Spektar autističnih poremećaja

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Spektar autističnih poremećaja (akronim ASD — autism spectrum disorde) nije dijagnostička kategorija, već se odnosi na širu definiciju autizma i sve popularniji naziv za određenu grupu o ervazivnih razvojnih poremećaja (PRP). Kako autizam, nije izolovan poremećaj, već spektar poremećaja on može varirati od veoma blagog, laicima gotovo neprimetnog, do izuzetno teškog stanja. U tom smislu uveden je pojam ASD koji uključuje klasičnu formu autističkog i slične poremećaje koji imaju mnoge od njegovih osnovnih karakteristika.[1]

Poremećaji autističnog spektra su velika i etiološki raznolika grupa poremećaja u ranom dečijem uzrastu nepoznate etiologije koja uključuje organske faktore, posebno genetske, biohemijske, imunološke i traumatološke. Glavni predstavnik ove grupe poremećaja jeste autistični poremećaj.

U prvim decenijama 21. vek, uprkost velikim etiološkim dilemama, postignut je veliki napredak u dijagnostici, terapiji i rehabilitaciji u ovom području dečje psihijatrije.

Alternativni nazivi[уреди]

Autizam — Autistički popremečaji — Aspergerov sindrom — Dezintegrativni poremećaj detinjstva — Pervazivni razvojni poremećaji — Spektar autističnih poremećaja

Epidemiologija[уреди]

Iako se, pre šezdesetak godina 20.veka, kada je autizam prvi put opisan, smatralo da je poremećaj češći u višim socijalnim slojevima, posebno u porodicama intelektualaca, mnoga su epidemiološka istraživanja to opovrgnula.

U nekim je porodicama autizam se javlja 50 do 100 puta učestalije nego opštoj populaciji što potvrđuje genetsku ulogu u etiologiji.

Čečace obolevaju dečaci (četiri do pet puta češće nego djevojčice). Proporcija muških i ženskih iznosi 3,8 : 1, a samo oko 20% zahvaćenih nema mentalnu retardaciju.

Eric Fombonne (1999) analizirajući i sumirajući dvadesetak epidemioloških istraživanja na globalnom nivou sa sveukupnim uzorkom od oko 4 milionaa osoba iznosi podatke o prevalenciji autizma od 7,5 na 10.000, a za poremećaje autističnog spektra 12,5 na 10.000.

Klasifikacija[уреди]

Spektar autističnih poremećaja buhvata nekoliko neurorazvojnih poremećaja u okviru kojih postoje značajna odstupanja: u socijalnom razvoju, razvoju socijalnih veština, neobičnom ponašanja i interesovanju. Obuhvata najmanje četiri široko prihvaćene kliničke prezentacije autizma i jednu „nekliničku“:

  • Autistični poremećaj (Kanerov sindrom – AD)
  • Aspergerov poremećaj (Aspergerov sindrom – AS)
  • Dečji dezintegrativni poremećaj (Helerov sindrom)
  • PDD-NOS (atipični autizam, druga autizmu slična stanja)
  • Najmanje jedna subklinička prezentacija (širi fenotip, „shadow syndrome“, lesser variant, autistični simptomi)

Osnovne informacije[уреди]

Poremećaj iz spektra autizma je vrlo složen neurorazvojni poremećaj koji zahvata sve aspekte dečje ličnosti (komunikacija, motorika, ponašanje i učenje), tako da se može reći da se u osnovi kod svih osoba sa poremećajima autističnog spektra sadržane:

  • unutrašnje kočnice koje stoje na putu uspostavljanja socijalne interakcije (nezainteresovanost ili slabije zanimanje za igru i druženje s drugima), * verbalne ili neverbalne komunikacije (izostanak govora ili zaostajanje u govoru, doslovno shvatanje, drugačije razumijevanje),
  • mogućnosti imaginacije (suženi interesi, neobične aktivnosti i ponašanja, ponavljajuće i stereotipne radnje)
  • senzorne integracije.

Deca s autizmom vide, čuju i osećaju, ali te utiske teško sklapaju u smislenu celinu, što dovodi do povlačenja u vlastiti svet u kojem nalaze sigurnost. Takve osobe imaju poteškoća u izražavanju svojih osećaja, želja, potreba, sposobnosti i problema s kojima se svakodnevno bore, a što se odražava na njihovo ponašanje koje može biti vrlo neobično.

Prvi rani znak poremećaja koji se uočava kod beba starosti 4-5 meseci jeste neuspostavljanje kontakta očima. To ujedno predstavlja i prvi biomarker koji pokazuje da će dete razviti neki od poremećaja. Kasnije se javlja nezainteresovanost za igru, odsustvo razvoja govora, odsustvo interakcije sa roditeljima, neodazivanje na poziv. Neki od znakova su nemirne nesanice s autoagresivnim pokretima ili mirne nesanice bez plača uz otvorene oči, postojanje ranih i jakih anksioznosti (iracionalna plašljivost), emocionalna hladnoća i odbijanje telesnog kontakta, smanjen interes za igračke, a naglašen interes za igre ruku pred očima koje mogu trajati satima. Iako se čini da se takva osoba se ne odaziva na svoje ime (ona će npr na drugi zvuk istog intenziteta reagovati).

Klinička slika[уреди]

Jedinstvena klinička slika autističnog poremećaja, iako različita od slučaja do slučaja, zbog sličnaog stanja jedinstvena je raznličite etiologije razvojnih popremećaja..

Kanner (1943) — navodi pet dijagnostičkih kriterijoma koji dominiraju u kliničkoj slici:

  • nemogućnost uspostavljanja odnosa s ljudima i stvarima,
  • zakasneli razvoj govora i uporaba govora na nekomunikativan način,
  • ponavljajuće i stereotipne igre
  • opsesivno insistiranje na održavanju određenog reda,
  • nedostatak mašte.
  • dobro mehaničko pamćenje,
  • normalan telesni izgled.
  • pojava simptoma pre tridesetog meseca života.

Rutter (1978) — navodi tri grupe simptoma koje autizam odvajaju od drugih poremećaja, posebno ranih dečjih psihoza, i navodi:

  • oštećenje socijalnog kontakta sa brojnim karakteristikama koje odstupaju od detetovog intelektualnog funkcionisaja,
  • zakasneli i izmenjeni razvoj jezika i govora s brojnim specifičnostima, a koji su slabije razvijeni od opšeg intelektualnog nivoa,
  • insistiranje na jednoličnosti (stereotipije, abnormalne preokupacije i otpor promenama).
  • pojav simptoma pre tridesetog meseca života.

U desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i povreda (1992) autizam se opisuje kao poremećaj koji se pojavljuje unutar prve tri godine života s poremećajima, društvenog ponašanja, verbalne i neverbalne komunikacije te s bizarnostima i ritualima uz različito intelektualno funkcionisanje.

DSM-IV klasifikacija američkog psihijatrijskog udruženja (1996) — navodi tri grupe simptoma:

  • poremećaje socijalnih interakcija
  • poremećaje verbalne i neverbalne komunikacije
  • ograničene aktivnosti i interesovanja
  • različite motoričke smetnje i stereotipije
  • pojav prvih simptoma u prve tri godine života.

U dece s autizmom, ponekad, već kod odojčeta mogu primetiti sledeći prvi znaci poremećaja:

  • rani poremećaj ishrane (odbijanje dojke ili bočice, prihvatanje samo određene hrane),
  • poremećaj sna,
  • plačljivost,
  • autoagresija,
  • preteana mirnoća ili nemir,
  • odsutnost anticipirajućeg držanja deteta i postularna adaptacija (mišićna atonija ili rigiditet), * smanjen interes za igračke,
  • preterana anksioznost,
  • nezainteresiranost za zbivanja u okolini,
  • nedostaje emocionalna povezanosti s roditeljima (kod neke dece),
  • nedostatak pogleda „oči u oči” (mnogi autori ovo navode kao jedan od bitnih simptoma autizma).

Terapija[уреди]

U ovom trenutku ne postoji adekvatan lek za spektar autističnih poremećaja. Program lečenja će u velikoj meri poboljšati stanje kod većine male dece, a zasnova se na interesima deteta u visoko strukturiranom rasporedu konstruktivnih aktivnosti.[2]

Planovi lečenja mogu da kombinuju nekoliko tehnika:

Primenena analiza ponašanja
Primena lekova
Radna terapija
Fizikalna terapija
Govorna terapija

Izvori[уреди]

  1. ^ American Psychiatric Association (2013). "Autism Spectrum Disorder. 299.00 (F84.0)". Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, Fifth Edition (DSM-5). Arlington, VA: American Psychiatric Publishing. pp. 50–59
  2. ^ Accordino RE, Kidd C, Politte LC, Henry CA, McDougle CJ (2016). "Psychopharmacological interventions in autism spectrum disorder". Expert Opinion on Pharmacotherapy. 17 (7): 937–52.

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).