Glavni izvršni direktor

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Glavni izvršni direktor[1] je pozicija najvišeg direktora, izvršitelja, lidera koji je na čelu neke organizacije – naročito kada su u pitanju nezavisna pravna lica poput kompanija ili neprofitnih organizacija.

Mogu se nalaziti na čelu različitih organizacija - javnih i privatnih korporacija, neprofitnih organizacija, čak i nekih vladinih organizacija. U najvećem broju slučajeva odgovaraju upravnom odboru, i imaju zaduženje da maksimiziraju vrednost svoje kompanije putem više cene akcija, većeg tržišnog udela, većeg prihoda i slično. U neprofitnom i vladinom sektoru, zadatak glavnog izvršnog direktora je da ostvaruje zadatke koji su u sklopu misije organizacije (npr. smanjiti siromaštvo, povećati procenat pismenog stanovništva…) Glavni izvršni direktor se još naziva i predsednik.

Zaduženja[уреди]

Zaduženja glavnog izvršnog direktora određuje upravni odbor (koji biraju akcionari) ili neki drugi nadređeni, u zavisnosti pravne strukture u organizaciji. Mogu biti ograničena, ali i dosta široka i obično podrazumevaju delegiranje nadležnosti.

Glavni izvršni direktor je onaj ko donosi strateške, liderske, menadžerske, izvršne ili druge ključne odluke u organizaciji.

Uloga direktora kao komunikatora uključuje obraćanje medijima i javnosti uopšte, menadžmentu organizacije i zaposlenima.

Uloga u donošenju odluka podrazumeva najvažnije odluke po pitanju strategija i utvrđivanju politike organizacije.

Glavni izvršni direktor, kao lider kompanije, savetuje upravni odbor, motiviše zaposlene i predstavlja pokretača promena u organizaciji. Sa druge strane, kao menadžer, bavi se svakodnevnim aktivnostima u organizaciji.[2][3][4] Sam termin, odnosi se na osobu koja donosi sve ključne odluke u organizaciji, u svim sektorima i svim oblastima (operacije, marketing, istraživanje i razvoj, finansije, ljudski resursi).

Glavni izvršni direktor nije nužno i vlasnik kompanije.

Karakteristike[уреди]

Početkom 21. veka, glavni izvršni direktori su mahom imali diplome u oblasti prava, prirodnih nauka ili diplome tehničkih fakulteta.[5] Od 2016. godine, postoji 20 ženskih glavnih izvršnih direktora na listi S&P 500, što čini oko 4% ukupnog broja.[6]

Poznati glavni izvršni direktor[уреди]

Još od vremena Edvarda Bernajsa i njegovog klijenta Džona Rokfelera, a sa još više uspeha publicisti Henrija Forda su promovisali koncept „glavnog izvršnog direktora kao slavne ličnosti“ Novinari su prihvatili ovaj pristup koji pretpostavlja da su korporativna dostignuća (posebno ona u oblasti proizvodnje) zasluga jedinstvenih, talentovanih pojedinaca, naročito "Heroja - glavnog izvršnog direktora". U suštini, novinari veličaju direktore koji povlače drugačije strateške poteze. Model su poznate ličnosti iz sveta zabave, sporta i politike. Ovi pojedinci nisu proizvod sopstevnih zasluga, eć su stvoreni kroz obimno pojavljivanje u medijima do te mere da njihovi postupci, ličnosti, pa čak i njihov privatni život imaju simboličku finkciju da predstave značajnu dinamiku i tenzije koje preovladavaju u savremenom poslovnom svetu.[7] Na taj način se preuveličava značaj glavnih izvršnih direktora i zanemaruju se neki neopipljivi, jednako važni faktori. Malo pažnje se posvećuje kompleksnoj birokratiji koja zapravo obavlja posao.[8] Glavni izvršni direktori mogu često postaju oholi kada prisvoje titulu slavne ličnosti i steknu previše samopouzdanja pri donošenju kompleksnih polovnih odluka. Štaviše, može se desiti da namerno potenciraju odluke koje su zanimljive novinarima.[8]

Primena iz sveta[уреди]

U nekim zemljama Evropske Unije postoji dualni sistem, sa dva odvojena odbora - upravnim odborom, koji se bavi svakodnevnim poslovima i nadzornim odborom koji je zadužen za kontrolu (koji formiraju akcionari). U ovim državama, glavni izvršni direktor predsedava upravnim odborom, a predsednik nadzornim, i te uloge nikada ne može obavljati isti čovek. Na taj način se razdvaja rukovođenje od strane upravnog odbora i kontrole nadzornog odbora. Time se jasno postavljaju linije nadležnosti. Cilj je sprečiti konflikt interesa i koncetraciju moći kod jednog čoveka.

U SAD-u upravni odbor je često ujedno i nadzorni, dok se izvršni odbor može zvati i izvršni komitet.

Izvršni direktori su obično top menadžeri u korporaciji, pri čemu je glavni izvršni direktor najpoznatija od pozicija.

Definicija ovog pojma varira: u slučaju preduzetnika, glavni izvršni direktor je upravo taj preduzetnik; u slučaju partnerstva, to je upravljački partner, administrativni partner ili senior partner. U društvu sa ograničenom odgovornošću, može biti bilo koji član, menadžer.

Povezani položaji[уреди]

Glavni izvršni direktori imaju nekoliko podređenih direktora od kojih svaki ima određene fukcionalne odgovornosti a nazivaju se izvršnim direktorima.[9] Ovi položaji se u različitim kompanijama različito nazivaju, ali često nose naziv potpredsednik. Organizacija može imati više potpredsednika (za finansije, ljudske resurse, istraživanje i razvoj...). Osobe na ovim položajima mogu u tituli imati i reč "direktor" (direktor za finansije, direktor za IT…)

Sjedinjene Američke države[уреди]

U SAD-u, termin chief executive officer (glavni izvršni direktor) se koristi u biznisu, dok se executive director (izvršni direktor) koristi u neprofitnom sektoru.[10] Termini se međusobno isključuju i odnose se na različite pravne dužnosti i odgovornosti. Cilj korišćenja ovih naziva za odrećene pozicije je transparentnost, kao i postavljanje standarda za upotrebu ovih termina.

Velika Britanija[уреди]

U Velikoj Britaniji, termini chief executive (glavni izvršitelj) i chief executive officer (glavni izvršni direktor)se koriste kako u biznis tako i u neprofitnom sektoru. Takođe, često se koristi termin director (direktor) umesto chief executive (glavni izvršitelj).

Reference[уреди]

  1. ^ „CEOs and presidents”. Приступљено 29. 6. 2017. 
  2. ^ „Chief Executive Officer - CEO”. Investopedia. Investopedia US, a Division of IAC. Приступљено 23. 10. 2014. 
  3. ^ „Chief Executive Officer (CEO)”. BusinessDictionary.com. WebFinance Inc. Приступљено 23. 10. 2014. 
  4. ^ Capstone Publishing (2003). The Capstone Encyclopaedia of Business. Oxford, U.K: Capstone Publishing. стр. 79—80. ISBN 1-84112-053-7. 
  5. ^ Bertrand, Marianne (2012), „CEOs”, Annual Review of Economics, Annual Reviews, 1: 121—150, doi:10.1146/annurev.economics.050708.143301 
  6. ^ Catalyst (2016) "Knowledge Center: Women CEOs of the S&P 500". Retrieved April 14, 2016.
  7. ^ Eric Guthey and Timothy Clark, Demystifying Business Celebrity (2009).
  8. 8,0 8,1 Mathew L.A. Hayward, Violina P. Rindova, and Timothy G. Pollock. "Believing one's own press: The causes and consequences of CEO celebrity." Strategic Management Journal 25#7 (2004): 637-653.
  9. ^ Menz, Markus (4. 10. 2011). „Menz, M. 2012. Functional Top Management Team Members: A Review, Synthesis, and Research Agenda. Journal of Management, 38(1): 45-80”. Jom.sagepub.com. Приступљено 28. 11. 2012. 
  10. ^ „Association of Chief Executives of Voluntary Organisations”. Acevo.org.uk. 16. 11. 2012. Приступљено 28. 11. 2012. 

Dodatna literatura[уреди]

  • Huang, Jiekun, and Darren J. Kisgen. "Gender and corporate finance: Are male executives overconfident relative to female executives?." Journal of Financial Economics 108#3 (2013): 822-839. online
  • Kaplan, Steven N., Mark M. Klebanov, and Morten Sorensen. "Which CEO characteristics and abilities matter?." Journal of Finance 67#3 (2012): 973-1007. online
  • Shleifer, Andrei, and Robert W. Vishny. "A survey of corporate governance." Journal of Finance 52#2 (1997): 737-783.
  • Vancil, Richard F. Passing the baton: Managing the process of CEO succession (Harvard Business School Press, 1987).

Spoljašnje veze[уреди]