Кинеско писмо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кинеско писмо
Тип Логограм
Језици Кинески, јапански, корејски (повремено), окинавски, вијетнамски (бивше)
Временски период
Бронзано доба Кине до садашњице
Породица

Кинеско писмо (кинески: 中文, пин. zhōngwén) обухвата писмене симболе који се користе да прикажу говорни кинески језик и правила о томе како су распоређени и пунктирани. Ови симболи су уобичајено познати као кинески карактери (традиционално/упрошћено: 漢字/汉字; пин. hànzì). Кинески карактери не чине алфабет или компактни слоговник. Уместо тога, писани систем је приближно логослоговни, то јест сваки карактер обично представља потпуно једносложну реч (видите логограм) или једносложни део речи. Сами карактери су често састављени од делова који могу представљати физичке предмете, апстрактни појам,[1] или изговор.[2]

Кинеско писмо се сматра да је најдуже непрестано кориштен писани систем у свету. Многи савремени кинески карактери могу наћи траг назад до династије Шанг око 1500. п. н. е. и процес стварања карактера је вероватно почео неким вековима раније.[3] Кинески карактери су стандардизовани под 秦 династијом Ћин (221—206. п. н. е.).[4][5] Преко миленијума, ови карактери су се развили у веома развијен стил кинеске калиграфије.[6]

Упркос историјске промене у изговору, кинески говорници различитих дијалеката могу комуницирати у писаном облику.[7] Неке од тих знакова су усвојени у системе писања у другим источноазијским језицима, као што су јапански и корејски језик.[8][9][10][11] Писменост захтева да се запампти веома много карактера: образовни Кинези знају око 4000,[12][13]док образовни Јапанци, знају око пола њих.[9] Велики број кинеских карактера је делом довео до усвајања западних алфабета као помоћно средство за заступање кинеског језика.[14]

Распоред[уреди]

Кинеским карактери су подешени у квадратни оквир и обично нису повезани један према другим, па могу бити написане у било којем смеру квадратне мреже. Традиционално, кинески је писано у усправним стубовима од врха до дна, први стуб је на десно странице, а текст тече према лево. Текст писан у класичном кинеском такође редко користи било какве интерпункције. У тим случајима, реченице и прекид фраза се одређује према контексту и ритму.[15]

У новијим временима, познати водораван разпоред реда са лева на десно, читање са врху странице на дно, постао је све популарнији, поготово у Народној Републици Кини, Влада је направила мандат за писање лева према десно 1955.[16] Република Кина (Тајван) исто је пратила 2004. године.[17] Интерпункције је такође све више распрострањена, било да је текст писан у редове или стубове. Западне интерпукције су имали јасан утицај на кинеске интерпункцијске знакове, иако неки знаци су посебни на кинеском: на пример, наводници и полунаводници (『 』 и 「 」); шупља тачка (。), иначе се користи као обична тачка, и посебна врста запете која се зове набрајућа запета (、), која се користи за одвајање чланака на листу, за разлику од клаузуле у реченици.

Знакови су често изазовна појава у распореду кинеског писма, јер они могу бити писане лева према десном или десно према левом (задњи може се мислити као традиционални распоред са сваком „стубом“ један карактер висок), као и од врха до дна. Није необично да се сусретне сва три смера на знацима у суседним трговинама.[18]

Историја[уреди]

Као најстарији пронађени записи обично се наводе „пророчански записи на костима“ (甲骨文 - пинјин: jiǎgǔwén), који датирају из позног периода династије Шанг. Део научника верује да су записи нађени на грнчарији из млађег каменог доба раније настали од пророчанских записа на костима, те да су најстарији записи кинеског писма.[19] Од око 2500 знакова пронађених на костима животња идентификовано је око 1400 најчешћих.

Према легенди кинеске знаке изумео је званични историчар Хуанг Дија, Цангђе (трад. кин. 倉頡, упрошћ. кин. 仓颉, пин. Cāngjié). Жути цар је затражио од Цангђа да измисли начин бележења информација. Цангђе је дуго размишљао, али није био у стању ништа да смисли. Једног дана угледао је фенгхуанга (кинески феникс) како лети изнад њега и испушта неки предмет са леђа. Када је угледао предмет, који је пао испред њега, препознао је да је у питању отисак шапе неке животиње, али није знао које. Ловац који је туда пролазио помогао му је да открије да је то отисак митске животиње Писју. Ловац је био сигуран, јер ниједна друга животиња нема такав отисак шапе. Овај разговор са ловцем инспирисао је Цангђа да направи знаке који ће разликовати сваку ствар на свету. Почео је детаљно да проучава ствари, укључујући и Сунце, Месец, звезде, мора, облаке, животиње и птице и убрзо је упознао карактеристике свих ствари пре него што им је осмислио знаке којима су представљене. Стварање знакова означило је почетак цивилизације.

Потпун систем писања појавио се у Кини пре око 3.200 година у време династије Шанг, чиме је кинеско писмо најстарије „преживело“ писмо у свету.[20]

Стилови писања[уреди]

Као што постоје фазе и разлике у писању латиничног или ћириличног писма, тако се разлике у писању примећују између различитих историјских и калиграфских модела кинеског писма.

Писмо пророчанских записа на костима и писмо на бронзаним предметима представљају најстарије облике кинеског писма и данас више нису у употрени. Најстарији облик писма који је и даље у употреби јесте печатно писмо (трад. кин. 篆書, упрошћ. кин. 篆书, пин. zhuànshū). Ово писмо се развило из писма на бронзаним предметима и у стандардизованом облику прихватио га је први цар Кине, Ћин Ши Хуанг. То писмо се данас користи само у уметничке сврхе.

Писма која се данас редовно користе су канцеларијско писмо (трад. кин. 隸書, упрошћ. кин. 隶书, пин. lìshu), регуларно писмо (трад. кин. 楷書, упрошћ. кин. 楷书, пин. kǎishū), које се најчешће користи у штампи и полу-курзивно писмо (трад. кин. 行書, упрошћ. кин. 行书, пин. íngshū), које се најчешће користи у рукописима. Курзивно писмо (трад. кин. 草書, упрошћ. кин. 草书, пин. cǎoshū) није у широкој употреби и користи се само у уметничке, калиграфске сврхе. Облик знакова у овом писму је само наговештен, тако да се многи потези не препознају и писмо није читљиво за неизвежбане особе. Неки знаци упрошћеног кинеског писма изведени су из курзивног.

Постоје и други облици писма развијених ван Кине, као што је Едомоји у Јапану, али ова писма су ограничена само на земље у којима су настала, за разлику од стандардних облика који су описани горе.

До данас је дошло до поједностављења писма, на начин да се неки појмови употребљавају као слогови, па се могу здруживати што омогућава брже читање и писање. Писмо се развијало у више фаза; почетном се сматра сликовна фаза која у себи носи доста сликовности и реалне предожбе. С временом, стилизацијом, брзином писања и упорабом киста за писање долази до развоја писма у својим типичним облицима. У почетку су се знакови урезивали помоћу металног шиљка у камен, метал или кост.

Почетком наше ере кинези су изумели папир и туш од фине чађе и љепка. Знакови су се исписивали меким кистом на папиру због чега добивају осебену форму.

За кинески знак специфична је квадратичност, односно сваки знак заузима један квадрат при чему су сви квадрати једнаки. Писмо има врло уредан распоред писања како по хоризонтали, тако и по вертикали, те се чита с лева на десно.

Од неких 45.000 знакова редуковањем се данас користи 36.000 знакова, али за нормално комуницирање и читање дневних новина довољно је познавати 3.000 идеограма, односно знакова. На развојни пут писма од сликовног до појмовног утицала су два фактора: први је све јача шематизација, поједностављење и уједначавање чешће употребљаваних елемената; друга је увођење метафоричких, односно симболичних идеограма за речи апстрактног и афективног значења. У даљним развојним фазама идеограми престају бити носитељи мисаоних значења, већ постају ознаке гласовних структура. Више се идеограма саставља заједно да би се изазвао гласовни састав неке речи, па дешифрирање често наликује дешифрирању ребуса.

Нпр. уста + птица = певати

Калиграфија је специфична кинеска уметност исписивања порука црним тушем и кистом. Захваљујући томе кинеско писмо се прославило у целом свету. Осим кинеских слова познати су и кинески печати који су дали идеју за данашњи бар код.

Референце[уреди]

  1. Wieger (1915)
  2. DeFrancis (1984). стр. 84.
  3. Norman (1988). стр. 64—65.
  4. Norman (1988). стр. 63.
  5. Potowski (2010). стр. 82.
  6. Norman (1988). стр. 65—70.
  7. DeFrancis (1984). стр. 155.—156.
  8. (енглески) Ager, Simon (2007). „Japanese (Nihongo)”. Omniglot. Приступљено 5. 9. 2007. 
  9. 9,0 9,1 Ramsey (1987). стр. 153.
  10. World Health Organization (2007). WHO international standard terminologies on traditional medicine in the Western Pacific Region. Приступљено 22. 6. 2015. 
  11. Shieh (2011). "The Unified Phonetic Transcription for Teaching and Learning Chinese Languages" Turkish Online Journal of Educational Technology, 10: 355–369.
  12. DeFrancis (1968)
  13. Norman (1988). стр. 73.
  14. Ramsey (1987). стр. 143.
  15. Huang, Liang (2002). „Statistical Part-of-Speech Tagging for Classical Chinese”. Text, Speech, and Dialogue: Fifth International Conference. стр. 115—122. 
  16. Norman. стр. 80.
  17. BBC News journalists (2004). „Taiwan Law Orders One-Way Writing”. BBC. Приступљено 5. 9. 2007. 
  18. Ping-gam Go (1995). Understanding Chinese Characters (Third изд.). Simplex Publications. стр. 1—31. 
  19. „Prof. Radosav Pušič, "Kineski jezik i pismo"”. Objavljeno u časopisu »Svet reči« br.13-14, 2001. Приступљено 28. 3. 2008. 
  20. „History of Chinese Writing Shown in the Museums”. CCTV online. Приступљено 2010-03-20. 

Литература[уреди]

Early works of historical interest

Спољашње везе[уреди]

Историја и конструкција кинеских слова
Онлајн речници и референце слова
Кинеска слова у рачунарству
Рани радови од историјског значаја