Rejlijevo rasejanje

С Википедије, слободне енциклопедије
Rejlijevo rasejanje izaziva plavu nijansu na dnevnom nebu i crvenilo pri zalasku sunca.

Rejlijevo rasejanje je elastično rasejanje elektromagnetnog zračenja, između ostalog i svetlosti, koje se ispoljava na česticama mnogo manjih dimenzija od talasne dužine zračenja. Čestica postaje mali dipol koji zrači, a zračenje se vidi kao rasejana svetlost.

Do ovog rasejanja dolazi kada svetlost putuje kroz providne tečnosti ili čvrsta tela, npr. aerogel, ali se ipak se najčešće viđa u gasovima. Plava nijansa na dnevnom nebu i crvenilo pri zalasku sunca se javlja zbog Rejlijevog rasejanja. Ova pojava je nazvana po britanskom fizičaru nobelovcu, Lordu Rejliju.[1]

Rejlejevo rasejanje sunčeve svetlosti u Zemljinoj atmosferi izaziva difuzno zračenje neba, što je razlog plave boje dnevnog i sumračnog neba, kao i žućkaste do crvenkaste nijanse niskog Sunca. Sunčeva svetlost je takođe podložna Ramanovom rasejanju, koje menja rotaciono stanje molekula i dovodi do efekata polarizacije.[2]

Rejlejevo rasejanje uzrokuje da oblaci izgledaju obojeni. Na ovoj slici, to je zbog Tindalovog efekta koji raspršuje svetlost na čestice dima tokom sezone šumskih požara u Meksiku 2021.

Rasipanje česticama čija je veličina uporediva ili veća od talasne dužine svetlosti obično se tretira Mi teorijom, diskretnom dipolnom aproksimacijom i drugim računskim tehnikama. Rejlejevo rasejanje se primenjuje na čestice koje su male u odnosu na talasne dužine svetlosti i koje su optički „meke” (tj. sa indeksom prelamanja blizu 1). Teorija anomalne difrakcije primenjuje se na optički meke, ali veće čestice.

Istorija[уреди | уреди извор]

Godine 1869, dok je pokušavao da utvrdi da li je bilo kakav zagađivač ostao u prečišćenom vazduhu koji je koristio za infracrvene eksperimente, Džon Tindal je otkrio da je jarko svetlo koje se rasipa nanoskopskim česticama slabo plavo obojeno.[3][4] Pretpostavio je da je slično rasipanje sunčeve svetlosti dalo nebu njegovu plavu nijansu, ali nije mogao da objasni sklonost plavoj svetlosti, niti atmosferska prašina može da objasni intenzitet boje neba.

Godine 1871, Lord Rejli je objavio dva rada o boji i polarizaciji svetlarnika da bi kvantifikovao Tindalov efekat u kapljicama vode u smislu zapremine sitnih čestica i indeksa prelamanja.[5][6][7] Godine 1881, uz pomoć dokaza Džejmsa Klerka Maksvela o elektromagnetnoj prirodi svetlosti iz 1865, pokazao je da njegove jednačine slede iz elektromagnetizma.[8] Godine 1899. pokazao je da se primenjuju na pojedinačne molekule, pri čemu su termini koji sadrže zapremine čestica i indekse prelamanja zamenjeni terminima za molekularnu polarizaciju.[9]

Aproksimacija parametara male veličine[уреди | уреди извор]

Veličina čestice rasejanja se često parametrizuje odnosom

gde je r poluprečnik čestice, λ talasna dužina svetlosti i x je bezdimenzionalni parametar koji karakteriše interakciju čestice sa upadnim zračenjem tako da: Objekti sa x ≫ 1 deluju kao geometrijski oblici, rasejavajući svetlost prema svojoj projektovanoj površini. Na srednjem nivou x ≃ 1 Mi rasejanja, efekti interferencije se razvijaju kroz faze varijacije na površini objekta. Rejlejevo rasejanje se primenjuje u slučaju kada je čestica rasejanja veoma mala (x ≪ 1, sa veličinom čestice < 1/10 talasne dužine[10]) i cela površina ponovo zrači istom fazom. Pošto su čestice nasumično pozicionirane, rasejana svetlost stiže u određenu tačku sa nasumičnom kolekcijom faza; ona je nekoherentan i rezultujući intenzitet je samo zbir kvadrata amplituda svake čestice i stoga je proporcionalan inverznom četvrtom stepenu talasne dužine i šestom stepenu njene veličine.[11][12] Zavisnost talasne dužine je karakteristična za dipolno rasejanje[11] i zavisnost zapremine će se primeniti na bilo koji mehanizam rasejanja. Detaljnije, intenzitet svetlosti rasejane bilo kojom od malih sfera prečnika d i indeksa prelamanja n iz snopa nepolarizovane svetlosti talasne dužine λ i intenziteta I0 je data kao

[13]

gde je R rastojanje do čestice i θ je ugao rasejavanja. Usrednjavanje ovoga po svim uglovima daje Rejlijev poprečni presek rasejanja[14]

[15]

Deo svetlosti rasejane rasejavanjem čestica na jediničnoj dužini putovanja (npr. metar) je broj čestica po jedinici zapremine N puta poprečni presek. Na primer, glavni sastojak atmosfere, azot, ima Rejlijev poprečni presek od 5,1×10−31 m2 na talasnoj dužini od 532 nm (zeleno svetlo).[16] To znači da će pri atmosferskom pritisku, gde ima oko 2×1025 molekula po kubnom metru, oko 10−5 frakcija svetlosti biti rasejano za svaki metar putovanja.

Jaka zavisnost rasejanja od talasne dužine (~λ−4) znači da su kraće (plave) talasne dužine rasejane jače od dužih (crvenih) talasnih dužina.

Od molekula[уреди | уреди извор]

Slika koja pokazuje veći udeo plave svetlosti rasejane atmosferom u odnosu na crvenu svetlost.

Gornji izraz se takođe može napisati u smislu pojedinačnih molekula izražavanjem zavisnosti od indeksa prelamanja u vidu molekularne polarizabilnosti α, proporcionalne dipolnom momentu izazvanom električnim poljem svetlosti. U ovom slučaju, Relejev intenzitet rasejanja za jednu česticu je dat u CGS jedinicama pomoću[17]

Efekat fluktuacija[уреди | уреди извор]

Kada se dielektrična konstanta određenog regiona zapremine razlikuje od prosečne dielektrične konstante medija , onda će se bilo koja upadna svetlost rasejavati prema sledećoj jednačini[18]

gde predstavlja varijansu fluktuacije dielektrične konstante .

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lord Rayleigh (John Strutt) refined his theory of scattering in a series of papers; see Works.
  2. ^ Young, Andrew T (1981). „Rayleigh scattering”. Applied Optics. 20 (4): 533—5. Bibcode:1981ApOpt..20..533Y. PMID 20309152. doi:10.1364/AO.20.000533. 
  3. ^ Tyndall, John (1869). „On the blue colour of the sky, the polarization of skylight, and on the polarization of light by cloudy matter generally”. Proceedings of the Royal Society of London. 17: 223—233. doi:10.1098/rspl.1868.0033Слободан приступ. 
  4. ^ Conocimiento, Ventana al (2018-08-01). „John Tyndall, the Man who Explained Why the Sky is Blue”. OpenMind (на језику: енглески). Приступљено 2019-03-31. 
  5. ^ Strutt, Hon. J.W. (1871). „On the light from the sky, its polarization and colour”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 41 (271): 107—120. doi:10.1080/14786447108640452. 
  6. ^ Strutt, Hon. J.W. (1871). „On the light from the sky, its polarization and colour”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 41 (273): 274—279. doi:10.1080/14786447108640479. 
  7. ^ Strutt, Hon. J.W. (1871). „On the scattering of light by small particles”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 41 (275): 447—454. doi:10.1080/14786447108640507. 
  8. ^ Rayleigh, Lord (1881). „On the electromagnetic theory of light”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 12 (73): 81—101. doi:10.1080/14786448108627074. 
  9. ^ Rayleigh, Lord (1899). „On the transmission of light through an atmosphere containing small particles in suspension, and on the origin of the blue of the sky”. The London, Edinburgh, and Dublin Philosophical Magazine and Journal of Science. 47 (287): 375—384. doi:10.1080/14786449908621276. 
  10. ^ Blue Sky and Rayleigh Scattering. Hyperphysics.phy-astr.gsu.edu. Retrieved on 2018-08-06.
  11. ^ а б „Cornell lectures” (PDF). Приступљено 2. 4. 2014. 
  12. ^ Barnett, C.E. (1942). „Some application of wavelength turbidimetry in the infrared”. J. Phys. Chem. 46 (1): 69—75. doi:10.1021/j150415a009. 
  13. ^ Seinfeld, John H. and Pandis, Spyros N. (2006) Atmospheric Chemistry and Physics, 2nd Edition, John Wiley and Sons, New Jersey, Chapter 15.1.1, ISBN 0471720186
  14. ^ Cox, A.J. (2002). „An experiment to measure Mie and Rayleigh total scattering cross sections”. American Journal of Physics. 70 (6): 620. Bibcode:2002AmJPh..70..620C. S2CID 16699491. doi:10.1119/1.1466815. 
  15. ^ Siegel, R., Howell, J.R., (2002). Thermal radiation heat transfer. p. 480. New York, NY: Taylor & Francis. ISBN 1560329688
  16. ^ Sneep, Maarten; Ubachs, Wim (2005). „Direct measurement of the Rayleigh scattering cross section in various gases”. Journal of Quantitative Spectroscopy and Radiative Transfer. 92 (3): 293—310. Bibcode:2005JQSRT..92..293S. doi:10.1016/j.jqsrt.2004.07.025. 
  17. ^ Rayleigh scattering. Hyperphysics.phy-astr.gsu.edu. Retrieved on 2018-08-06.
  18. ^ McQuarrie, Donald A. (Donald Allan) (2000). Statistical mechanics. Sausalito, Calif.: University Science Books. стр. 62. ISBN 1891389157. OCLC 43370175. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]