друге крајеве Турске, па су Аустријанци ушли у напуштен град. Следеће године, град је страдао од Турака: "Халил-паша разби са војском Скопље и Качаник, и исече скопска нахија".

Савремен изглед центра Скопља, 1930-их, седишта Вардарске бановине.

Скопље је 1905. године имало око 32.000 становника, мешавину Срба, Бугара, Турака, Албанаца и Цигана.

Овде је било седиште архиепископа Грчке православне цркве, архиепископа католичких Албанаца и бугарског епископа.

Прва електична централа у близини Скопља.
Ослобођење Скопља 1944.

Срби у Скопљу[уреди]

Срби су у Скопљу, старом граду цара Душана одувек присутни, али били су под Турцима мање више потиснути и у сенци, због јаке непријатељске пропаганде и бруталног насиља, карактеристичног за турску окупацију Старе Србије. Треба се подсетити многобројних културних трагова тамошњих житеља Срба, који чине вредан "летопис". Постоји код Скопља потез "Скопско бакарно гумно", ту су се по народном предању Срби први пут у историји појавили. Још 1184. године Стефан Немања разруши Скопље "и земљи свог отачаства прикључи покрајину - звану Врани" (Врање). Стефан немања је подигао у Скопљу цркву посвећену Св. арханђелу Михајлу.[5] Скопље је било у српској држави више од два века, између 1282. и 1392. године. Српски краљ Милутин је начинио три православне цркве у Скопљу: прву, посвећену празнику Успење Богородице; другу, посвећену Св. великомученику Ђорђу; трећу, посвећену Св. равноапостолском Константину. После његове смрти сахрањен је у својој задужбини, Успенској цркви, у Скопљу. Његов син краљ Стефан Дечански је испунио завештање очево, и три године касније пренео његове мошти у Софију, где се и сад налазе у храму Св. Недеље, његовој задужбини познатијој као "Свети Краљ". Под царом Душаном од 1346. године постало је друга престоница. У 16. веку то је и даље српски, али културни центар. Тако 1569-1570. године ту је држао књижару Кара-Трифун, у којој је продавао српске књиге. У граду у 17. веку столује "епископ Скопју и Пологу", а век касније "епископ Скопију и Врањи". Евлија Челебија помиње српску цркву у Скопљу. Путописац Соранчин назива град 1575. године: "Скопље великим и насељеним градом у Србији". Слично пише и Александар Комуловић 1584. године - "Скопље се налази у Србији, чији је главни град". Скопски митрополит Симеон у Русији се представља 1641. године да је "из сербске земљи города Скопљи". Када је Патријарх Пећки Арсеније Чарнојевић 1682. године кренуо на хаџилук у Свету земљу - Јерусалим, застао је у једном селу близу Скопља. Изашли су пред њега прво скопски ђакон Христифор, а касније и сам митрополит скопски Теофан. Како је записао Патријарх: "Принесоше част (послужење) са љубављу". Барон Феликс де Божур (крајем 18. века) "Скопље има 5-6000 становника, и налази се у Србији". И додаје - град је са малим кућама, прљавих уских улица, стари град се распао...Јордан хаџи Константиновић као његов становник тада, пише 1846. године за Скопље: "Град стар, велик и чудесан; око њега су близу 20 манастира зиданих од српских владалаца." Ни једна српска "покрајина" није тако препуна местима и објектима који носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља. Скопље је била прво престоница српског цара Душана, а затим краља Вукашина и његовог сина - Краљевића Марка Мрњавчевића. У самом Скопљу је било некад много православних, већином српских средњевековних цркава. Крајем 19. века у њему су међутим штрчали минарети 17 џамија, које су у ствари биле некадашњи храмови. Тако је Сија-Бегова џамија -најлепша и најбогатија муслиманска богомоља у Скопљу, подигнута на темељу и од камена Душанове задужбине - цркве Св. Арханђела. Алаџа-џамија на речици Серави, постала је од цркве Св. Ђорђа, задужбине српског краља Милутина. Ту је само био оборен звоник, и додат минарет, а све је остало било исто, непромењено. Трећа, Мустафа-пашина џамија која се издизала у граду повише валијске куће (конака), велико здање са пет кубета и великим шадрваном (водоскоком), била је пре црква Св. Петке. Под том џамијом су била подвлашћена сва села, њих 18, која су некад припадала манастиру Матејичу. Пармиџи-џамија покривена плехом, на каменом мосту са десне стране реке Вардара, у којој је био магацин за џебану (муницију), некад је била црква Св. Недеље.[6] Бугарски егзархисти су 1898. године освештали нови храм посвећен Св. Димитрију у Скопљу. Црква је никла на месту некадашње истог имена, која је била саборна од времена обнове Пећке патријаршије. Бугари су наводно порушили стару цркву, само због њене, српске прошлости.[7] Између Срба и Бугара у Скопљу, почетком 20. века водила велика "борба" око цркве Св. Спаса; коме ће припасти.[8] Скопски саборни храм је између два рата била стара црква Св. Богородице. Нова црква у Скопљу освећена маја 1934. године била је храм Славе. То је била богомоља са костурницом подигнута на тамошњем војничком гробљу. Налазила се поред пута Скопље-Куманово. Градња цркве је почела 1929. године, по пројекту инжињера Константина Хоменка. Дивни мермерни иконостас поклонио је краљ Александар други Карађорђевић.[9] После укидања Пећке патријаршије 1766. године, пропале су све старе српске школе. Грци су као носиоци владајуће јерархије надвладали Словене - Србе и Бугаре. Писменост су деца наставила по српским манастирима, у малим манастирским школама. Међу прве српске школе основане наново у 19. веку у Старој Србији, спада и она у Скопљу. Отворена је око 1830-1835. године за време Хамзи-пашине управе. Када је у Скопљу саграђена Богородичина црква, уз њу је отворена прва српска школа са учитељем Николом из Прилепа. Он је предавао по старински: часловац, псалтир и писање србуљско - по манастирском методу. Учио се ту и грчки језик, као "трговачки" да би се угодило грчком владици. Кад је умро учитељ Никола, још девет месеци је школа радила, под поп Арсом из Велеса. Скопљанци су другу српску школу отворили 1848. године у предграђу Чаиру, у којој је почео децу учити Скопљанац, Ђорђе Карга. Њега је наследио већ помињани поп Арса из Велеса. Ученик те школе, Коста Сидовић који је постао члан "меџлиса", касније је био веза са Београдом, посредовао је да српске школе добијају уџбенике штампане у Србији. Иза поп Арсе као учитеља, радио је калуђер Павлентије са Свете Горе. Док је калуђер учио децу, дошао је Никола из Кожана за грчког учитеља. Због тога се тада одвојила грчка школа од српско-словенске народне у Скопљу. Скопљанци се реше и позову Србина из Војводине, Парталеја (у ствари Павла) који 1850. године поста српски учитељ. Изводио је наставу у тој школи која се од тад зове само "српска" годину дана, до 1851. Учила се у тој школи код Богородичине цркве, од тада поред црквених књига и чиста "српска писменост", и општа историја и култура. У то време 1851-1852. године отворили су Скопљаци трећу српску школу, на десној обали Вардара у "Араџи Саламедин махали". Ту је часове држао неки "распоп" Атанас, којег за пола године замени Србин (име) из Галичника. А у школи где је наставу држао Парталеј, поставили су Анастаса из Велеса. По смрти Атанасовој, стигао је учитељ Трајко из Штипа.[10] Када је путописац јеромонах Гедеон посетио 1851. године Скопље, приметио је да су ту људи финији и отворенији за европску културу. У граду су биле три православне цркве, поред нове дивно украшене "саборне" Богородичине, наводи још две старе - Св. Спаса и Св. Димитрија. Деца се уче у три српске школе, под тројицом учитеља. У једној (оној код Богородичине цркве) уче се занимљиви предмети важни за шире образовање, па се она може сматрати за "нижу гимназију".[11] Бугари су прву своју школу отворили у Скопљу 1863. године, и то преваром јер су "главну" српску школу (радила 1830-1863), претворили у "бугарску". Урадио је то - "побугарио" српску школу, неки Стојанче из Бунишевца, бивши ученик скопског учитеља и свог заштитника Анђелка, наследника 1854. године чувеног Јордана Хаџи Константиновића. Патријарх српски Атанасије други, живео у 18. веку (око 1750), родом је из Скопља.[12] Године 1857. купио је књигу о народним песмама, Јордан Хаџи Константиновић Џиновић учитељ и "члан Србског ученог друштва" у Београду.[13] Хаџи Јордан је био најугледнији и "први" учитељ српски у Старој Србији, али који се залагао за слогу међу тамошњим поробљеним Словенима - Србима и Бугарима. Дошао је за учитеља у Скопље 1852. године, да замени привременог учитеља калуђера Доротеја, при "главној" школи код Богородичине цркве. Са њим је стигао као помоћник и појац, Игњатије Тошевић из Башиног села. Имао је Јордан велику библиотеку са књигама на разним језицима, коју су му Турци оштетили, док је био учитељ у Скопљу до 1854. године. Други боравак Јорданов у Скопљу траје 1856-1858. године. Бугарски егзархисти су га прогонили и оптуживали код Турака. Допао је и тамнице, а кад се ослободио ишао је у Прилеп, па Кавадарце за учитеља. Због Грка - фанариота којима је сметао јер је тражио словенска богослужења, протериван је двапут из Скопља а једном у Велесу, те био затварен и у тешком прогонству у Малој Азији, када му је један заптија камџијом избио око. Треће бављење Јорданово у Скопљу 1869. године било је најкраће, јер су га овај пут Бугари убрзо "најурили". Константиновић се није залагао ни за Бугаре ни за Србе, него за "Словенство", и мада је једно време попустио, због незаинтересованости државе Србије, и приближио се "Бугарашима", убрзо је са њима рашчистио дефинитивно. Видео је у њима 1873. године свог главног непријатеља. Био је тај одважни српски учитељ - мученик значајан је по свом просветитељском раду и писању. Писао је уџбенике за српске школе, који су тајно штампани "ватошкој" штампарији или у Београду. Био је дописник српских листова и објавио радове у београдском "Гласнику српског ученог друштва". Вредан је и по томе што је руском научнику Гиљфердингу био главни сарадник, уступивши му своју велику грађу о јужно-словенским старинама.[14] Године 1854. Скопљаци су у "Чаирску школу" довели новог учитеља Михајла Ковачевића из Штипа. У трећој српској школи, остаде само Србин Н. из Галичника, док учитеља Трајка преведоше у Чаир. Србина је 1858. године заменио учитељ из Србије, Стојко Аћимовић родом из Палошева. Отишао је Аћимовић 1860. године у друге српске школе да настави просветни рад. Децембра 1888. године Турци су у Скопљу јавно спалили 3000 српских књига, намењених школама.[15] У Скопљу је живео и радио приватну лекарску праксу (1894) године, Србин лекар Михаило Шушкаловић, који је завршио Медицински факултет у Бечу. Забележене су у Скопљу 1896. године од српских просветних установа: две основне школе, мушка гимназија и Виша девојачка школа.[16] До 1893. године Турци су толерисали само једну срску основну школу, а 1897. године било их је три, за мушку и женску децу. Гимназија је започела рад 1894. године, то је као интернатски завод (са две изнајмљене куће за смештај ђака) а учила је по плановима сличним нижим гимназијама. У њој је било школске 1895/1896. године у два разреда 105 ученика. Управник школе и наставник прво је био Илија Вучетић, па архимандрит Иларион Весић. Виша женска школа је такође интернатског типа, у којој раде три наставнице.[17] Српско забавиште у Скопљу се помиње 1900. године. Турски султан је одликовао орденом Меџидије, четвртог степена, придворног протојереја Симу Протића из Скопља, марта 1900. године.[18] Године 1907. изгорела је зграда српске мушке гимназије и учитељске школе у Скопљу. На Сретење 1909. године у Скопљу одржана је прва скупштина Срба у Османском царству.

Срби су током Првог балканског рата, 1912. ослободили Скопље од турског ропства. Град је постао део Србије, која се утопила у Краљевину СХС 1918. године, а потом у Краљевину Југославију 1929. Између светских ратова у граду је српска управа подигла много нових здања и алеја и да је град у средишњем делу добио „европске црте“. Овоме је посебно допринео градоначелник Скопља, архитекта Јосиф Михајловић (1887—1941), који је био на месту градоначелника од 1929. до 1936. и од 1939. до смрти 1941. године.[19]

Скопље је под бугарском окупацијом током оба светска рата, а 1945. је постало главни град Македоније, републике чланице Југословенске федерације.

1963. Скопље је погодио снажан земљотрес, у ком су страдали или били оштећени бројни културни споменици.

За време Југославије, Скопље је брзо расло и постало је важно средиште тадашње државе.

1991. године, са распадом Југославије, Скопље је постало главни град независне Републике Македоније.

Грчка се противила коришћењу имена Македонија (види:Македонско питање) од стране новоосноване државе и наметнула је економску блокаду и затворила приступ мору преко солунске луке, која је жестоко нашкодила привреди Скопља. Блокада је скинута 1995. након договора између Грчке и Македоније. Многи Грци и даље ову државу називају „Републиком Скопље“ а њене становнике „Скопљанцима“ (Skopiani на грчком).

Становништво[уреди]

Поглед на град са планине Водно

Према подацима из 2010. године град Скопље има око 515 хиљада становника, док са околином има око 680 хиљада (око 30% становништва Македоније). Ово је готово 15 пута више него почетком 20. века, а број становништва се и даље повећава захваљујући досељавању становништва из свих делова државе и позитивном демографском расту.

Етнички састав:

Скопље традиционално има веома шаролик етнички састав.

По последњем попису из 2002. године већинско становништво су етнички Македонци (66,75%), а значајне мањине су Албанци (20,49%), Роми (4,63%), Срби (2,28%), Турци (1,70%) и Бошњаци (1,50%).

Две општине (Чаир и Сарај) имају албанску већину, а једна ромску (Шуто Оризари).

Управна подела града[уреди]

Као и многи други велики градови и град Скопље је подељен на више општина.

Данашња подела садржи 10 општина:

Општине града Скопља: 1) Центар, 2) Гази Баба, 3) Аеродром, 4) Чаир, 5) Кисела Вода, 6) Бутел, 7) Шуто Оризари, 8) Карпош, 9) Ђорче Петров, 10) Сарај
Редни Број Општина Површина Број становника
1. Центар 7,52 km2 45.412
2. Гази Баба 110,86 km2 72.617
3. Аеродром 21,85 km2 72.009
4. Чаир 3,52 km2 64.773
5. Кисела Вода 34,24 km2 57.236
6. Бутел 54,79 km2 36.154
7. Шуто Оризари 7,48 km2 22.017
8. Карпош 35,21 km2 59.666
9. Ђорче Петров 66,93 km2 41.634
10. Сарај 229,06 km2 35.408
Укупно Град Скопље 571,46 km2 515.419

Привреда[уреди]

Панорама Скопља

У складу са величином и важности за државу, Скопље је и главно седиште македонске индустрије (металопрерађивачка, хемијска, дрвна, текстилна, кожна и штампарска). Индустријски развој је праћен интензивним развојем унутрашње и спољне трговине и банкарства, као и активности на пољима културе и спорта.

Саобраћај[уреди]

Улога Скопља као главног транспортног центра југоисточне Европе је порасла од 1990-их година.

Град се налази на раскрсници две велике европске саобраћајне кориде — Коридор VIII (исток — запад) и Коридор X (север — југ). Овај значајан положај града је побољшан изградњом нових ауто-путева на две трансверзале, нове обилазнице, а у току је и проширење и модернизација аеродрома Александар Велики.[20]

Једини међународни аеродром Александар Велики налази се у општини Петровец, удаљеној 22 km источно од града. Аеродром је дат под концесију турске ТАВ компаније, са којом је уговорено да уложи €200  милиона да прошири и реновира обе стране Скопља и охридског аеродрома, као и за изградњу новог карго аеродрома у Штипу. Скопље је повезано ваздушном линијом сваке године са Београдом, Амстердамом, Берлином, Будимпештом, Бурсом, Бриселом, Диселдорфом, Хамбургом, Истанбулом, Љубљаном, Лондоном, Подгорицом, Прагом, Римом, Софијом, Бечом, Загребом и Цирихом.[20]

Знаменитости града[уреди]

Скопље — колаж знаменитости
Црква Св. Климента Охридског
  • Душанов мост (на реци Вардар; симбол је града изграђен у 15. веку и представља везу старог и новог дела Скопља)
  • Тврђава Кале
  • Стара скопска чаршијаЧаиру)
  • Мустафа-пашина џамија (један од најлепших исламских споменика у Скопљу изграђен 1492. године)
  • Даут-пашин амам (изграђен 1484. године)
  • Музеј савремене уметности (налази се у близини скопске тврђаве)
  • Музеј македонске борбе за државност и самосталност
  • Археолошки музеј Македоније
  • Милениумски крст (налази се на врху планине Водно изнад града; направљен је од челика и има висину од 67 метара и распон од 46 метара, а подигнут је поводом 2000. годишњице рођења хришћанства)
  • Феудална кула (налази се у близини Дома армије)
  • Сама локација дома светски познате хуманитарне раднице — Мајка Тереза (у близини Трга Македонија)
  • Мустафа-пашина џамија (изграђена 1492. године; једна је од најлепших грађевина из османског периода у Скопљу)
  • Ристићева палата
  • Мост Око
  • Мост уметности
  • Православна црква Св. Спас (налази се у старом граду и изграђена је у 19. веку; иконостас има карактеристичне лепе дрворезе, а исклесан је од стране мијачких резбара Петра и Марка Филиповског као и Макарија Фрчковског; унутар цркве је гроб највећег македонског револуционара — Гоце Делчева)
  • Стари римски аквадукт
  • Кањон Матка
  • Саборни храм Св. Климент Охридски
  • Градска црква Пресвета Богородица
  • Античко насеље Тумба Маџари
  • Споменичка обележја на Тргу Македонија (Цар Самоил, Димитрија Чуповски, Димитар Беровски, Солунски атентатори, Јустинијан I, Гоце Делчев, Даме Груев)
  • Споменик и вечна ватра палих хероја за Македонију
  • Гази Иса-бегова џамија
  • Јахја-пашина џамија
  • Султан-Муратова цамија
  • Марков манастир
  • Манстир Св. Димитрија
  • Манастир Св. Пантелејмон
  • Сули Ан
  • Безистан
  • Ратник на коњу (Споменик Александра Македонског)
  • Ратник (Споменик Филипа II Македонског)
  • Меморијална кућа Мајке Терезе

Знамените личности[уреди]

Међународна сарадња[уреди]

Скопље је збратимљен град са следећим градовима[3]:

Збирка слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. Skopje — Capital of the Republic of Macedonia
  2. Народна енциклопедија (1925). књига 4. страница 126.
  3. 3,0 3,1 Збратимљени градови Скопља
  4. "Дело", Београд 1914. године
  5. "Просветни гласник", Београд 1892. године
  6. "Нова искра", Београд 1900. године
  7. "Дело", Београд 1898. године
  8. "Мале новине", Београд 1903. године
  9. "Правда", Београд 1934. године
  10. "Босанска вила", Сарајево 1905. године
  11. Гедеон Јуришић: "Дечански првенац", Нови Сад 1852. године
  12. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године
  13. Људевит Штур: "Књиге о народним песмама и приповеткама славенским", превод са словачког, Нови Сад 1857. године
  14. "Сион", Београд 1874. године
  15. "Просветни гласник", Београд 1900. године
  16. "Школски лист", Карловци 1896. године
  17. "Дело", Београд 1897. године
  18. "Српски сион", Карловци 1900. године
  19. Заборавили на творца модерног Скопља („Вечерње новости“, 9. новембар 2013)
  20. 20,0 20,1 TAV Macedonia. „Дестинације”. Скопље, Аеродром Македонија. 
  21. „Archaeological site Tauresium” (на језику: македонском and English). Приступљено 26. 1. 2011.  Непознати параметар |[publisher= игнорисан (помоћ)
  22. Збратимљени градови са Инстанбулом
  23. Erdem, Selim Efe (3. 11. 2003). „İstanbul'a 49 kardeş” (на језику: турском). Радикал. »49 збратимени града во 2003« 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]