Silene latifolia

С Википедије, слободне енциклопедије

Silene latifolia је вишегодишња, зељаста биљка која припада породици (lat. Caryophyllaceae), а народни назив јој је ''обични пупавац''. [1]

Silene latifolia
Silene latfiolia subsp. alba.jpg
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Ред: Caryophyllales
Породица: Caryophyllaceae
Род: Silene
Врста:
S. latifolia
Биномно име
Silene latifolia
Синоними[2]
  • Lychnis alba Mill.
  • Melandrium album (Mill.) Garcke
  • Melandrium dioicum subsp. album (Mill.) D.Löve
  • Silene alba (Mill.) E.H.L.Krause non Muhl. ex Rohrb.
  • Lychnis pratensis Rafn
  • Silene pratensis (Rafn) Godr.
  • Lychnis vespertina Sibth.
  • Melandrium vespertinum (Sibth.) Fr.

Постанак имена[уреди | уреди извор]

Претпоставља се да је Карл Лине генерично име Силене дао по грчком богу Селинусу који је у већини случајева био приказан као пијан човек који је често био прекривен лепљивом пеном од алкохола. То врло подсећа на пену коју луче женски цветови. [3] Специфични епитет latifolia значи широколисни. [4]

Опис[уреди | уреди извор]

Стабло је зељасто, усправно, чланковито и просто. Обрасло је кратким жлезданим и дугим обичним длакама. Гранање је дихотомо и може да достигне висину до 1м. На изданку се уочавају задебљали нодуси. Листови су наспрамни, прости и обично без залистака. Разликујемо доње листове, који су објајасти или лопатичасти, од горњих који су седећи и копљастог облика. Цели су и длакави. Цветови су једнополни што значи да разликујемо мушке и женске јединке. Осим што су једнополни су и актиноморфни ( * ) и груписани у дихазијалне цвасти. Цветни омотач је диференциран на чашицу и круницу. Перијант је сложен. И код мушких и код женских цветова, чашицу гради 5 листића (К5) сраслих у цев са 5 зубаца. Док је разлика у томе што је чашица код мушких ваљкаста са 10 анастамозираних нерава, а женски цвет има чашицу која је надувена, јајасто лоптаста и са 20 анастамозираних нерава. На себи имају длаке које имају жлездану функцију. Круница је од 5 (C5) слободних белих латица које су дубоко усечене. Женски цвет поседује плодник који је синкарпан и надцветан. Састоји се из 2-5 карпела(G2-5), а број стубића и жигова је идентичан колико и карпела. Мушки цвет има андрецеум који је грађен из 10 прашника који су слободни и распоређени у 2 круга (A5+5). Прашници су у доњем делу длакави, док су у горњем голи. Тип плода биљке је чаура.[1]

Опрашивање се врши уз помоћ инсеката са минималном појавом опрашивања ветром. Ноћно опрашивање је успешније у производњи семена у односу на дневно опрашивање.[5]

Хабитат[уреди | уреди извор]

S. latifolia се обично налази на пашњацима и пољима сена, дуж путева и пролаза, на травнатим насипима и у пустоши, као и на многим неометаним подручјима. Преферира добро дренирана тла и ретко се виђа у сувим климама. Саднице не толеришу високе температуре. [6]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Нативни распон S. latifolia обухвата већи део Европе, од Скандинавије и Велике Британије на северу, до Медитерана и западне северне Африке (Мароко, Алжир), затим на исток до западне Азије и преко Русије. Врста је уведена у Кину, Јапан, Аустралију, Нови Зеланд и Северну Америку, а постоје извештаји из Јужне Америке.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Игић, Р.; Вуков (2000). Практикум из систематике виших биљака. Природно-математички факултет, Институт за биологију Нови Сад.: Д. ISBN 86-7031-012-0. 
  2. ^ „Plants Of the World Online”. 
  3. ^ Loudon, J. (1840). The ladies' flower-garden of ornamental annuals. London: UK: William Smith. 
  4. ^ „Silene latifolia - white campion.”. First Nature. 
  5. ^ Anderson, Jay F.; Duddu, Hema S.N.; Shirtliffe, Steven J.; Benaragama, Dilshan; Syrovy, Lena D.; Stanley, Katherine A.; Haile, Teketel A. (2015). „Effects of pollination timing and distance on seed production in a dioecious weed Silene latifolia”. Acta Oecologica. 69: 153—160. ISSN 1146-609X. doi:10.1016/j.actao.2015.10.011 — преко JSTOR. 
  6. ^ Washington State Noxious Weed Control Board, 2010. White cockle, Silene latifolia ssp. alba., Архивирано из оригинала на датум 14. 05. 2016, Приступљено 09. 11. 2022 
  7. ^ GBIF, 2015. Global Biodiversity Information Facility