Habeas corpus

С Википедије, слободне енциклопедије
Грб Енглеске
Парламент Енглеске- Вестминстерска палата

Habеаs corpus („мораш имати тело")[1] представља важан део енглеског система „историјске уставности" и најважнији документ о правима човека у англосаксонском праву. Основна начела овог инструмента се своде на забрану незаконитог хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у затвору без очигледних доказа о кривици, заштити човека од малтретирања у истрази и изнуђеног признања као и на низ других процесних привилегија. Еволуција овог правног средства је била веома дуга. Започела је у 13. веку, а била је крунисана доношењем закона у парламенту под поменутим називом 1679.[2][3]

Налог habeas corpus је у осамнаестом веку описао Вилијам Блекстоун као „одличан и ефикасан налог у свим врстама незаконитог затварања“.[4][5] То је позив који има снагу судског налога; упућује се старатељу (затворском службенику, на пример) и захтева да се затвореник изведе пред суд, и да старатељ предочи доказ о овлашћењу, омогућавајући суду да утврди да ли старатељ има законска овлашћења да затвори притвореника. Ако старатељ поступа ван својих овлашћења, затвореник мора бити пуштен. Сваки затвореник, или друга особа која наступа у њихово име, може поднети захтев суду или судији за издавање налога habeas corpus. Један од разлога да налог затражи неко друго лице, а не затвореник, је тај што би притвореник могао бити држан у самици. Већина јурисдикција грађанског права пружа сличан правни лек за оне који су противправно притворени, али се то не назива увек habeas corpus.[6] На пример, у неким земљама шпанског говорног подручја, еквивалентан лек за противзаконито затварање је amparo de libertad („заштита слободе“).

Право на петицију за издавање налога habeas corpus се ипак дуго славило као најефикаснија заштита слободе субјекта. Правник Алберт Вен Дајси је написао да британски Habeas Corpus закон „не декларише никакав принцип и не дефинише никаква права, али су у практичне сврхе вредни стотину уставних чланова који гарантују слободу појединца“.[7]

Writ of Habeas Corpus[уреди | уреди извор]

Већ од 13. века у судском поступку у Енглеске се користио такозвани Writ of Habeas Corpus. To је служило као нека врста наредбе државном службенику, шерифу, на основу које он туженика мора физички да доведе пред суд. Отуд назив ,,habeas corpus" чије је буквално значење "мораш тело (лице)" - подразумева се привести. Основ није био потребан за довођење туженог, само је надлежни орган имао обавезу да обезбеди присуство тог лица у суду одређеног дана.

Habeas corpus је тада означавао наредбу краља шерифу да доведе пред суд лице осумњичено за кривично дело, још увек се његова формула није доводила у везу са идејом личне слободе. Пре би се могло рећи да је служио обрнутој сврси. [2]

Историјат[уреди | уреди извор]

У 15. и 16. веку установа Habeas Corpus добија нов смисао. Наиме, почињу да га користе централни (Common law sudovi) ради сузбијања надлежности локалних феудалних судова и проширивања сопствене. Ова наредба постаје начин да се предмет изузме из нижег суда, наравно уз одговарајући разлог због кога виши суд преузима случај. Самим тим Writ of Habeas Corpus прераста у поступак кроз који се могла проверавати законитост и оправданост вођења поступка пред одређеним судом.

Од 17. века почиње да се користи и као средство помоћу кога се може тражити ослобађање од притвора, уколико се не може доказати чврст основ хапшења. 1613. године је за врховног судију именова сер Едвард Коук (Edward Coke) и на основу Habeas Corpus наредбе ослобођен је велики број људи затворених према одлуци тадашњег краљевог канцелара. Habeas Corpus се окреће и ка провери рада извршних органа, односно утврђивању законитости хапшења. Упркос томе државни органи су са лакоћом избегавали право странке да тражи да буде ослобођена. Пример за ово је чувени судски спор "Darnel's Case".

Први закон под називом Habeas Corpus Act је донет 1640. године, када је Чарлс I поново сазвао парламент и већ је у време рестаурације био прихваћен као средство за заштиту слободе личности. Међутим, он је имао озбиљних недостатака: злоупотребе су и даље биле могуће. (Ухапшени се поново хапсио када би једном био пуштен, био би премештан из једног затвора у други затвор, пребацивали би га у Шкотску или неко друго прекоморско место, ван домашаја овог закона.) Било је неколико безуспешних покушаја побољшања овог закона (1668, 1669-1670, 1673-1674, 1675, 1676-1677).

Коначно уз залагање и иницијативу виговаца 26.маја 1679. године у парламенту је као закон изгласан Habeas Corpus Act.

У каснијем развитку Habeas Corpus Act је доживео неколико важних допуна. Већ је енглески Бил о правима (Bill of Rights) из 1689. године донео даље олакшице при коришћењу овог института. Habeas Corpus Act из 1813. је проширио домет овог средства са искључиво кривичног терена на све друге случајеве када је неком лицу угрожена лична слобода. Habeas Corpus Act из 1862. године решава проблем територијалног важења овог института у "прекоморским крајевима", тако што је предвиђено да ову наредбу издају судови у колонијама и доминионима (а не судови у Енглеској), уколико такви судови постоје.[2]

Садржај[уреди | уреди извор]

Према овом закону, извршни орган може неког ухапсити и држати га у затвору само на основу налога који издаје суд. Једино је судски орган надлежан да одлучи има ли основа да једно лице буде лишено слободе. Наравно, с обзиром да постоје ситуације када полиција не може чекати судски налог, лишавање слободе је дозвољено и без налога, али под стриктно одређеним условима.

Када је неко лице ухапшено без налога под сумњом да је учинило извесно кривично дело, оно само или његова родбина има право да тражи од надлежног судије писмено обавештење о делу због кога је ухапшено што му мора бити предато у року од 24 часа. Надлежни судија притом издаје полицијском органу налог - writ да у року од три дана приведе ухапшеног пред суд и да при том наведе основ због чега је лице ухапшено или да га, у супротном, пусти на слободу. За непоштовање ових обавеза предвиђене су изузетно високе новчане казне, а у случају поновљеног оглушавања о овај налог, полицијском службенику је претио губитак службе. Уколико би судија одбио да изда овакву наредбу, казна је износила чак 500 фунти, а цео износ казне би припадао ухапшеном. Судија је потом морао у најкраћем року испитати лице које би му привео полицијски орган и утврдити основаност хапшења. На основу тога је могао одредити продужавање истражног затвора, пустити ухапшеног привремено на слободу до почетка суђења, обично уз кауцију, или га потпуно ослободити уколико се установи да је сумња неоправдана. Ако би суд издао налог да се ухапшени задржава у затвору, морао се најкасније за 20 дана извести пред пороту ради даљег поступка. Изричито је предвиђено и да нико не може бити поново ухапшен за исто дело за које је већ једном ослобођен, да се осим у строго одређеним случајевима ухапшени не може премештати из једног затвора у други и да се не може држати у Шкотској или прекоморским тамницама. Осим тога забрањено је и покретање поступка против лица уколико су у прошле две године од дана извршења дела.

Парламент је могао ставити Habeas Corpus Act ван снаге у одређеним критичним ситуацијама, с тим да је у таквим случајевима морао тачно да утврди и време трајања привремен суспензије овог закона.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „habeas corpus”. Merriam-Webster. Приступљено 22. 4. 2015. 
  2. ^ а б в г Аврамовић, Сима; Станимировић, Војислав (2018). Упоредна правна традиција. Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет. стр. 217., 218., 219., 220., 221. ISBN 978-86-7630-766-1. 
  3. ^ Larson, Aaron (24. 7. 2016). „What is Habeas Corpus”. ExpertLaw (на језику: енглески). Приступљено 1. 5. 2017. 
  4. ^ Blackstone, William (1979) [1768]. Commentaries on the Laws of England: A facsimile of the first edition of 1765–1769. 3. Chicago: University of Chicago Press. стр. 129—137. 
  5. ^ The Founders' Constitution. 3. Chicago: University of Chicago Press. 1979. Article 1, Section 9, Clause 2, Document 4. Приступљено 6. 10. 2017. 
  6. ^ Venn Dicey, Albert (1908). Introduction to the Study of the Law of the Constitution. 
  7. ^ Wright, Anthony (1994). Citizens and Subjects: an essay on British politics. Routledge. ISBN 9780415049641 — преко Google Books. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]