Klasični japanski jezik
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Klasični japanski jezik 中古日本語 |
|
|---|---|
| Govorio se u: | Japanu |
| Izumro: | Razvio se u rani srednjojapanski krajem XII veka |
| Porodica: | Japanski jezik |
| Pismo: | Hiragana Katakana Kandži |
| Kodovi klasičnog japanskog jezika | |
| ISO 639-1: | nema |
| ISO 639-2 | — |
| ISO 639-3 | — |
 |
Ovaj članak sadrži Japanski tekst. Bez odgovarajuće podrške za istočno azijska slova, možda ćete videti znakove pitanja, okvire i druge simbole umesto kandžija ili kane. |
Klasični japanski jezik (中古日本語 chūko nihongo?) je naziv za japanski jezik korišćen između 794. i 1185, u razdoblju poznatom kao Period Heijan. On je naslednik starojapanskog.
Istorija[уреди]
S obzirom da je starojapanski preuzeo i prilagodio kinesko pismo za pisanje japanskog jezika, tokom klasičnog perioda pojavila su se dva nova pisma: hiragana i katakana. Ovaj razvoj uprostio je pisanje i doneo novo doba u književnosti sa klasicima kao što su Priča o Gendžiju (源氏物語, Genji Monogatari), Priča o sekaču bambusa (竹取物語; Taketori Monogatari), Priče o Isi (伊勢物語, Ise monogatari) i mnoge druge.
