Motorikša

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Motorikša u Šri Lanci

Motorikša je motorizovana verzija vučene rikše ili biciklističke rikše. Većina motorikši ima tri točka. One su poznati pod mnogim nazivima u raznim zemljama, uključujući auto, auto/ auto rikša taksi, bejbi taksi, golub, bajaj, čand gari, lapa, tuk-tuk, zvil ili tuksi.

Autorikša je čest oblik gradskog prevoza, bilo kao vozilo za iznajmljivanje, tako i za privatnu upotrebu, u mnogim zemljama sveta. One su naročito česte u zemljama sa tropskom ili suptropskom klimom, jer obično nisu u potpunosti zatvorene, i u mnogim zemljama u razvoju, jer su relativno jeftine za posedovanje i upotrebu. Od 2019. godine, Bajaj Auto iz Pune, Indija, najveći je svetski proizvođač autorikši. Ova firma prodaje preko 780.000 primeraka godišnje.[1]

Postoji mnogo različitih vrsta, dizajnerskih rešenja i varijacija autorikše. Najčešći tip karakteriše limeno telo ili otvoreni okvir, koji počiva na tri točka; platneni krov sa spuštajućim bočnim zavesama; mala kabina napred za vozača (ponekad poznata i kao autovala), sa komandama na upravljaču; i zadnji prostor za teret, putnike ili dvostruku namenu. Još jedan uobičajeni tip je motocikl koji ima proširenu bočnu prikolicu ili, ređe, gura ili vuče putničku sekciju.

Poreklo[уреди | уреди извор]

Tokom tridesetih godina prošlog veka Japan, koji je u to vreme bio najindustrijalizovanija zemlja istočne Azije, podstakao je razvoj motornih vozila, uključujući i jeftinija vozila na tri točka zasnovana na motociklima. Mazda-Go, otvoreni „kamion“ sa 3 točka, pušten u prodaju 1931. godine,[2] često se smatra prvim pripadnikom od onoga što je postalo poznato kao autorikša. Kasnije te decenije japansko Ministarstvo pošte i telekomunikacija Japana distribuiralo je oko 20.000 polovnih trotočkaša u jugoistočnu Aziju kao deo napora da proširi svoj uticaj u tom regionu.[3][4][5][6] Oni su postali popularni u pojedinim oblastima, posebno na Tajlandu, koji je razvio lokalnu proizvodnju i dizajn nakon što su trotočkaši prestali da se koriste u Japanu kada je japanska vlada ukinula dozvolu za upotrebu tri točkaša 1965. godine.[7]

Proizvodnja u jugoistočnoj Aziji započela je montažne proizvodnjom Dajhacu Midžeta, koja je otpočela 1959. godine.[8] Izuzetak je autohtono modifikovani filipinski tricikl, koji potiče od motocikla Rikuo Tip 97 sa prikolicom, koji je na ostrva uvela Japanska carska vojska tokom Drugog svetskog rata 1941. godine.[9]

U Evropi je Koradino Daskanio, dizajner aviona u Pjađiu i izumitelj Vespe, došao na ideju da izgradi laka komercijalna vozila na tri točka za pogon posleratne ekonomske rekonstrukcije Italije. Pjađio ejp je bio sledeći model iz 1947. godine.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Bajaj Auto in top gear”. Fortune India. 
  2. ^ „Great Cars of Mazda: Mazda-Go 3-wheeled Trucks(1931~)”. Mazda Motor Corporation. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2019. 
  3. ^ ミゼット物語 木村信之 著 高原書店(Nobuyuki Kimura "Story of Midget", Published on 10 November 1998)
  4. ^ Daihatsu Motor Co., Ltd. public relations section
  5. ^ NPOみらいネットワーク寄附講座、ホテル観光学科の学生に日タイ関係をピーアール 日本での就職機会に関心. Bangkok Shuho (на језику: јапански). 19. 11. 2007. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2009. 
  6. ^ /index.php?option=com_content&view=article&id=321:2009-11-30-05-34-59&catid=54:2009-09-09-07-52-31&Itemid=232 Royal Thai Embassy Tokyo, Japan 日本生まれのタイのトゥクトゥク (Tuk-Tuk of Thailand was born in Japan.)
  7. ^ DESIAM.com: "Tuk-Tuk"
  8. ^ „【ダイハツ ミゼット DKA / DSA型】 幌付3輪スクーター型トラック 旧式商用車図鑑”. route0030.blog.fc2.com. 
  9. ^ „The History of the Philippines Tricycle”. Brits in the Philippines. Приступљено 25. 3. 2020. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]