Пређи на садржај

Centralni venski kateter

С Википедије, слободне енциклопедије
Centralni venski kateter
Dijagram koji prikazuje netuneliranu centralnu liniju umetnutu u desnu potključnu venu
MeSHD002405

Centralni venski kateter (skraćeno CVK) je intravenska linija koja najčešće služi za ordiniranje tečnosti, lekova, uzimanje krvi za analize i merenje centralnog venskog pritiska.[1] Plasiranje centralnih venskih katetera danas je svakodnevica u radu anesteziologa. Prilikom njihovog plasiranja moraju se poštovati principi asepse, a eventualne komplikacije kanulacija centralnih vena moraju se brzo zbrinuti. Kateteri širokog lumena omogućavaju rad uredjajima za brzu administraciju tečnosti.[2]

Indikacije za primenu centralnog venskiog kateter vremenom su postale sve brojnije, tako da se danas on plasira kada je:[3]

  • otežan ili nemoguć pristup venama na rukama,
  • potrebna administracija nekih lekova ili nutrijenata koji ne mogu da se administriraju kroz manje vene na rukama (vazoaktivni ili lekovi koji iritiraju zid vene),
  • u toku operacija moguć veliki gubitak krvi,
  • bolesnik politraumatizovani,
  • bolesnik hemodinamski nestabilan,
  • bolesnik kritično oboleo i leži u jedinicama intenzivnog lečenja,
  • neophodna neka neurohirurška operacija (npr adnje lobanjske jame),
  • plasiranje centralnog venskog katetera standardna procedura kod bolesnika u kardiovaskularnoj i torakalnoj hirurgiji.
  • kroz CVK širokog lumena moguća brza nadoknada volumena i korišćenje specijalnih uredjaja za brzu nadoknadu volumena.
  • kroz kateter neophodno da se uz pomoć posebni setovi za punkciju centralne vene, plasira sonda za privremeni pejsmejker,
  • preko specijalnih katetera širokog lumena moguće da se izvede hemodijaliza ili plazmafereza.[2]

Kontraindikacije

[уреди | уреди извор]
Kontraindikacije Opis
Apsolutna kontraindikacija
  • Za plasiranje CVK u jugularnu i potključnu venu je sindrom gornje šuplje vene.
Relativne kontraindikacije
  • Koagulopatije zbog mogućeg razvoja hematoma i krvavljenja,
  • Skorašnja implantacija pejsmejkera ili unutrašnjeg defibrilatora.

Preporučuje se da period između ugradnje pejsmejkera ili defibrilatora i plasiranja CVK treba da bude n ajmanje 4-6 nedelja kako ne bi došlo do dislokacije elektroda ovih uredjaja.[4]

Mesta za umetanje CVK

[уреди | уреди извор]
Centralno uveden kateter

Centralni venski kateter se uvodi u neku veliku venu, npr.:[1]

  • Unitrašnju vratnu venu (v. jugularis interna) — tako da se vrh uvedenog katetera nalazi u blizini desne pretkomore (u gornjoj šupljoj veni)
  • Potključnu venu (v. subclavia) — tako da se vrh uvedenog katetera nalazi u blizini desne srčane pretkomore (u gornjoj šupljoj veni)
  • Butnu venu (v.femoralis) — tako da se vrh uvedenog katetera nalazi u u ilijačnoj veni (ako se kateter plasira preko butne vene).
Periferno uveden centralni kateter

Kod nekih bolesnika CVK može biti umetnut kroz vene kubitalne (lakatne) regije odakle se dalje uvodi u potključnu venu (v. subclavia). Ova vrsta katetera se naziva periferno uveden centralni kateter (akronim PICC – peripherally inserted central catheter).[1]

Definitivan izbor mesta umetanja katetera zavisi od kliničke prezentacije i u svakom pojedinom slučaju je indiividualan:[5]

Na primer, ako je na mestu planiranom za plasiranje CVK (najčešće desna unutrašnja vratna vena) infekcija, kolizija sa operativnim poljem, opekotina, prethodna operacija na vratnim arterijama ili bolesnik ima traheostomu, onda u obzir dolazi neko drugo mesto za plasiranje CVK.[2]

Prethodni postupci

[уреди | уреди извор]

Pre umetanja CVK, vrši se procena odgovarajućih laboratorijskih rezultata i indikacija za postavljanje katetera, kako bi se minimizirali rizici i komplikacije postupka.[1]


Kako u centralnim venama iznad nivoa srca vlada negativni pritisak, u uspravnom i sedećem pložaju vene su kolabirane pa je prilikom punkcije jugularne ili potključne vene potrebno da se bolesnik postavi u horizontalni ili u Trendelenburgov položaj kako bi se vene napunule krvlju i olakšala njihova punkcija.

Treba voditi računa da teški srčani bolesnici kao i gojazne osobe teško podnose Trendelenburgov položaj kada se CVK plasira dok su budni, pa je njima neophodno dodavanje kiseonika preko nazalnog katetera.

Zatim se očisti područje kože preko planiranog mjesta umetanja. Po potrebi se primenjuje lokalni anestetik.

Lokacija vene prepoznaje se slepom metodom prema orijentacionim tačkama ili upotrebom malog ultrazvučnog uređaja (kada je identifikacija vene olakšana, a procenat uspešnosti punkcije značajno veći). [а]

Umetanje katetera

[уреди | уреди извор]

Šuplja igla se provlači kroz kožu sve dok se ne pojavi krv. Boja krvi i brzina njenog protoka pomažu da se razlikuje od arterijske krvi (što sugeriše da je arterija slučajno probijena).[6][7]

Preporučuje se da se po dobijanju krvi aspiracijom dekonektuje špric od igle i da se u aseptičnim uslovima igla poveže sa transdjuserom kako bi se videla kriva pritiska i izmerio pritisak. Alternativno rešenje je, u slučaju da ne postoji trnsdjuser i monitoring za invazivno merenje pritiska, da se na iglu konektuje sterilna cevčica (ili deo sistema za infuziju) i podigne uvis kako bi se odredilo do koje visine (odgovarajućeg pritiska) će retrogradno doći nivo krvi.
Još jedna mogućnost provere pozicije igle je da se urade gasne analize iz krvi koja se uzima kroz iglu u krvnom sudu.

Venska linija se zatim ubacuje Seldingerovom tehnikom: tupim vodičem koji prolazi kroz iglu, po obavljenoj identifikacije lumena vene, a zatim se igla uklanja, a dilatator se navlači preko žičanog vodiča kako bi se izdilatirala koža i potkožno tkivo i olakšao prolaz katetera koji se zatim preko žičanog vodiča uvodi po uklanjanju dilatatora. Zatim se izvlači žičani vodič iz katetera i vrši aspiracija svih lumena CVK i njihovo ispiranje fiziološkim rastvorom (3-5 ml), zatvaranje sterilnim kapama i fiksiranje CVK za kožu.

Nakon toga može se obaviti rendgen grudnog koša kako bi se potvrdilo da je linija umetnuta unutar gornje šuplj vene i da nehotice nije izazvan pneumotoraks. Na anteroposteriornom rendgenu ako je vrh katetera između 55 i 29 mm ispod nivoa karine smatra se prihvatljivim postavljanjem.[8]

Može se prim,eniti i elektromagnetno praćenje za verifikaciju postavljanjog vrha katetera, što daje smernica tokom umetanja, i isključuje potrebu za rendgenom nakon toga.

Komplikacije nakon umetanja CVK

[уреди | уреди извор]

Umetanje CVK prate i odredjeni rizici, kao i mogućnost nastanka komplikacija. Međutim koristi koja se očekuje od njihove upotrebe nadmašuju rizik od komplikacija, među kojima su najznačajnije:[9][10][11][12][12]

  • Infekcija.[13]
  • Krvavljenje.[14][15]
  • Tromboza i koagulopatija.[16][17]
  • Poremećaji srčanog ritma.[18]
  • Srčani blok.[19]
  • Povreda vene ili limfnog duktusa u blizini vene
  • Inflamacija vene.[20]
  • Pneumotoraks
  • Hematotoraks.[14][21]
  • Vazdušna embolija
  • Oštećenje nerava
  • Perforacija desne pretkomore ili komore
  • Nenamerno plasiranje katetera u arteriju

Incidenca komplikacija (hematotoraks, pneumotoraks) je veća prilikom plasiranja CVK u potključnu venu u odnosu na plasiranje katetera u unutrašnju jugularnu venu.[2][22]

  1. ^ U Severnoj Americi i Evropi, upotreba ultrazvuka predstavlja zlatni standard za umetanje centralnog venskog katetera, umesto klasičnog pristupa zasnovanog na obučenosti tertapeuta. Nedavni dokazi pokazuju da ultrazvučno navođenje za kateterizaciju subklavijalnih vena značajno dovodi do smanjenja komplikacija i neželjenog događaja.
  1. ^ а б в г Kolikof, Joshua; Peterson, Katherine; Baker, Annalee M. (2020), Central Venous Catheter, StatPearls Publishing, PMID 32491730, Приступљено 2021-01-31 
  2. ^ а б в г Dejan Marković, Željko Bradić, Sonja Grković, Vladimir Tutuš, Marina Stojanović, Vera Sabljak, Kateterizacija centralnih vena i sistemi za brzu nadoknadu tečnosti Архивирано на сајту Wayback Machine (21. април 2018) Intenzivno lečenje, trauma i transfuzija, (Treći kurs Evropskog komiteta za edukaciju u anesteziji, Kopaonik, 09-11. 03. 2013)
  3. ^ F. Y. Vinces, T. V. Robb, K. Alapati et al., “J-tip spring guidewire entrapment by an inferior vena cava filter,” Journal of the American Osteopathic Association. 104 (2): 87—89. 2004.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  4. ^ Reich D, Alexander C, Mittnacht M, Manecke G,Kaplan J. Monitoring of the heart and vascular system. In Kaplan´s cardiac anesthesia: the echo era. 6th ed. Elsevier Inc. 416-451
  5. ^ Practice Guidelines for Central Venous Access (2012). „A Report by the American Society of Anesthesiologists Task Force on Central Venous Access”. Anesthesiology. 116: 539—73. 
  6. ^ S. I. Seldinger, “Catheter replacement of the needle in percutaneous arteriography; a new technique,” Acta Radiologica. 39 (5): 368—376. 1953.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .View at: Google Scholar
  7. ^ R. T. Andrews, D. A. Bova, and A. C. Venbrux, “How much guidewire is too much? Direct measurement of the distance from subclavian and internal jugular vein access sites to the superior vena cava- atrial junction during central venous catheter placement,” Critical Care Medicine. 28 (1): 138—142. 2000.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  8. ^ E. Monaca, S. Trojan, J. Lynch, M. Doehn, and F. Wappler, “Broken guide wire—a fault of design?” Canadian Journal of Anesthesia. 52 (8): 801—804. 2005.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  9. ^ Khasawneh, Faisal A.; Smalligan, Roger D. (2011). „Guidewire-Related Complications during Central Venous Catheter Placement: A Case Report and Review of the Literature”. Case Reports in Critical Care (на језику: енглески). Приступљено 31. 1. 2021. 
  10. ^ P. G. Blake and R. Uldall, “Cardiac perforation by a guide wire during subclavian catheter insertion,” International Journal of Artificial Organs. 12 (2): 111—113. 1989.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .View at: Google Scholar
  11. ^ K. Z. Khan, D. Graham, A. Ermenyi, and W. R. Pillay, “Case report: managing a knotted Seldinger wire in the subclavian vein during central venous cannulation,” Canadian Journal of Anesthesia. 54 (5): 375—379. 2007.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .View at: Google Scholar
  12. ^ а б W. Schummer, C. Schummer, E. Gaser, and R. Bartunek, “Loss of the guide wire: mishap or blunder?” British Journal of Anaesthesia. 88 (1): 144—146. 2002.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  13. ^ Marik PE, Flemmer M, Harrison W (август 2012). „The risk of catheter-related bloodstream infection with femoral venous catheters as compared to subclavian and internal jugular venous catheters: a systematic review of the literature and meta-analysis”. Critical Care Medicine. 40 (8): 2479—85. 
  14. ^ а б Y. Innami, T. Oyaizu, T. Ouchi, N. Umemura, and T. Koitabashi, “Life-threatening hemothorax resulting from right brachiocephalic vein perforation during right internal jugular vein catheterization,” Journal of Anesthesia. 23 (1): 135—138. 2009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .View at: Publisher Site | Google Scholar
  15. ^ F. Cavatorta, S. Campisi, and F. Fiorini, “Fatal pericardial tamponade by a guide wire during jugular catheter insertion,” Nephron, vol. 79, no. 3, p. 352, 1998.
  16. ^ Hall DP, Lone NI, Watson DM, Stanworth SJ, Walsh TS., Intensive Care Study of Coagulopathy (ISOC) Investigators. „Factors associated with prophylactic plasma transfusion before vascular catheterization in non-bleeding critically ill adults with prolonged prothrombin time: a case-control study”. Br J Anaesth. 109 (6): 919—27. децембар 2012. 
  17. ^ van de Weerdt EK, Biemond BJ, Baake B, Vermin B, Binnekade JM, van Lienden KP, Vlaar APJ (октобар 2017). „Central venous catheter placement in coagulopathic patients: risk factors and incidence of bleeding complications”. Transfusion. 57 (10): 2512—2525. .
  18. ^ R. K. Stuart, S. A. Shiroka, P. Akerman et al., “Incidence of arrhythmia with central venous catheter insertion and exchange,” Journal of Parenteral and Enteral Nutrition. 14 (2): 152—155. 1990.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .View at: Google Scholar
  19. ^ N. T. Eissa and V. Kvetan, “Guide wire as a cause of complete heart block in patients with preexisting left bundle branch block,” Anesthesiology. 73 (4): 772—774. 1990.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  20. ^ Desmond J, Teece S (новембар 2004). „Best evidence topic report”. Thrombotic complications of a femoral central venous catheter. Emergency Medicine Journal. 21 (6): 714—5. .
  21. ^ Z. Jankovic, A. Boon, and R. Prasad, “Fatal haemothorax following large-bore percutaneous cannulation before liver transplantation,” British Journal of Anaesthesia. 95 (4): 472—476. 2005.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), .
  22. ^ Kornbau C, Lee KC, Hughes GD, Firstenberg MS (2015 Jul-Sep). „Central line complications”. Int J Crit Illn Inj Sci. 5 (3): 170—8.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ).
  • Kowalewska-Grochowska K, Richards R, Moysa GL, Lam K, Costerton JW, King EG (1991). „Guidewire catheter change in central venous catheter biofilm formation in a burn population”. Chest. 100: 1090 —5. .
  • Cobb K, High P, Sawyer G; et al. (1992). A controlled trial of scheduled replacement of central venous and pulmonaryartery catheters. New England Journal of Medicine. 327: 1062—8.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Comunale E. M (2003). „A laboratory evaluation of the Level 1 Rapid Infuser (H1025) and the Belmont Instrument Fluid Management System (FMS 2000) for rapid transfusion”. Anesth Analg. 97: 1064 —9. .
  • Barcelona S, Vilich F, Cote C (2003). „A comparison of flow rates and warming capabilities of the Level 1 and Rapid Infusion System with various-size intravenous catheters”. Anesth Analg. 97: 358 —63. .

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).