Motorikša
Motorikša je motorizovana verzija vučene rikše ili biciklističke rikše. Većina motorikši ima tri točka. One su poznati pod mnogim nazivima u raznim zemljama, uključujući auto, auto/ auto rikša taksi, bejbi taksi, golub, bajaj, čand gari, lapa, tuk-tuk, zvil ili tuksi.
Autorikša je čest oblik gradskog prevoza, bilo kao vozilo za iznajmljivanje, tako i za privatnu upotrebu, u mnogim zemljama sveta. One su naročito česte u zemljama sa tropskom ili suptropskom klimom, jer obično nisu u potpunosti zatvorene, i u mnogim zemljama u razvoju, jer su relativno jeftine za posedovanje i upotrebu. Od 2019. godine, Bajaj Auto iz Pune, Indija, najveći je svetski proizvođač autorikši. Ova firma prodaje preko 780.000 primeraka godišnje.[1]
Postoji mnogo različitih vrsta, dizajnerskih rešenja i varijacija autorikše. Najčešći tip karakteriše limeno telo ili otvoreni okvir, koji počiva na tri točka; platneni krov sa spuštajućim bočnim zavesama; mala kabina napred za vozača (ponekad poznata i kao autovala), sa komandama na upravljaču; i zadnji prostor za teret, putnike ili dvostruku namenu. Još jedan uobičajeni tip je motocikl koji ima proširenu bočnu prikolicu ili, ređe, gura ili vuče putničku sekciju.
Poreklo[уреди | уреди извор]
Tokom tridesetih godina prošlog veka Japan, koji je u to vreme bio najindustrijalizovanija zemlja istočne Azije, podstakao je razvoj motornih vozila, uključujući i jeftinija vozila na tri točka zasnovana na motociklima. Mazda-Go, otvoreni „kamion“ sa 3 točka, pušten u prodaju 1931. godine,[2] često se smatra prvim pripadnikom od onoga što je postalo poznato kao autorikša. Kasnije te decenije japansko Ministarstvo pošte i telekomunikacija Japana distribuiralo je oko 20.000 polovnih trotočkaša u jugoistočnu Aziju kao deo napora da proširi svoj uticaj u tom regionu.[3][4][5][6] Oni su postali popularni u pojedinim oblastima, posebno na Tajlandu, koji je razvio lokalnu proizvodnju i dizajn nakon što su trotočkaši prestali da se koriste u Japanu kada je japanska vlada ukinula dozvolu za upotrebu tri točkaša 1965. godine.[7]
Proizvodnja u jugoistočnoj Aziji započela je montažne proizvodnjom Dajhacu Midžeta, koja je otpočela 1959. godine.[8] Izuzetak je autohtono modifikovani filipinski tricikl, koji potiče od motocikla Rikuo Tip 97 sa prikolicom, koji je na ostrva uvela Japanska carska vojska tokom Drugog svetskog rata 1941. godine.[9]
U Evropi je Koradino Daskanio, dizajner aviona u Pjađiu i izumitelj Vespe, došao na ideju da izgradi laka komercijalna vozila na tri točka za pogon posleratne ekonomske rekonstrukcije Italije. Pjađio ejp je bio sledeći model iz 1947. godine.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Bajaj Auto in top gear”. Fortune India.
- ^ „Great Cars of Mazda: Mazda-Go 3-wheeled Trucks（1931～）”. Mazda Motor Corporation. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2019.
- ^ ミゼット物語 木村信之 著 高原書店（Nobuyuki Kimura "Story of Midget", Published on 10 November 1998）
- ^ Daihatsu Motor Co., Ltd. public relations section
- ^ ＮＰＯみらいネットワーク寄附講座、ホテル観光学科の学生に日タイ関係をピーアール 日本での就職機会に関心. Bangkok Shuho (на језику: јапански). 19. 11. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2009.
- ^ /index.php?option=com_content&view=article&id=321:2009-11-30-05-34-59&catid=54:2009-09-09-07-52-31&Itemid=232 Royal Thai Embassy Tokyo, Japan 日本生まれのタイのトゥクトゥク (Tuk-Tuk of Thailand was born in Japan.)
- ^ „DESIAM.com: "Tuk-Tuk"”. Архивирано из оригинала на датум 23. 09. 2020. Приступљено 12. 09. 2020.
- ^ „【ダイハツ ミゼット DKA / DSA型】 幌付3輪スクーター型トラック 旧式商用車図鑑”. route0030.blog.fc2.com.
- ^ „The History of the Philippines Tricycle”. Brits in the Philippines. Приступљено 25. 3. 2020.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Bandyopadhyay, Subir (1990). Calcutta cycle-rickshaw pullers: a sociological study. Minerva Associates Publications. ISBN 978-8185195278.
- Fung, Chi Ming (2005). Reluctant Heroes: Richshaw Pullers in Hong Kong And Canton, 1874-1954. Hong Kong University Press. Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. ISBN 978-9622097346.
- Indian Institute of Economics (1962). A socio-economic survey of rickshaw drivers in Hyderabad City area. A.P.
- Mulhall, Priscilla (2010). Solar-assisted Electric Auto Rickshaw Three Wheeler. Illinois Institute of Technology.
- Warren, James Francis (2003). Rickshaw Coolie: A People's History of Singapore, 1880-1940. NUS Press. ISBN 978-9971692667.
- Chamberlain, Basil Hall (1891). Things Japanese: being notes on various subjects connected with Japan for the use of travellers and others. K. Paul, Trench, Trübner & Co., Ltd. стр. 241–242.
- Chris Rowthorn (2007). Chris Rowthorn, ур. Japan (10 изд.). Lonely Planet. стр. 44. ISBN 978-1741046670.
- James Francis Warren (2003). Rickshaw Coolie: A People's History of Singapore, 1880-1940. NUS Press. стр. 14. ISBN 978-9971692667.
- David Diefendorf (2007). Amazing . . . But False!: Hundreds of "Facts" You Thought Were True, But Aren't. Sterling Publishing Company. стр. 223. ISBN 978-1402737916.
- Chris Carlsson (2002). Critical Mass: bicycling's defiant celebration. AK Press. стр. 170. ISBN 978-1902593593.
- DK Publishing; Stephen Mansfield (2009). Eyewitness Top 10 Travel Guide Series: Tokyo. Penguin. стр. 84. ISBN 978-0756653675.
- Louis Frédéric (2002). Japan enciklopedia. Käthe Roth (translator). Harvard University Press. стр. 424. ISBN 978-0674017535.
- Boye De Mente (2010). Demetra De Ment, ур. The Bizarre and the Wondrous from the Land of the Rising Sun!. Cultural-Insight Books. стр. 94. ISBN 978-1456424756.
- Parker, F. Calvin (1990). Jonathan Goble of Japan. New York: University Press of America. ISBN 978-0-8191-7639-4.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- The India 1000 – an article in Wired about auto rickshaw racing