Program Vostok
Program Vostok (rus. Восто́к, Orijent ili Istok) bio je sovjetski projekat ljudskih svemirskih letova sa ciljem stavljanja prvog sovjetskog građanina u nisku Zemljinu orbitu i njegovog bezbednog povratka.[1] Konkurišući američkim projektu Merkur, programu Vostok je uspelo da 12. aprila 1961. godine u orbitu postavi prvog čoveka u svemiru, Jurija Gagarina, na Vostoku 1. Kapsula Vostok razvijena je od špijunskog satelitskog projekta Zenit, a njegova lansirna raketa je prilagođena od postojećeg dizajna interkontinentalne balističke rakete (ICBM) R-7 Semjorka. Ime „Vostok” tretiralo se kao poverljiva informacija sve dok Gagarinov let nije prvi put javno obelodanjen svetskoj štampi.
Program je izveo šest svemirskih letova sa posadom između 1961. i 1963.[1] Najduži let trajao je skoro pet dana, a poslednja četiri lansirana su u parovima, u razmaku od jednog dana. To je premašilo demonstrirane mogućnosti projekta Merkur u pogledu najdužeg leta od nešto više od 34 sata, i pojedinačnih misija.
Vostok su nasledila dva leta programa Voskhod 1964. i 1965, koji su koristili modifikacije kapsule Vostok za troje i dvoje ljudi, i veću raketu za lansiranje.
Izbor i obuka kosmonauta[уреди | уреди извор]
Do januara 1959. Sovjeti su započeli pripreme za ljudski let u svemir.[2] Lekari sovjetskog vazduhoplovstva insistirali su na tome da potencijalni kandidati za kosmonaute budu kvalifikovani piloti vazduhoplovstva, tvrdeći da će oni imati relevantne veštine poput izloženosti većim g-silama, kao i iskustvo izbacivanja sedišta; takođe su Amerikanci izabrali Merkjuri sedmoricu u aprilu 1959. godine, svi od kojih su imali vazduhoplovno iskustvo.[2] Kandidati su morali da budu inteligentni, sposobni da podnose situacije visokog stresa i u dobroj fizičkoj formi.[3]
Glavni dizajner sovjetskog svemirskog programa, Sergej Koroljov, odlučio je da kosmonauti moraju biti muškarci, stari između 25 i 30 godina, ne viši od 1,75 metara i teški ne više od 72 kilograma.[4] Konačne specifikacije za kosmonaute odobrene su u junu 1959. Do septembra su započeti intervjui sa potencijalnim kosmonautima. Iako pilotima nije bilo rečeno da postoji mogućnost leta u svemir, jedan od lekara zaduženih za postupak selekcije verovao je da su neki piloti to zaključili.[4] Nešto više od 200 kandidata prošlo je kroz proces intervjua, a do oktobra je sproveden niz zahtevnih fizičkih testova na onima koji su preostali, poput izloženosti niskim pritiscima i testa u centrifugi.[5] Do kraja 1959. godine odabrano je 20 muškaraca. Koroljov je insistirao na većoj grupi od NASA-inog astronautskog tima od sedam.[5] Od ovih 20, pet ih je bilo izvan željenog uzrasta; stoga je starosni zahtev bio ublažen. Za razliku od NASA-ine astronautske grupe, ovu grupu nisu isključivo činili iskusni piloti; Beljajev je bio najiskusniji sa 900 sati leta. Sovjetske svemirske letelice bile su automatizovanije od američkih, pa nije bilo potrebno značajno pilotsko iskustvo.[6]
Dana 11. januara 1960, sovjetski vrhovni maršal vazduhoplovstva Konstantin Veršinin odobrio je planove za uspostavljanje Centra za obuku kosmonauta, čija bi isključiva svrha bila priprema kosmonauta za njihove predstojeće letove; u početku bi objekat imao oko 250 zaposlenih.[5] Veršinin je dodelio već čuvenom avijatičaru Nikolaju Kamaninu da nadgleda operacije u ovoj instalaciji. Do marta, većina kosmonauta stigla je centar za obuku. Veršinin je održao pozdravni govor 7. marta, i prisutni su formalno primljeni u grupu kosmonauta.[3] Sredinom juna svih dvadeset bilo je stalno stacionirano u centru. U martu su kosmonauti započeli svakodnevni režim treninga, i pratili su predavanja sa temama poput raketnih svemirskih sistema, navigacije, geofizike i astronomije.
Zbog ograničenja prostora početnog objekta, kosmonauti i osoblje preseljeni su u novi objekat u Zvezdanom gradu (tada poznatom kao Zeleni), koji je bio dom ruskog programa obuke kosmonauta više od 60 godina. Preseljenje se zvanično odvilo 29. juna 1960.[7]
Vangardskih šest[уреди | уреди извор]
U Gromovom institutu za istraživanje letova izgrađen je simulator svemirskih letelica, nazvan TDK-1. Zbog neefikasnosti obuke svih 20 kosmonauta u simulatoru, odlučeno je da se odabere njih šestoro koji će proći ubrzanu obuku.[8] Odlukia o ovoj grupi, koja je postala poznata kao Vanguardska šestorka, doneta je 30. maja 1960. godine, a u početku su je činili Gagarin, Kartašov, Nikolajev, Popović, Titov i Varlamov.[8] Aleksej Leonov se priseća da su ovih šest kandidata bili najniži u grupi od 20.[9]
U julu, ubrzo nakon preseljenja u Zvezdan grad, dvoje od šestorice zamenjeno je iz medicinskih razloga. Prvo, tokom centrifužnog testa na 8 g, Kartašov je doživeo neka unutrašnja oštećenja, uzrokujući manja krvarenja na leđima.[10] Uprkos Gagarinovim zahtevima da ostane, lekari su odlučili da se Kartašov ukloni iz šestočlane grupe. Kasnije u julu, Varlamov je ima plivačku nesreću. Tokom zaranjanja u jezero u blizini centra za obuku, on je udario glavom u dno, povredivši vratni pršljen.[11][12] Tako su do kraja jula Vanguardsku šestorku činili: Gagarin, Bikovskij, Neljubov, Nikolajev, Popovič i Titov.[8]
Do januara 1961. godine, ova šestorica je okončala padobranski i oporavni trening, kao i trodnevne režime u simulatorima.[13] Njih šestoro je 17. januara učestvovalo na završnim ispitima, uključujući vreme provedeno u simulatoru i pismeni test. Na osnovu ovih rezultata, komisija, koju je nadzirao Kamanin, preporučila je upotrebu kosmonauta sa sledećim redosledom: Gagarin, Titov, Neljubov, Nikolajev, Bikovskij, Popović.[13] U ovoj fazi Gagarin je bio nesumnjivi favorit za prvog čoveka u svemiru, ne samo na osnovu ispita, već i po neformalnom vršnjačkom ocenjivanju.[14]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 77. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ а б Siddiqi, стр. 243
- ^ а б Siddiqi, стр. 247
- ^ а б Siddiqi, стр. 244
- ^ а б в Siddiqi, стр. 245
- ^ Siddiqi, стр. 246
- ^ Siddiqi, стр. 248
- ^ а б в Siddiqi, стр. 249
- ^ Burgess and Hall, p.100
- ^ Burgess and Hall, p.101; and Siddiqi, p.249
- ^ Siddiqi, стр. 249
- ^ for a detailed account of this incident, see Burgess and Hall, p.102-107
- ^ а б Siddiqi, стр. 261
- ^ Siddiqi, стр. 262
Literatura[уреди | уреди извор]
- Asif. A. Siddiqi (2000). Challenge to Apollo: The Soviet Union and the Space Race, 1945-1974. NASA. SP-2000-4408. Part 1 (page 1-500), Part 2 (page 501-1011).
- Colin Burgess, Rex Hall (2. 6. 2010). The first Soviet cosmonaut team: their lives, legacy, and historical impact. Praxis. стр. 356. ISBN 0-387-84823-1.
- Rex Hall, David Shayler (18. 5. 2001). The rocket men: Vostok & Voskhod, the first Soviet manned spaceflights. Springer. стр. 350. ISBN 1-85233-391-X.
- Bilstein, Roger E. (1996). Stages to Saturn: A Technological History of the Apollo/Saturn Launch Vehicles. Washington: Scientific and Technical Information Branch, National Aeronautics and Space Administration. ISBN 0-16-048909-1.
- Burgess, Colin; Kate Doolan; Bert Vis (2003). Fallen Astronauts: Heroes Who Died Reaching for the Moon. Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 0-8032-6212-4.
- Brzezinski, Matthew (2007). Red Moon Rising: Sputnik and the Hidden Rivalries that Ingnited the Space Race. New York: Times Books, Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-8147-3.
- Burrows, William E. (1998). This New Ocean: The Story of the First Space Age. New York: Random House. ISBN 978-0-679-44521-0. ASIN 0679445218.
- Cadbury, Deborah (2006). Space Race: The Epic Battle Between America and the Soviet Union for Dominance of Space
. New York: Harper Collins Publishers. ISBN 978-0-06-084553-7. - Chaikin, Andrew (1994). A Man on the Moon: The Triumphant Story of the Apollo Space Program. New York: Penguin Books. ISBN 0140272011.
- Cornwell, John (2003). Hitler's Scientists: Science, War, and the Devil's Pact. New York: Viking Press. ISBN 0-670-03075-9.
- Dallek, Robert (2003). An Unfinished Life: John F. Kennedy, 1917–1963. Boston: Little, Brown and Company. ISBN 0-316-17238-3.
- David, Leonard. Moon Rush (Simon and Schuster, 2019).
- Gainor, Chris (2001). Arrows to the Moon: Avro's Engineers and the Space Race. Burlington, Ontario: Apogee Books. ISBN 1-896522-83-1. Архивирано из оригинала 23. 7. 2008. г. Приступљено 2. 8. 2019.
- Gatland, Kenneth (1976). Manned Spacecraft, Second Revision. New York, NY, USA: Macmillan Publishing Co., Inc. стр. 100–101. ISBN 0-02-542820-9.
- Hall, Rex; David J. Shayler (2001). The Rocket Men: Vostok & Voskhod, The First Soviet Manned Spaceflights. New York: Springer–Praxis Books. ISBN 1-85233-391-X.
- Hall, Rex; David J. Shayler (2003). Soyuz: A Universal Spacecraft. New York: Springer–Praxis Books. ISBN 1-85233-657-9.
- Hardesty, Von; Gene Eisman (2007). Epic Rivalry: The Inside Story of the Soviet and American Space Race. Foreword by Sergei Khrushchev. Washington: National Geographic Society. ISBN 978-1-4262-0119-6.
- Harford, James J. (1997). Korolev: How One Man Masterminded the Soviet Drive to Beat America to the Moon (1 изд.). New York: John Wiley & Sons. ISBN 0-471-14853-9.
- Hepplewhite, T.A. (1999). The Space Shuttle Decision: NASA's Search for a Reusable Space Vehicle. Washington, DC: NASA.
- Jones, Eric M. (1. 1. 2010). „Apollo 11 Lunar Surface Journal”. Apollo Lunar Surface Journal. Internet. Приступљено 15. 8. 2010.
- Kraft, Chris; James Schefter (2001). Flight: My Life in Mission Control. New York: Dutton. ISBN 0-525-94571-7.
- Murray, Charles; Catherine Bly Cox (1990). Apollo: The Race to the Moon. New York: Touchstone (Simon & Schuster). ISBN 0-671-70625-X. „The link is to the 2004 edition, pages differ, but content the same.”
- Parry, Dan (2009). Moonshot: The Inside Story of Mankind's Greatest Adventure. Chatham, United Kingdom: Ebury Press. ISBN 978-0-09-192837-7.
- Pekkanen, Saadia M. "Governing the New Space Race." AJIL Unbound 113 (2019): 92-97. online, role of international law.
- Polmar, Norman; Timothy M. Laur (1990). Strategic Air Command: People, Aircraft, and Missiles (2 изд.). Baltimore: Nautical and Publishing Company of America. ISBN 0-933852-77-0.
- Poole, Robert (2008). Earthrise: How Man First Saw the Earth. New Haven, Connecticut: Yale University. ISBN 978-0-300-13766-8.
- Portree, David S.F. (март 1995). „Part 1: Soyuz”. Mir Hardware Heritage. Reference Publication. NASA Reference Publication 1357. 95. Houston TX: NASA. стр. 23249. Bibcode:1995STIN...9523249P.
- Schefter, James (1999). The Race: The uncensored story of how America beat Russia to the Moon. New York: Doubleday. ISBN 0-385-49253-7. „isbn:0385492537.”
- Schmitz, David F. (1999). „Cold War (1945–91): Causes”. Ур.: Whiteclay Chambers, John. The Oxford Companion to American Military History. Oxford University Press. ISBN 0-19-507198-0.
- Seamans, Robert C., Jr. (1967). „Findings, Determinations And Recommendations”. Report of Apollo 204 Review Board. NASA History Office.
- Siddiqi, Asif A. (2003). Sputnik and the Soviet Space Challenge. Gainesville: University Press of Florida. ISBN 0-8130-2627-X.
- Siddiqi, Asif A. (2003). The Soviet Space Race with Apollo. Gainesville: University Press of Florida. ISBN 0-8130-2628-8.
- Stocker, Jeremy (2004). Britain and Ballistic Missile Defence, 1942–2002. London: Frank Case. стр. 12—24. ISBN 0-7146-5696-8.
- Turnhill, Reginald (2004). The Moonlandings: An Eyewitness Account. New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-81595-9.
- Первушин, Антон (2011). 108 минут, изменившие мир. Эксмо. ISBN 978-5-699-48001-2. (Anton Pervushin. 108 minutes which changed the world)
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- Korabl & Vostok Diary Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2019)