Program Vostok

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Model Vostok kosmičkog broda sa trećom fazom lansera

Program Vostok (rus. Восто́к, Orijent ili Istok) bio je sovjetski projekat ljudskih svemirskih letova sa ciljem stavljanja prvog sovjetskog građanina u nisku Zemljinu orbitu i njegovog bezbednog povratka. Konkurišući američkim projektu Merkur, programu Vostok je uspelo da 12. aprila 1961. godine u orbitu postavi prvog čoveka u svemiru, Jurija Gagarina, na Vostoku 1. Kapsula Vostok razvijena je od špijunskog satelitskog projekta Zenit, a njegova lansirna raketa je prilagođena od postojećeg dizajna interkontinentalne balističke rakete (ICBM) R-7 Semjorka. Ime „Vostok” tretiralo se kao poverljiva informacija sve dok Gagarinov let nije prvi put javno obelodanjen svetskoj štampi.

Program je izveo šest svemirskih letova sa posadom između 1961. i 1963. Najduži let trajao je skoro pet dana, a poslednja četiri lansirana su u parovima, u razmaku od jednog dana. To je premašilo demonstrirane mogućnosti projekta Merkur u pogledu najdužeg leta od nešto više od 34 sata, i pojedinačnih misija.

Vostok su nasledila dva leta programa Voskhod 1964. i 1965, koji su koristili modifikacije kapsule Vostok za troje i dvoje ljudi, i veću raketu za lansiranje.

Izbor i obuka kosmonauta[уреди | уреди извор]

Do januara 1959. Sovjeti su započeli pripreme za ljudski let u svemir.[1] Lekari sovjetskog vazduhoplovstva insistirali su na tome da potencijalni kandidati za kosmonaute budu kvalifikovani piloti vazduhoplovstva, tvrdeći da će oni imati relevantne veštine poput izloženosti većim g-silama, kao i iskustvo izbacivanja sedišta; takođe su Amerikanci izabrali Merkjuri sedmoricu u aprilu 1959. godine, svi od kojih su imali vazduhoplovno iskustvo.[1] Kandidati su morali da budu inteligentni, sposobni da podnose situacije visokog stresa i u dobroj fizičkoj formi.[2]

Glavni dizajner sovjetskog svemirskog programa, Sergej Koroljov, odlučio je da kosmonauti moraju biti muškarci, stari između 25 i 30 godina, ne viši od 1,75 metara i teški ne više od 72 kilograma.[3] Konačne specifikacije za kosmonaute odobrene su u junu 1959. Do septembra su započeti intervjui sa potencijalnim kosmonautima. Iako pilotima nije bilo rečeno da postoji mogućnost leta u svemir, jedan od lekara zaduženih za postupak selekcije verovao je da su neki piloti to zaključili.[3] Nešto više od 200 kandidata prošlo je kroz proces intervjua, a do oktobra je sproveden niz zahtevnih fizičkih testova na onima koji su preostali, poput izloženosti niskim pritiscima i testa u centrifugi.[4] Do kraja 1959. godine odabrano je 20 muškaraca. Koroljov je insistirao na većoj grupi od NASA-inog astronautskog tima od sedam.[4] Od ovih 20, pet ih je bilo izvan željenog uzrasta; stoga je starosni zahtev bio ublažen. Za razliku od NASA-ine astronautske grupe, ovu grupu nisu isključivo činili iskusni piloti; Beljajev je bio najiskusniji sa 900 sati leta. Sovjetske svemirske letelice bile su automatizovanije od američkih, pa nije bilo potrebno značajno pilotsko iskustvo.[5]

Dana 11. januara 1960, sovjetski vrhovni maršal vazduhoplovstva Konstantin Veršinin odobrio je planove za uspostavljanje Centra za obuku kosmonauta, čija bi isključiva svrha bila priprema kosmonauta za njihove predstojeće letove; u početku bi objekat imao oko 250 zaposlenih.[4] Veršinin je dodelio već čuvenom avijatičaru Nikolaju Kamaninu da nadgleda operacije u ovoj instalaciji. Do marta, većina kosmonauta stigla je centar za obuku. Veršinin je održao pozdravni govor 7. marta, i prisutni su formalno primljeni u grupu kosmonauta.[2] Sredinom juna svih dvadeset bilo je stalno stacionirano u centru. U martu su kosmonauti započeli svakodnevni režim treninga, i pratili su predavanja sa temama poput raketnih svemirskih sistema, navigacije, geofizike i astronomije.

Zbog ograničenja prostora početnog objekta, kosmonauti i osoblje preseljeni su u novi objekat u Zvezdanom gradu (tada poznatom kao Zeleni), koji je bio dom ruskog programa obuke kosmonauta više od 60 godina. Preseljenje se zvanično odvilo 29. juna 1960.[6]

Vangardskih šest[уреди | уреди извор]

U Gromovom institutu za istraživanje letova izgrađen je simulator svemirskih letelica, nazvan TDK-1. Zbog neefikasnosti obuke svih 20 kosmonauta u simulatoru, odlučeno je da se odabere njih šestoro koji će proći ubrzanu obuku.[7] Odlukia o ovoj grupi, koja je postala poznata kao Vanguardska šestorka, doneta je 30. maja 1960. godine, a u početku su je činili Gagarin, Kartašov, Nikolajev, Popović, Titov i Varlamov.[7] Aleksej Leonov se priseća da su ovih šest kandidata bili najniži u grupi od 20.[8]

U julu, ubrzo nakon preseljenja u Zvezdan grad, dvoje od šestorice zamenjeno je iz medicinskih razloga. Prvo, tokom centrifužnog testa na 8 g, Kartašov je doživeo neka unutrašnja oštećenja, uzrokujući manja krvarenja na leđima.[9] Uprkos Gagarinovim zahtevima da ostane, lekari su odlučili da se Kartašov ukloni iz šestočlane grupe. Kasnije u julu, Varlamov je ima plivačku nesreću. Tokom zaranjanja u jezero u blizini centra za obuku, on je udario glavom u dno, povredivši vratni pršljen.[10] Tako su do kraja jula Vanguardsku šestorku činili: Gagarin, Bikovskij, Neljubov, Nikolajev, Popovič i Titov.[7]

Do januara 1961. godine, ova šestorica je okončala padobranski i oporavni trening, kao i trodnevne režime u simulatorima.[11] Njih šestoro je 17. januara učestvovalo na završnim ispitima, uključujući vreme provedeno u simulatoru i pismeni test. Na osnovu ovih rezultata, komisija, koju je nadzirao Kamanin, preporučila je upotrebu kosmonauta sa sledećim redosledom: Gagarin, Titov, Neljubov, Nikolajev, Bikovskij, Popović.[11] U ovoj fazi Gagarin je bio nesumnjivi favorit za prvog čoveka u svemiru, ne samo na osnovu ispita, već i po neformalnom vršnjačkom ocenjivanju.[12]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 Siddiqi, p. 243
  2. 2,0 2,1 Siddiqi, p. 247
  3. 3,0 3,1 Siddiqi, p. 244
  4. 4,0 4,1 4,2 Siddiqi, p. 245
  5. ^ Siddiqi, p.246
  6. ^ Siddiqi, p.248
  7. 7,0 7,1 7,2 Siddiqi, p.249
  8. ^ Burgess and Hall, p.100
  9. ^ Burgess and Hall, p.101; and Siddiqi, p.249
  10. ^ Siddiqi, p.249; for a detailed account of this incident, see Burgess and Hall, p.102-107
  11. 11,0 11,1 Siddiqi, p.261
  12. ^ Siddiqi, p.262

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]