Kvinoja

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Kvinoja
Chenopodium quinoa0.jpg
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Red: Caryophyllales
Porodica: Amaranthaceae
Rod: Chenopodium
Vrsta:
C. kvinoja
Binomijalno ime
Chenopodium kvinoja
Quinoa Ursprung Verbreitung.png
Region prirodna distribucije je obojen crveno, a region kultivacije zelono
Sinonimi[1]
Chenopodium quinoa u blizini Kačilaja, jezero Titikaka, Bolivija

Kvinoja ili kinoa (Chenopodium quinoa; /ˈknwɑː/ ili /kɪˈn.ə/, od kečuanske reči kinwa ili kinuwa)[2] skrivenosemenica je iz porodice Amaranthaceae. To je zeljasta jenogodišnja biljka koja se uzgaja kao kultura prvenstveno zbog svojih jestivih semenki; seme je bogato proteinima, dijetalnim vlaknima, vitaminima B grupe i dijetalnim mineralima u količinama većim nego u mnogim žitaricama.[3] Kvinoja nije trava, već je pseudožitarica botanički povezana sa španaćom i amarantom (Amaranthus spp.), a poreklo vodi iz andskog regiona severozapadne Južne Amerike.[4] Prvi put je korištena za ishranu stoke pre 5,2–7,0 hiljada godina, a za ljudsku upotrebu pre 3–4 hiljade godina u bazenu jezera Titikaka u Peruu i Boliviji.[5]

Danas skoro svu proizvodnju u andskom regionu obavljaju male farme i udruženja. Njen uzgoj se proširio na više od 70 zemalja, uključujući Keniju, Indiju, Sjedinjene Države i nekoliko evropskih zemalja.[6] Kao rezultat povećane popularnosti i potrošnje u Severnoj Americi, Evropi i Australaziji, cene useva kvinoje utrostručile su se u periodu od 2006. do 2013. godine.[7][8]

Botanika[уреди | уреди извор]

Seme kvinoje
Crvena kvinoja, kuvana

Opis[уреди | уреди извор]

Chenopodium quinoa je dikotiledonska jednogodišnja biljka, obično visoka oko 1–2 m (3–7 ft). Ona ima široke, uglavnom praškaste, dlakave lučne listove, obično naizmenično raspoređene. Drvenasta centralna stabljika može da bude razgranata ili nerazgranata, zavisno od sorte i može biti zelena, crvena ili ljubičasta. Cvetne metlice nastaju sa vrha biljke ili iz osnove lista duž stabljike. Svaka metlica ima središnju osnovu iz koje izlazi sekundarna osnova bilo s cvetovima (amarantiform) ili nosi tercijarnu osnovu koja nosi cvetove (glomeruliform).[9] To su mali, nepotpuni kruti cvetovi iste boje kao i čašice, a javljuju se i pistilatni i savršeni oblici. Pistolatni cvetova se obično nalaze na proksimalnom kraju glomerula, a savršeni na distalnom kraju. Savršeni cvet ima pet čašičnih listića, pet prašnika i izdignuti jajnik, iz koga se pojavljuju dve do tri stigmatične grane.[10]

Zeleni hipoginski cvetovi imaju jednostavnu krunicu i uglavnom su samooplodni,[9][11] mada dolazi i do unakrsnog oprašivanja.[12] Nadalje, betalaini u prirodnom okruženju služe za privlačenje životinja da bi se povećala količina oprašivanja i osiguralo ili poboljšalo širenje semena.[13] Plodovi (semenke) su prečnika oko 2 mm (116 in) i različitih boja - od bele do crvene ili crne, u zavisnosti od sorte.[14]

U pogledu „novo” razvijene otpornosti na salinitet vrste C. quinoa, neka su istraživanja zaključila da akumulacija organskih osmolita ima dvostruku ulogu za vrstu. Oni omogućavaju osmotsko prilagođavanje, pored zaštite od oksidativnog stresa fotosintetskih struktura u lišću u razvoju. Studije takođe sugerišu da smanjenje stomatalne gustine u responsu na nivoe saliniteta predstavlja esencijalni odbrambeni instrument za optimizaciju efikasnosti korišćenja vode u datim uslovima kojima može biti izložen.[15]

Galerija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Plant List: A working list of all plant species”. Приступљено 1. 5. 2014. 
  2. ^ Teofilo Laime Ajacopa, Diccionario Bilingüe Iskay simipi yuyayk'ancha, La Paz, 2007 (Quechua-Spanish dictionary)
  3. ^ „Quinoa: An ancient crop to contribute to world food security” (PDF). Food and Agriculture Organization. United Nations. јул 2011. Приступљено 22. 5. 2018. 
  4. ^ Fuentes, F.F.; Martínez, E.A.; Hinrischen, P.V.; Jellen, E.N.; Maughan, P.J. (10. 5. 2008). „Assessment of genetic diversity patterns in Chilean quinoa (Chenopodium quinoa Willd.) germplasm using multiplex fluorescent microsatellite” (PDF). Chttps://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kvinoja&action=edit&section=0&summary=/*%20%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4%20*/%20}-onservation Genetics. 10 (2): 369—377. doi:10.1007/s10592-008-9604-3. Приступљено 14. 2. 2016. 
  5. ^ Kolata, Alan L. (2009). Quinoa: Production, Consumption and Social Value in Historical Context (PDF). Department of Anthropology (Извештај). The University of Chicago. 
  6. ^ „Distribution and production”. Food and Agriculture Organization. United Nations. 2013. Приступљено 25. 6. 2019. 
  7. ^ „Quinoa”. Agricultural Marketing Resource Center. Grains & oilseeds. U.S. Department of Agriculture. новембар 2017. Приступљено 28. 7. 2018. 
  8. ^ Blythman, Joanna (16. 1. 2013). „Can vegans stomach the unpalatable truth about quinoa?”. The Guardian. London, UK. Приступљено 17. 1. 2013. 
  9. 9,0 9,1 The Lost Crops of the Incas: Little-known plants of the Andes with promise for worldwide cultivation. Advisory Committee on Technology Innovation, National Academies. U.S. National Research Council. 1989. стр. 149. 
  10. ^ Bertero, Daniel; Medan, Diego; Hall, A.J. (1996-09-01). „Changes in apical morphology during floral initiation and reproductive development in quinoa (Chenopodium quinoa Willd.)”. Annals of Botany (на језику: енглески). 78 (3): 317—324. ISSN 0305-7364. doi:10.1006/anbo.1996.0126. 
  11. ^ Lieberei, Reinhard; Reissdorff, Christoph & Franke, Wolfgang (2007). Nutzpflanzenkunde. Georg Thieme Verlag. ISBN 978-3135304076. 
  12. ^ Robinson, R. (1986). Amaranth, Quinoa, Ragi, Tef, and Niger. University of Minnesota. 
  13. ^ Colour Additives for Foods and Beverages (1st изд.). Elsevier. Приступљено 2020-06-16. 
  14. ^ Vaughn, J.G.; Geissler, C.A. (2009). The New Oxford Book of Food Plants. Oxford University Press. ISBN 978-0199549467. 
  15. ^ Shabala, Lana; Mackay, Alex; Tian, Yu; Jacobsen, Sven-Erik; Zhou, Daowei; Shabala, Sergey (септембар 2012). „Oxidative stress protection and stomatal patterning as components of salinity tolerance mechanism in quinoa (Chenopodium quinoa)”. Physiologia Plantarum. 146 (1): 26—38. ISSN 1399-3054. PMID 22324972. doi:10.1111/j.1399-3054.2012.01599.x. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]