Семе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Phaseolus vulgaris seed.jpg

Семе је репродуктивни биљни орган присутан само код голосеменица и скривеносеменица којим биљка преживљава неповољне услове спољашње средине и у коме се налази клица, зачетак нове биљке. Развија се из семеног заметка, после оплођења.

На њему се разликују:

Језгро садржи:

  • клицу, која настаје из диплоидног зигота, јајне ћелије (хаплоидна) спојене са сперматичном ћелијом полена (хаплоидна).
  • ендоспермом који има триплоидан број хромозома јер настаје спајањем секундарне, централне ћелије ембрионове кесице која је диплоидна са другом сперматичном ћелијом полена (хаплоидна). Код голосеменица ендосперм је хаплоидан и формиран је пре оплођења.

Семењача је слабије или јаче развијена опна, једнослојна или вишеслојна, која настаје од интегумената семеног заметка. На њој се обично уочава пупчани ожиљак (хилум)(бела тачка код семена дивљег кестена) и микропила отвор кроз који семе упија влагу и кроз који коренак прораста при клијању. Семењача може да има и друге додатке (арилус, куринкулус, криоца...)

Величина, маса и облик семена јако варирају код различитих врста биљака. Посебно велика семена имају неке палме као што је Двојни кокос Lodoicea maldivica (J.F.Gmelin) Persoon и до 20 kg, а најситнија су код орхидеја (стоти делови милиграма). Интересантан је пример рогача (Ceratonia siliqua L.) чија су семена толико постојане (непроменљиве) масе, да су служила као мера за масу драгог камења и бисера (карат).

Свака биљка образује велики број плодова и семена (или само семена код голосеменица)којима се распростире и тиме обезбеђује опстанак сопствене врсте. Свако зрно се не развија у нову биљку. Многа семена доспевају у неповољне услове за клијање и развиће. Стварањем великог броја семена се, у ствари, обезбеђује да се што већи њихов број нађе у повољним условима и развије у нову биљку.

Типови семена[уреди]

Према врсти хранљивог ткива и месту где се оно налази разликују се:

  • семена са ендоспермом (албуминска), код којих ендосперм чини главну масу, док је клица незнатан део семена; најраспрострањенији је тип семема; имају га житарице и све остале траве, биљке из породице помоћница (Solanaceae), љиљана (Liliaceae) све голосеменице и др.
  • семена без ендосперма (ексалбуминска) код којих котиледони апсорбују сав или скоро сав ендосперм тако да он не постоји или се налазе један до два слоја овог ткива; такво је семе лептирњача (Fabaceae), главочика (Asteraceae), ружа (Rosaceae), крсташица (Brassicaceae) итд.
  • семена са периспермом који представља хранљиво ткиво вегетативног порекло јер настаје од нуцелуса; имају га представници породице каранфила (Caryophyllaceae), Chenopodiaceae i dr.
  • семена са ендоспермом и периспермом садрже хранљиво ткиво двојног порекла и ређе се јављају; има га нпр. бибер.

Структура[уреди]

Клица (ембрион)[уреди]

Клица настаје деобама оплођене јајне ћелије. На њој се разликују следећи делови:

Семењача[уреди]

Семењача или теста (testa на латинском значи цигла, односно цреп) је део семена који се налази на површини самог семена. Семењача настаје од интегументана или интегумента уколико постоји само један.

Ретко у састав семењаче улази и део nucelusa. Семењача има пре свега механичку улогу. Због тога су зидови ћелија семењаче често дебели, одрвенели или оплутњали. Само код оних бљака где је семе стално заштићено плодовим омотачем семењача је врло танка, често састављена само из два до три, понекад само од једног слоја ћелија (на пример: житарице, бресква, шљива итд.). Међутим, ако плодов омотач не штити довољно семе или семе рано излази из плода, семењача је врло чврста и кожаста (пасуљ, грашак), коштана (винова лоза), или кораста (мак). Семењача код семена неких биљака има разне скулптуре у виду квржица, удубљења, бодљи или крила.[1]

Референце[уреди]

  1. Kojić, M , Pekić, S , Dajić, Z : Botanika 9. izdanje Izdavačka kuća „Draganić” Beograd, 2004

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]