Program Vostok

С Википедије, слободне енциклопедије
Model Vostok kosmičkog broda sa trećom fazom lansera

Program Vostok (rus. Восто́к, Orijent ili Istok) bio je sovjetski projekat ljudskih svemirskih letova sa ciljem stavljanja prvog sovjetskog građanina u nisku Zemljinu orbitu i njegovog bezbednog povratka. Konkurišući američkim projektu Merkur, programu Vostok je uspelo da 12. aprila 1961. godine u orbitu postavi prvog čoveka u svemiru, Jurija Gagarina, na Vostoku 1. Kapsula Vostok razvijena je od špijunskog satelitskog projekta Zenit, a njegova lansirna raketa je prilagođena od postojećeg dizajna interkontinentalne balističke rakete (ICBM) R-7 Semjorka. Ime „Vostok” tretiralo se kao poverljiva informacija sve dok Gagarinov let nije prvi put javno obelodanjen svetskoj štampi.

Program je izveo šest svemirskih letova sa posadom između 1961. i 1963. Najduži let trajao je skoro pet dana, a poslednja četiri lansirana su u parovima, u razmaku od jednog dana. To je premašilo demonstrirane mogućnosti projekta Merkur u pogledu najdužeg leta od nešto više od 34 sata, i pojedinačnih misija.

Vostok su nasledila dva leta programa Voskhod 1964. i 1965, koji su koristili modifikacije kapsule Vostok za troje i dvoje ljudi, i veću raketu za lansiranje.

Izbor i obuka kosmonauta[уреди | уреди извор]

Do januara 1959. Sovjeti su započeli pripreme za ljudski let u svemir.[1] Lekari sovjetskog vazduhoplovstva insistirali su na tome da potencijalni kandidati za kosmonaute budu kvalifikovani piloti vazduhoplovstva, tvrdeći da će oni imati relevantne veštine poput izloženosti većim g-silama, kao i iskustvo izbacivanja sedišta; takođe su Amerikanci izabrali Merkjuri sedmoricu u aprilu 1959. godine, svi od kojih su imali vazduhoplovno iskustvo.[1] Kandidati su morali da budu inteligentni, sposobni da podnose situacije visokog stresa i u dobroj fizičkoj formi.[2]

Glavni dizajner sovjetskog svemirskog programa, Sergej Koroljov, odlučio je da kosmonauti moraju biti muškarci, stari između 25 i 30 godina, ne viši od 1,75 metara i teški ne više od 72 kilograma.[3] Konačne specifikacije za kosmonaute odobrene su u junu 1959. Do septembra su započeti intervjui sa potencijalnim kosmonautima. Iako pilotima nije bilo rečeno da postoji mogućnost leta u svemir, jedan od lekara zaduženih za postupak selekcije verovao je da su neki piloti to zaključili.[3] Nešto više od 200 kandidata prošlo je kroz proces intervjua, a do oktobra je sproveden niz zahtevnih fizičkih testova na onima koji su preostali, poput izloženosti niskim pritiscima i testa u centrifugi.[4] Do kraja 1959. godine odabrano je 20 muškaraca. Koroljov je insistirao na većoj grupi od NASA-inog astronautskog tima od sedam.[4] Od ovih 20, pet ih je bilo izvan željenog uzrasta; stoga je starosni zahtev bio ublažen. Za razliku od NASA-ine astronautske grupe, ovu grupu nisu isključivo činili iskusni piloti; Beljajev je bio najiskusniji sa 900 sati leta. Sovjetske svemirske letelice bile su automatizovanije od američkih, pa nije bilo potrebno značajno pilotsko iskustvo.[5]

Dana 11. januara 1960, sovjetski vrhovni maršal vazduhoplovstva Konstantin Veršinin odobrio je planove za uspostavljanje Centra za obuku kosmonauta, čija bi isključiva svrha bila priprema kosmonauta za njihove predstojeće letove; u početku bi objekat imao oko 250 zaposlenih.[4] Veršinin je dodelio već čuvenom avijatičaru Nikolaju Kamaninu da nadgleda operacije u ovoj instalaciji. Do marta, većina kosmonauta stigla je centar za obuku. Veršinin je održao pozdravni govor 7. marta, i prisutni su formalno primljeni u grupu kosmonauta.[2] Sredinom juna svih dvadeset bilo je stalno stacionirano u centru. U martu su kosmonauti započeli svakodnevni režim treninga, i pratili su predavanja sa temama poput raketnih svemirskih sistema, navigacije, geofizike i astronomije.

Zbog ograničenja prostora početnog objekta, kosmonauti i osoblje preseljeni su u novi objekat u Zvezdanom gradu (tada poznatom kao Zeleni), koji je bio dom ruskog programa obuke kosmonauta više od 60 godina. Preseljenje se zvanično odvilo 29. juna 1960.[6]

Vangardskih šest[уреди | уреди извор]

U Gromovom institutu za istraživanje letova izgrađen je simulator svemirskih letelica, nazvan TDK-1. Zbog neefikasnosti obuke svih 20 kosmonauta u simulatoru, odlučeno je da se odabere njih šestoro koji će proći ubrzanu obuku.[7] Odlukia o ovoj grupi, koja je postala poznata kao Vanguardska šestorka, doneta je 30. maja 1960. godine, a u početku su je činili Gagarin, Kartašov, Nikolajev, Popović, Titov i Varlamov.[7] Aleksej Leonov se priseća da su ovih šest kandidata bili najniži u grupi od 20.[8]

U julu, ubrzo nakon preseljenja u Zvezdan grad, dvoje od šestorice zamenjeno je iz medicinskih razloga. Prvo, tokom centrifužnog testa na 8 g, Kartašov je doživeo neka unutrašnja oštećenja, uzrokujući manja krvarenja na leđima.[9] Uprkos Gagarinovim zahtevima da ostane, lekari su odlučili da se Kartašov ukloni iz šestočlane grupe. Kasnije u julu, Varlamov je ima plivačku nesreću. Tokom zaranjanja u jezero u blizini centra za obuku, on je udario glavom u dno, povredivši vratni pršljen.[10] Tako su do kraja jula Vanguardsku šestorku činili: Gagarin, Bikovskij, Neljubov, Nikolajev, Popovič i Titov.[7]

Do januara 1961. godine, ova šestorica je okončala padobranski i oporavni trening, kao i trodnevne režime u simulatorima.[11] Njih šestoro je 17. januara učestvovalo na završnim ispitima, uključujući vreme provedeno u simulatoru i pismeni test. Na osnovu ovih rezultata, komisija, koju je nadzirao Kamanin, preporučila je upotrebu kosmonauta sa sledećim redosledom: Gagarin, Titov, Neljubov, Nikolajev, Bikovskij, Popović.[11] U ovoj fazi Gagarin je bio nesumnjivi favorit za prvog čoveka u svemiru, ne samo na osnovu ispita, već i po neformalnom vršnjačkom ocenjivanju.[12]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Siddiqi, p. 243
  2. ^ а б Siddiqi, p. 247
  3. ^ а б Siddiqi, p. 244
  4. ^ а б в Siddiqi, p. 245
  5. ^ Siddiqi, p.246
  6. ^ Siddiqi, p.248
  7. ^ а б в Siddiqi, p.249
  8. ^ Burgess and Hall, p.100
  9. ^ Burgess and Hall, p.101; and Siddiqi, p.249
  10. ^ Siddiqi, p.249; for a detailed account of this incident, see Burgess and Hall, p.102-107
  11. ^ а б Siddiqi, p.261
  12. ^ Siddiqi, p.262

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]