Finansije

С Википедије, слободне енциклопедије
Svetski finansijski centar u Njujorku

Finansija predstavljaju svojevrsnu umetnost i nauku upravljanja novcem.

Poreklo reči finansije nije utvrđeno, jedni tvrde da je germanskog а drugi romanskog porekla. Srednjovekovno značenje je ‘finatio’ koja se upotrebljava u smislu zaključka, sudske odluke ali i plaćanja. Zatim se formira kao termin u Francuskoj koji dalje prodire u druge zemlje, vezajući se za raznovrsne novčane poslove.

Sama pojava finansija je vezana za pre svega novac i novčana plaćanja, analogno ovome finansije će postojati dokle god postoji i novac. Ovo znači да gde god imali robnu proizvodnju i delovanje zakona vrednosti izraženom u novcu imaćemo i finansije. Finansije su istorijski uslovljena kategorija. Priroda finansija je novčana, odnosno monetarna.

Finansije su najstarija disciplina ekonomske nauke. Prve naznake finansija se vezuju za Srednji vek. Ipak do pravog zamaha ove nauke dolazi sa nastankom kapitalizma, posebno od perioda liberalnog kapitalizma u XX veku Velika svetska ekonomska kriza 30-tih godina je dala podsticaj razvoju nauke o finansijama, pri čemu se u početku analiza fokusirala na razmatranju funkcija države (kada se akcenat stavlja na proučavanje poreza), da bi se vremenom sve veća pažnja posvećivala mikro aspektu, odnosno načinu proučavanja finansija u preduzeću. Najveća zasluga za izdvajanje finansija kao posebne naučne discipline pripada Karlu Heirih van Rayu i njegovom djelu Osnovi finansijske nauke – prva polovina 19. veka.

Važna tema u finansijama su razni finansijski instrumenti kao: dionice, obveznice, opcije. Redovno u obziru su pojedinačni instrumenti koji su omogućeni za javnu izdaju i razmenu na berzi.

Finansijski sistem[уреди | уреди извор]

Federalne rezerve su centralna banka SAD.
Obveznica koju je izdala Baltimor i Ohajo železnica. Obveznice su oblik pozajmljivanja koji koriste korporacije za finansiranje svojih operacija.
Certifikat o akciji iz 1913. godine koji je izdala kompanija Radijum Hil
Pod sa NYSE berzanskim trgovcima oko 1960. godine; pre uvođenja elektronskih očitavanja i kompjuterskih ekrana
Trgovci naftom, Hjuston, 2009

Kao što je gore navedeno, finansijski sistem se sastoji od tokova kapitala koji se odvijaju između pojedinaca i domaćinstava (lične finansije), vlada (javne finansije) i preduzeća (finansije preduzeća). „Finansije” stoga proučavaju proces kanalisanja novca od štediša i investitora ka subjektima kojima je to potrebno. Štediše i investitori imaju na raspolaganju novac koji bi mogao zaraditi kamatu ili dividende ako se stavi u produktivnu upotrebu. Pojedinci, kompanije i vlade moraju dobiti novac iz nekog spoljašnjeg izvora, kao što su zajmovi ili krediti, kada nemaju dovoljno sredstava za rad.

Uopšteno govoreći, entitet čiji prihod premašuje njegove rashode može pozajmiti ili investirati višak, sa namerom da zaradi pravičan povraćaj. Shodno tome, entitet gde je prihod manji od rashoda može prikupiti kapital obično na jedan od dva načina: (i) pozajmljivanjem u obliku zajma (privatna lica), ili prodajom državnih ili korporativnih obveznica; (ii) od strane korporacije koja prodaje vlasnički kapital, koji se takođe naziva akcije (koje mogu imati različite oblike: preferencijalne akcije ili obične akcije). Vlasnici obveznica i akcija mogu biti institucionalni investitori – finansijske institucije kao što su investicione banke i penzioni fondovi – ili privatna lica, koja se nazivaju privatni investitori ili maloprodajni investitori.

Pozajmljivanje je često indirektno, preko finansijskog posrednika kao što je banka, ili putem kupovine menica ili obveznica (korporativne obveznice, državne obveznice ili uzajamne obveznice) na tržištu obveznica. Zajmodavac prima kamatu, zajmoprimalac plaća veću kamatu nego što prima zajmodavac, a finansijski posrednik zarađuje razliku za ugovaranje zajma.[1][2][3] Banka objedinjuje aktivnosti mnogih zajmoprimaca i zajmodavaca. Banka prihvata depozite od zajmodavaca, na koje plaća kamatu. Banka zatim pozajmljuje ove depozite zajmoprimaocima. Banke dozvoljavaju zajmoprimcima i zajmodavcima, različitih veličina, da koordiniraju svoje aktivnosti.

Finansije omogućavaju proizvodnji i potrošnji u društvu da rade nezavisnije jedna od druge. Bez upotrebe finansijske alokacije, proizvodnja bi se morala odvijati u istom vremenu i prostoru kada i potrošnja. Kroz finansije, može se dozvoliti postojanje vremensko-prostorne udaljenosti između proizvodnje i potrošnje.[4]

Ulaganje obično podrazumeva kupovinu akcija, bilo pojedinačnih hartija od vrednosti, ili putem zajedničkog fonda. Korporacije obično prodaju akcije investitorima kako bi prikupile potreban kapital u obliku „vlasničkog finansiranja“, za razliku od prethodno opisanog finansiranja putem duga. Finansijski posrednici ovde su investicione banke. Investicione banke pronalaze početne investitore i olakšavaju listing hartija od vrednosti, obično akcija i obveznica. Pored toga, one olakšavaju rad berze hartija od vrednosti, koje omogućavaju njihovu naknadnu trgovinu, kao i različite pružaoce usluga koji upravljaju performansama ili rizikom ovih investicija. Ovo poslednje uključuje zajedničke fondove, penzione fondove, menadžment bogatstva i berzanske brokere, koji obično opslužuju maloprodajne investitore (privatna lica).

Međuinstitucionalna trgovina i investicije, kao i upravljanje fondovima na ovom nivou, nazivaju se „finansiranje na veliko“. Institucije ovde proširuju ponuđene proizvode, sa povezanim trgovanjem, tako da uključuju opcije po meri, razmene i strukturirane proizvode, kao i specijalizovano finansiranje; ovaj „finansijski inženjering“ je inherentno matematički, a ove institucije su tada glavni poslodavci „kvantovi“ (pogledajte ispod). U ovim institucijama, upravljanje rizikom, regulatorni kapital i usklađenost igraju glavnu ulogu.

Oblasti finansija[уреди | уреди извор]

Kao što je istaknuto, finansije se u širem smislu sastoje od tri oblasti ličnih finansija, korporativnih finansija i javnih finansija. One se, isto tako, preklapaju i na njih su primenljive različite aktivnosti i poddiscipline — uglavnom investicije, upravljanje rizikom i kvantitativne finansije.

Lične finansije[уреди | уреди извор]

Konsultacije o upravljanju bogatstvom – ovde finansijski savetnik savetuje klijenta o odgovarajućoj strategiji ulaganja

Lične finansije se definišu kao „pažljivo planiranje novčane potrošnje i štednje, uz istovremeno razmatranje mogućnosti budućeg rizika“.[5] Lične finansije mogu uključivati plaćanje obrazovanja, finansiranje trajnih dobara kao što su nekretnine i automobili, kupovinu osiguranja, ulaganja i štednju za penziju.[6] Lične finansije mogu takođe uključivati plaćanje zajma ili drugih dugova. Smatra se da su glavne oblasti ličnih finansija prihodi, potrošnja, štednja, ulaganje i zaštita.[7] Sledeći koraci, kako je naveo Odbor za standarde finansijskog planiranja,[8] sugerišu da će pojedinac razumeti potencijalno siguran plan ličnih finansija nakon:

  • Kupovina osiguranja radi zaštite od nepredviđenih ličnih događaja;
  • Razumevanje efekata poreskih politika, subvencija ili kazni na upravljanje ličnim finansijama;
  • Razumevanje efekata kredita na finansijsko stanje pojedinca;
  • Izrada plana štednje ili finansiranje za velike kupovine (automobil, obrazovanje, kuća);
  • Planiranje sigurne finansijske budućnosti u okruženju ekonomske nestabilnosti;
  • Traženje tekućeg i/ili štednog računa;
  • Priprema za penziju ili drugih dugoročnih troškova.[9]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bank of Finland. „Financial system”. 
  2. ^ „Introducing the Financial System | Boundless Economics”. courses.lumenlearning.com. Приступљено 2020-05-18. 
  3. ^ „What is the financial system?”. Economy. 
  4. ^ Allen, Michael; Price, John (2000). „Monetized time-space: derivatives – money's 'new imaginary'?”. Economy and Society. 29 (2): 264-284. S2CID 145739812. doi:10.1080/030851400360497. Приступљено 3. 6. 2022. 
  5. ^ „Personal Finance - Definition, Overview, Guide to Financial Planning”. Corporate Finance Institute (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-23. 
  6. ^ Publishing, Speedy (2015-05-25). Finance (Speedy Study Guides) (на језику: енглески). Speedy Publishing LLC. ISBN 978-1-68185-667-4. 
  7. ^ „Personal Finance - Definition, Overview, Guide to Financial Planning”. Corporate Finance Institute (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-18. 
  8. ^ Snowdon, Michael, ур. (2019), „Financial Planning Standards Board”, Financial Planning Competency Handbook (на језику: енглески), John Wiley & Sons, Ltd, стр. 709—735, ISBN 9781119642497, S2CID 242623141 Check |s2cid= value (помоћ), doi:10.1002/9781119642497.ch80 
  9. ^ Kenton, Will. „Personal Finance”. Investopedia (на језику: енглески). Приступљено 2020-01-20. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]