Frizijski konj

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Frizijski konj
Friesian Stallion.jpg
Frizijski konj
Druga imenaBelgijski crni (UK)
Zemlja poreklaHolandija
Svojstva
Visina
  • 15 to 17 šaka (60 to 68 inches, 152 to 173 cm)
Crn
Prepoznatljive odlikeCrn, snažno mišićav, spretan sa elegantnom pokretima, gustom grivom i repom, dugom dlakom na potkolenicama.
Standardi rase

Frizijski konj (takođe frizijac) je pasmina konja koja vodi poreklo iz Frizije, u Holandiji. Iako konformacija pasmine podseća na laganog vučnog konja, Frizijci su graciozni i brzi za svoju veličinu. Smatra se da su tokom srednjeg veka preci frizanskih konja bili u velikoj potražnji kao ratni konji širom kontinentalne Evrope. Kroz rani srednji vek i visoki srednji vek, njihova veličina omogućila im je nošenje viteza u oklopu. U kasnom srednjem veku bile su potrebne teže vrste vučnih vrsta. Iako je pasmina umalo izumrla u više navrata, savremeni frizijski konj napreduje u pogledu brojnosti i popularnosti. Ova pasmina se koristi u amovima i pod sedlom. Nedavno je pasmina uvedena u polje dresure.

Karakteristike pasmine[уреди | уреди извор]

Frizijska pasmina najčešće je prepoznata po boji crne dlake, međutim, sama boja nije jedina prepoznatljiva odlika; Frizijci su povremeno kestenjasti, jer neke krvne loze nose „crveni ('e)” gen.[1] Tokom 1930-ih godine viđeni su kestenjasti i doratni konji.[2] Frizijci retko imaju bele oznake bilo koje vrste; većina registarskih tela dozvoljava samo malu zvezdu na čelu pri registraciji čistokrvnih konja. Da bi FPS uzgojni registar (Friesch Paarden Stamboek) prihvatio uzgojni stok, pastuv mora da prođe kroz strogi postupak odobravanja.

Frizijski pastuv

Frizijac u proseku ima visinu od oko 160 cm (63 inča), mada to može varirati od 147 do 173 cm (58 do 68 inča) na hrbatu, a kobile ili uštrojeni konji moraju biti najmanje 157 cm (62 inča) visoki da bi se kvalifikovali za pedigre „oznake zvezde”.[3] Konje preispituju holandske sudije pri inspekciji ili proveravanju, i odlučivanju da li je konj vredan oznake zvezde. Pasmina ima snažnu sveukupnu konformaciju i dobru koštanu strukturu, sa onim što se ponekad naziva i „baroknim” tipom tela. Frizijci imaju duge, lučne vratove i dobro oblikovane, kratkodlake glave „španskog tipa”. Oni imaju snažna, zakošena ramena, kompaktna, mišićava tela sa snažnim, kosim zadnjim delovima i nisko postavljenim repovima. Njihovi udovi su relativno kratki i snažni. Frizijski konj takođe ima dugu, gustu grivu i rep, često talasast, a perjasto-dugu, svilenkastu dlaku na potkolenicama - koja se namerno ostavlja netaknutom. Pasmina je poznata po brzom, visokokoračnom kasu. Frizijac se smatra voljnim, aktivnim i energičnim, ali i nežnim i poslušnim. Frizijac imaju izražen ležeran izgled i elegantno se kreće.[4] Danas postoje dva različita tipa konformacije - „barokni” tip, koji ima robusniju gradnju klasičnog frizijca, i moderni tip „sportskog konja”, koji ima finije kosti. Obe vrste su široko zastupljena, mada je savremeni tip trenutno popularniji u izložbenom ringu od baroknog frizijca. Međutim, tip konformacije smatra se manje važnim od pravilnog kretanja.[5]

Glava izbliza

Boja kestena uglavnom nije prihvaćena za registraciju za pastuve, mada je ponekad dozvoljena za kobile i uštrojene konje.[1][6] Kestenjasti frizijac koji se takmiči biva penalizovan. Međutim, gubitak boje usled starih ozleda ili crna dlaka koja je izbledela od sunca se ne kažnjavaju.[1] Alel kestenjaste boje, recesivna genetska osobina kod Frizijaca, postoji; tokom devedesetih godina dve kobile oždrebile su kestenjastu ždrebad.[2] Registar frizijskih konja započeo je sa pokušajima uklanjanja kestenjastih frizijaca 1990. godine, a danas pastuvi čiji rezultati genetskog testiranja ukazuju na prisustvo kestenjastog ili „crvenog” gena, čak i ako su heterozigotni i maskirani crnom bojom, ne mogu da budu registrovani.[7] Američko udruženje za frizijske konje, koje nije pridruženo KFPS, dozvoljava registraciju konja sa belim obeležjem i/ili bojom boje kestena ako se može dokazati čistokrvno poreklo.[8] U 2014. godini bilo je osam linija pastuva koje i dalje nose gen kestenjaste boje.[7]

Postoje četiri genetska poremećaja koje industrija priznaje, a koja mogu uticati na konje frizijskog uzgoja: dvorfizam, hidrocefalija, sklonost rupturi aorte i megaezofagusu. Postoje genetske analize ispitivanja za prva dva stanja. Frizijci su takođe među nekoliko pasmina koje mogu da razviju kopitarsku miopatiju u skladišćenja polisaharida.[9] Aproksimativno 0,25% Frizijaca pogođeno je dvorfizmom, što dovodi do konja sa glavom normalne veličine, širim prsima od normalnog, abnormalno dugim leđima i vrlo kratkim udovima. To je recesivno stanje.[10] Pored toga, pasmina ima višu stopu poremećaja digestivnog sistema od uobičajene i veću tendenciju preosetljivosti na ujed insekata.[11] Kao i neke druge vučne pasmine, oni su skloni stanju kože koji se naziva verukozna pasterna dermatopatija i mogu biti generalno skloni kompromitovanom imunskom sistemu.[12] Frizijske kobile imaju veoma visoku stopu zadržane placente od 54% nakon ždrebljenja. Neki Frizijci normalne veličine takođe imaju sklonost ka popuštanju tetiva i ligamenata, što može ili ne mora biti povezano sa patuljastim stanjem. Smatra se da su relativno mali genski fond i ukrštanje srodnika stoje iza većine ovih poremećaja.[11]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Friesian Breed Standard”. USEF. 20. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2014. Приступљено 17. 12. 2014. 
  2. 2,0 2,1 Lesté-Lasserre, Christa (29. 12. 2016). „What's Behind a Horse of a Different Color?”. TheHorse.com. Приступљено 16. 1. 2017. 
  3. ^ „KFPS > Home”. Fps-studbook.com. 19. 3. 2014. Приступљено 25. 3. 2014. 
  4. ^ „The Australian & New Zealand Friesian Horse Society Inc.”. anzfhs.org.au. Приступљено 26. 11. 2017. 
  5. ^ „The History of Friesians”. Friesians Scotland. Приступљено 28. 11. 2017. 
  6. ^ „Friesian Encyclopedia”. Friesiancrazy.com. Приступљено 25. 3. 2014. 
  7. 7,0 7,1 „CHESTNUT FRIESIANS or "FOX" FRIESIANS”. U.S. Friesian Referral Service. Приступљено 18. 12. 2014. 
  8. ^ „Registration Rules & Regulations”. American Friesian Association. Приступљено 18. 12. 2014. 
  9. ^ „Horse Health”. Friesian Horse Association of North America. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2014. Приступљено 18. 12. 2014. 
  10. ^ Back, Willem; Clayton, Hilary M. (2013). Equine Locomotion. Elsevier Health Sciences. стр. 718. ISBN 9780702052934. Приступљено 15. 7. 2016. 
  11. 11,0 11,1 {{cite web|last1=Boerma|first1=S.|last2=Back |first2=W. |last3=Sloet van Oldruitenborgh-Oosterbaan |first3=M. M. |title=The Friesian horse breed: A clinical challenge to the equine veterinarian? |url=http://www.fenwayfoundation.com/pdf/Boerma%20et%20al.%20EVE%202012.pdf%7Cwebsite=Equine Veterinary Education|accessdate=December 18, 2014 |pages=66–71 |format=pdf |doi=10.1111/j.2042-3292.2011.00302.x|date=February 2012}
  12. ^ Marcella, Kenneth (1. 6. 2013). „The trouble with Friesians”. DVM 360 Magazine. Приступљено 29. 8. 2015. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]