Прича о Генџију

С Википедије, слободне енциклопедије
Сцена из Приче о Генџију

Прича о Генџију (јап. 源氏物語) је један је од првих јапанских и светских романа. Ауторка романа је јапанска дворска дама Мурасаки Шикибу.[1] Роман је написан у времену између 1000. и 1008. године.[2]

Сматра се једним од првих модерних психолошких романа у историји светске књижевности. Има многа обележја модерног романа: главног лика и велики број споредних ликова, добру карактеризацију свих важних ликова и сл. Догађаји се одвијају током живота главног лика и након његове смрти. Нема фабуле него се, као у стварном животу, догађаји спонтано одвијају. Готово ниједан лик нема лично име, већ им имена зависе од занимања, функције коју обављају и сл. (нпр. министар, екселенција). Називање именом се сматрало непристојним у то време. Јасунари Кавабата, први јапански добитник Нобелове награде за књижевност, у говору на додели награде изјавио је да је „Прича о Генџију“ врх јапанске књижевности и да га ниједно дело још није надмашило. Књига је обавезна литература у јапанским школама.

Садржај[уреди | уреди извор]

У роману су описани живот и љубавне згоде измишљеног принца Генџија. Приказује се живот јапанског племства. Генџи је други син јапанског цара, почео је каријеру као царски чиновник у тада главном граду Кјотоу. Стекао је врхунско образовање и живео је лагодним животом. Одликовали су га лепота и шарм. Имао је неколико жена и љубавница, које су му родиле децу. Тада су жене живеле одвојено од мужева и мало су времена проводиле с њима. Један од његових синова постао је јапански цар. Ликови су рањиви, са људским врлинама и манама. Неке од главних тема романа су: љубав, бол, лепота и пролазност.

Историјски контекст[уреди | уреди извор]

Могуће је да је прича о Генџију била написана поглавље по поглавље, које је Мурасаки испоручивала аристократкињама (nyokan). Ово дело има многе елементе који су присутни и у модерном роману: централни лик и веома велики број главних и малих ликова, добро развијену карактеризацију свих главних улога, низ догађаја који покривају животни век централног карактера и много више. У овом раду се не користи наративна причу, већ се догађаји збивају и ликови једноставно старе. Једно изузетно својство Генџија, и Мурасакијеве вештине, је унутрашња конзистентност, упркос Dramatis personae од око четири стотине ликова. На пример, сви ликови старе упоредо и породичне и феудалне везе одржавају општу конзистентност.

Једна компликација за читаоце и преводиоце Генџија је да скоро ни један од ликова у оригиналном тексту нема експлицитно име. Уместо тога ликови се ословљавају по својој функцији или улози (нпр. Министар левице), почасти (нпр. његова Екселенција), или њиховој релацији са другим ликовима (нпр. престолонаследник), који се мењају како роман напредује. Овај недостатак имена произлази из дворских манира Хејанске ере, према којима би слободно помињање кршених имена особа било неприхватљиво директно и набусито. Модерни читаоци и преводиоци су користили разне надимке да би пратили многобројне ликове.

Прича о Генџију је написана у архаичном дворском језику који је био неразуман већ један век пре него што је прича написана.[3] Стога су Јапанци читали дорађену и илустровану верзију рада још од 12. века.[3] Тек у 20. веку је Генџи преведен на модерни Јапански. То је урадила песникиња Акико Јосано.[4][5][6][7]

Ауторство[уреди | уреди извор]

Мурасаки Шикибу,[8][9] илустрација сликара Тоса Митсуоки који је урадио серију о причама о Генџију (17. веку)[10][11]

Дебата о томе који део садржаја Генџија је заправо написала Мурасаки Шикибу се водила вековима и мало је вероватно да ће икад бити остварена сагласност, осим ако не дође до већих архивских открића. Генерално је прихваћено да је прича била завршена у својој садашњој форми до 1021, као је аутор Сарашина Ники написала унос у свом дневнику о њеном задовољству стицањем комплетне копије дела.[12] Она је написала да је било преко 50 поглавља и поменула је ликове уведене на крају дела, тако да ако су други аутори осим Мурасаки Шикибу заиста радили на причи, њихов рад је био завршен у отприлике исто време као и њено писање. Дневник саме Мурасаки Шикибу садржи референце на причу, као и примену на себе имена Мурасаки у алузији на главни женски лик. Тај унос потврђује да је део, ако не и цео дневник, био доступан 1008. године, када унутрашњи докази убедљиво указују на то да је унос био написан.[13]

Дама Мурасаки је изјавила да је написала лик Генџија на бази Министра левице у време њеног боравка на двору. Други преводиоци, као што је Тајлер, сматрају да је лик Мурасаки но Уе, коју Генџи жени, базиран на самој Шикибу.

Јосано Акико, први аутор који је направио модерни јапански превод Генџија, је сматрала да је Мурасаки Шикибу написала само поглавља 1 до 33, и да је поглавља 35 до 54 написала њена кћерка Дајни но Санми.[14] Други научници су исто тако изразили сумње у погледу ауторства поглавља 42 до 54 (посебно поглавља 44, које је садржало ретке примере грешака у континуитету).[14] Према Ројал Тајлеровом уводу у његов енглески превод рада, недавна рачунарска анализа је утврдила „статистички значајна” одступања у стилу између поглавља 45–54 и остатка, а исто тако међу раним поглављима.[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lyons, Martyn (2011). Books: A Living History. Los Angeles: J. Paul Getty Museum. стр. 30. 
  2. ^ Birmingham Museum of Art (2010). Birmingham Museum of Art : guide to the collection. [Birmingham, Ala]: Birmingham Museum of Art. стр. 49. ISBN 978-1-904832-77-5. 
  3. ^ а б „"The Tale of Genji" - Playboy of the eastern world”. The Economist. Приступљено 9. 1. 2014. 
  4. ^ Yosano, Akiko
  5. ^ Beichman, Janine (1. 1. 2002). Embracing the Firebird: Yosano Akiko and the Birth of the Female Voice in Modern Japanese Poetry (на језику: енглески). University of Hawaii Press. ISBN 9780824823474. 
  6. ^ Henshall, Kenneth (7. 11. 2013). Historical Dictionary of Japan to 1945 (на језику: енглески). Scarecrow Press. стр. 481. ISBN 9780810878723. 
  7. ^ Akiko, Yosano (7. 1. 2014). River of Stars: Selected Poems of Yosano Akiko (на језику: енглески). Shambhala Publications. ISBN 9780834829336. 
  8. ^ Bowring, Richard John (ed). "Introduction". in The Diary of Lady Murasaki. . London: Penguin. 1996. ISBN 978-0-14-043576-4.
  9. ^ Bowring, Richard John (ed). "Introduction". in The Diary of Lady Murasaki. . London: Penguin. 2005. ISBN 978-0-14-043576-4.
  10. ^ Minamoto, H. An Illustrated History of Japanese Art. Japan: Kyoto K. Hoshino, 1935.
  11. ^ Munsterberg, Hugo. Arts of Japan An Illustrated History. Boston: Tuttle Publishing, 1957.
  12. ^ Nishishita, Kyoichi. Commentary. Sarashina Nikki. Rev. Kyoichi Nishishita. 1930. Tokyo: Iwanami, 1963.
  13. ^ The Diary of Lady Murasaki, ed. Richard Bowring, Penguin Classics (2005). стр. 31, note 41. In his introduction to the text, Bowring discusses its dating which, in any case, is generally accepted by most authorities. Royall Tyler, in his edition of the Tale of Genji cited below, also draws attention to the entry in Murasaki Shikibu's diary: see the Penguin Books edition, 2003, Introduction, p.xvii
  14. ^ а б в Shikibu, Murasaki; Tyler, Royall (2002). The Tale of Genji. Viking. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]