Пређи на садржај

Архипелаг Гулаг

С Википедије, слободне енциклопедије
Архипелаг Гулаг
Ориг. насловАрхипелаг ГУЛАГ
АуторАлександар Солжењицин
ЗемљаФранцуска
Језикруски језик
Издавање
ИздавачСеуил
Датум1973
Тип медијаштампано (тврд повез и меки повез)
Класификација
ISBN ?0-06-013914-5
OCLC ?802879
DDC ?365/.45/0947
LCC ?HV9713 .S6413 1974

Архипелаг Гулаг је документарна књига нобеловца Александра Солжењицина, објављена 1973, која се бави судбином политичких затвореника у СССР у периоду стаљинизма (1924−1953).[1]

Садржај

[уреди | уреди извор]

Писана у облику документарне хронике у три тома, књига је заснована на сведочењима 227 бивших затвореника, и детаљно описује читав казнени процес у СССР у доба стаљинизма (1924-1953), од хапшења до одслужења казне у концентрационим логорима. Књига је писана од познатог руског дисидента и противника комунизма, са очигледном тежњом да код читалаца пробуди саосећање и обилује оптужбама против Совјетског Савеза и његове казнене индустрије. Дело је било забрањено у СССР, а аутор протеран, али је, објављено 1973, на врхунцу Хладног рата, преведено у читавом свету и доживело велику популарност у Европи и САД.[1]

Публикација

[уреди | уреди извор]

Након што је КГБ конфисковао Солжењицинове материјале у Москви, током 1965–1967, припремни нацрти дела су претворени у готови куцани текст, понекад сакривени у кућама његових пријатеља у Подмосковљу и другде. Док је држан у КГБ-овом затвору Лубјанка 1945. године, Солжењицин се спријатељио са Арнолдом Сусијем, адвокатом и бившим естонским министром образовања, који је заробљен након што је Совјетски Савез окупирао Естонију 1944. године. Солжењицин је поверио Суси оригинални откуцани и лекторисани рукопис готовог дела, након што су урађене копије и на папиру и на микрофилму.[2] Ћерка Арнолда Сусија, Хели Суси, касније је држала „мастер копију“ скривену од КГБ-а у Естонији све до распада Совјетског Савеза 1991.[3][4]

Године 1973. КГБ је запленио једну од само три постојеће копије текста који су се још увек налазили на совјетском тлу. Ово је постигнуто након испитивања Елизавете Вороњанске, једне од Солжењицинових дактилографкиња од поверења,[5] која је знала где је откуцана копија сакривена; неколико дана након што ју је КГБ пустио на слободу пронађена је обешена на степеништу свог стана; очигледно се или обесила или је убијена (3. августа 1973).[6] Иако је раније желео да се прво објави у Русији, након што је Солжењицин сазнао за њену смрт, одлучио је да следећег месеца, септембра, дозволи објављивање у Паризу. Прво издање дела објавила је (на руском) француска издавачка кућа Éditions du Seuil неколико дана после Божића 1973;[7] добили су зелено светло од Солжењицина, али су одлучили да објаве дело десетак дана раније него што је очекивао. Вести о природи дела одмах су изазвале пометњу, а преводи на многе друге језике уследили су у наредних неколико месеци, понекад произведени у трци са временом. Американац Томас П. Вити је превео енглеску верзију; његов енглески и француски превод појавио се у пролеће и лето 1974.[8]

Солжењицин је желео да се рукопис прво објави у Русији, али је знао да је то немогуће у условима који су тада постојали. Књига је имала дубок ефекат на међународном нивоу. Не само да је то изазвало енергичну дебату на Западу; само шест недеља након што је дело напустило париске штампе и сам Солжењицин је био приморан да оде у изгнанство. Пошто је поседовање рукописа представљало ризик од дуге затворске казне за „антисовјетске активности“, Солжењицин никада није радио на рукопису у потпуном облику. Пошто је био под сталном присмотром КГБ-а, Солжењицин је у сваком тренутку радио само на деловима рукописа, како не би угрозио целу књигу ако би случајно био ухапшен. Због тога је разне делове посла тајио широм Москве и околних предграђа, у бригу својих поузданих пријатеља. Понекад, када их је наводно посећивао на друштвеним позивима, заправо је радио на рукопису у њиховим домовима. Током већег дела овог времена, Солжењицин је живео у дачи светски познатог виолончелисте Мстислава Ростроповича, а због репутације и угледа музичара, упркос појачаној контроли совјетских власти, Солжењицин је био прилично сигуран од претрага КГБ-а. Солжењицин није мислио да ће ова књига бити његово одлучујуће дело, јер га је сматрао за новинарско и дело из домена историје, а не високом књижевношћу.[тражи се извор]

Са могућим изузетком Једног дана из живота Ивана Денисовича, то је његово најпознатије и најпопуларније дело, барем на Западу. Завршен 1968. године, Архипелаг Гулаг је микрофилмован и прокријумчарен Солжењициновом главном правном заступнику, Фрицу Хибу из Цириха, да би чекао објављивање; каснији штампани примерак, такође прокријумчарен, потписао је Хајнрих Бел у подножју сваке странице како би се доказао против могућих оптужби за фалсификовано дело. Солжењицин је био свестан да постоји обиље материјала и перспективе о Гулагу који ће се наставити у будућности, али је сматрао да је књига са његове стране завршена. Ауторски хонорар и приход од продаје књиге пребачени су у Фонд за помоћ Солжењицину за помоћ бившим затвореницима логора. Његов фонд, (Руски социјални фонд), који је морао да ради у тајности у својој родној земљи, успео је да пребаци значајне количине новца за помоћ бившим затвореницима Гулага 1970-их и 1980-их.[9][10]

Пријем и утицај

[уреди | уреди извор]

Почев од 2009. године, руске школе су издавале књигу као обавезну лектиру.[11][12] Руски председник Владимир Путин назвао је књигу „преко потребном“,[11] док је руско Министарство просвете саопштило да књига приказује „витално историјско и културно наслеђе о току домаће историје 20. века“.[13] Арсениј Рогински, тадашњи шеф организације за људска права Меморијал, поздравио је Путинову подршку уџбенику Солжењицина.[12] Наталија Решетовскаја, Солжењицинова прва супруга, написала је у својим мемоарима из 1974. да њен муж то дело не сматра историјским или научним истраживањем, и навела да је то збирка логорског фолклора која садржи сирови материјал који Солжењицин планира да користи у својим будућим публикацијама.[14] Њене књиге је објављивао Новости Прес, који је водио КГБ. Њен уредник тамо је био Константин Семјонов, који је постао њен трећи муж.[15]

Критика

[уреди | уреди извор]

Историчар и архивски истраживач Стивен Г. Виткрофт описао је књигу као „изврсно књижевно ремек-дело, оштру политичку оптужницу против совјетског режима и имала је огроман значај у покретању питања совјетске репресије у руској свести“. Виткрофт је написао да је књига у суштини „књижевно и политичко дело“, и да „никада није тврдио да логоре ставља у историјску или друштвено-научну квантитативну перспективу“, али да је у случају квалитативних процена Солжењицин дао своју високу оцену како је желео да изазове совјетске власти да покажу да су „размери логора били мањи од овога“.[16] Историчар са Универзитета у Калифорнији Џ. Арч Гети написао је о Солжењициновој методологији да је „таква документација методички неприхватљива у другим областима историје“.[17] Габор Ритерспорн је поделио Гетијеву критику, рекавши да је „склон да да предност нејасним реминисценцијама и причама из друге руке... [и] неизбежно [води] ка селективној пристрасности“.[18]

У интервјуу за немачки недељни лист Ди Зит, британски историчар Орландо Фајџиз изјавио је да су се многи затвореници Гулага које је интервјуисао за своје истраживање тако снажно идентификовали са садржајем књиге да су постали неспособни да разликују своја искуства и оно што су читали: Гулаг Архипелаг је говорио за цео народ и био је глас свих оних који су страдали“.[19] Совјетски дисидент и историчар Рој Медведев назвао је књигу „изузетно контрадикторном“;[20] у рецензији за књигу, Медведев ју је описао као без конкуренције по свом утицају, рекавши: „Верујем да је мало оних који ће устати са својих столова након што прочитају ову књигу исто као када су отворили њену прву страницу. У том погледу немам са чиме да упоредим Солжењицинову књигу ни у руској ни у светској књижевности.“[21][22]

Романописац Дорис Лесинг рекла је да је књига „срушила империју“,[23] док је аутор Мајкл Скамел описао књигу као гест који је „изводио у лице изазов совјетској држави, доводећи у питање сам њен легитимитет и захтевајући револуционарне променити“.[24] О његовом утицају, филозоф Ијзаја Берлин је написао: „Све до Гулага, комунисти и њихови савезници нису убеђивали своје следбенике да су осуде режима углавном буржоаска пропаганда.[23] Амерички дипломата Џорџ Ф. Кенан рекао је да је књига „најмоћнија појединачна оптужница против политичког режима која је икада подигнута у модерно доба“.[25] Аутор Том Батлер-Боудон описао је књигу као „Солжењицинов споменик милионима мучених и убијених у Совјетској Русији између бољшевичке револуције и 1950-их“.[23] У издању The Book Show речено је да је књига помогла да се разоткрије бруталност совјетског система. [26] Психолог Џордан Питерсон, који је написао предговор скраћеног издања поводом педесете годишњице објављеног 1. новембра 2018,[27] описао је књигу као најважнију књигу двадесетог века.[28]

Повучене су паралеле између књиге и третмана Лиао Јивуа, дисидента који је, према агенцији Франс прес, „кинески Солжењицин“.[29] Аутор Дејвид Ајкман изјавио је да је Лиао први кинески писац дисидент који је „дошао до веома детаљног приказа затворских услова укључујући мучење у Кини на исти начин на који је [совјетски дисидент Александар] Солжењицин урадио у Гулаг Архипелагу“.[30] Новинар Мустафа Акјол је 2019. повукао паралелу између књиге и кампова за преваспитање у Синђангу.[31]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Velika tematska enciklopedija Larousse (tom 2). Beograd: Mono&Manana. 2005. стр. 1.149. ISBN 86-7804-019-X. 
  2. ^ Solzhenitsyn, The Oak and the Calf and Invisible Allies
  3. ^ Rosenfeld, Alla; Norton T. Dodge (2001). Art of the Baltics: The Struggle for Freedom of Artistic Expression Under the Soviets, 1945–1991. Rutgers University Press. стр. 55, 134. ISBN 978-0-8135-3042-0. 
  4. ^ Solzhenitsyn, Aleksandr (1997). Invisible Allies. Basic Books. стр. 46—64 The Estonians. ISBN 978-1-887178-42-6. 
  5. ^ Solzhenitsyn, Literary Giant Who Defied Soviets Dies at 89
  6. ^ Thomas 1998, стр. 398
  7. ^ Scammell, Solzhenitsyn, a Biography, 1985
  8. ^ Swayze, Harold (децембар 1975). „The Gulag Archipelago, 1918–1956: An Experiment In Literary Investigation, I-II. By Aleksandr I. Solshenitsyn. Translated from the Russian by Thomas P. Whitney. New York: Harper & Row, 1974. xii, 660 pp. $12.50, cloth. $1.95, paper. - The Stalinist Terror In The Thirties: Documentation From The Soviet Press. Compiled with an introduction by Borys Levytsky. Hoover Institution Publications, 126. Stanford: Hoover Institution Press, 1974. xxvii, 521 pp. $14.50.”. Slavic Review. 34 (4): 825—827. doi:10.2307/2495739. Приступљено 30. 7. 2022. 
  9. ^ Remnick, David (7. 2. 1994). „The Exile Returns”. The New Yorker. Приступљено 30. 7. 2022. 
  10. ^ Reinsch II, Richard M. (28. 11. 2020). „Truth In Exile”. The American Conservative. Приступљено 30. 7. 2022. 
  11. ^ а б „Solzhenitsyn's 'Gulag' mandatory in Russian schools”. Reuters. 26. 10. 2010. Приступљено 8. 1. 2022. 
  12. ^ а б Boudreaux, Richard (28. 10. 2010). „'Gulag Archipelago' Re-Issued for Russian Students”. The Wall Street Journal. 
  13. ^ „Gulag Archipelago joins Russian curriculum”. CBC. 9. 9. 2009. 
  14. ^ Lewis, Paul (6. 6. 2003). „Natalya Reshetovskaya, 84, Is Dead; Solzhenitsyn's Wife Questioned 'Gulag'”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 3. 1. 2022. 
  15. ^ smith, J.Y. (5. 6. 2003). „Natalya Reshetovskaya Dies at 84”. Washington Post. ISSN 2641-95991 Проверите вредност параметра |issn= (помоћ). Приступљено 5. 7. 2022. 
  16. ^ Wheatcroft, Stephen (1996). „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930–45” (PDF). Europe-Asia Studies. 48 (8): 1330. JSTOR 152781. doi:10.1080/09668139608412415. „When Solzhenitsyn wrote and distributed his Gulag Archipelago it had enormous political significance and greatly increased popular understanding of part of the repression system. But this was a literary and political work; it never claimed to place the camps in a historical or social-scientific quantitative perspective, Solzhenitsyn cited a figure of 12–15 million in the camps. But this was a figure that he hurled at the authorities as a challenge for them to show that the scale of the camps was less than this.” 
  17. ^ Getty, J. Arch (1981). Origins of the Great Purges. Cambridge: Cambridge University Press. p. 211.
  18. ^ Rittersporn, Gabor (1991). Stalinist Simplifications and Soviet Complications, 1933–1953. New York: Harwood Academic Publishers. pp. 231–235.
  19. ^ Held des Westens, Die Zeit, 7 August 2008
  20. ^ Medvedev, Roy. On Stalin and Stalinism. New York: Oxford University Press, 1979, p. ix
  21. ^ Medvedev, Roy (7. 2. 1974). „Excerpts From Roy Medvedev's Essay on Solzhenitsyn's 'Gulag Archipelago'”. The New York Times. 
  22. ^ Medvedev, Roy (1974). „On Solzhenitsyn's Book The Gulag Archipelago”. Soviet Studies in Literature. Taylor & Francis Online. 10 (3). 
  23. ^ а б в Butler-Bowdon, Tom. 50 Politics Classics: Freedom, Equality, Power (50 Classics) (Kindle изд.). Nicholas Brealey. стр. Chapter 43. 
  24. ^ Scammell, Michael (11. 12. 2018). „The Writer Who Destroyed an Empire”. The New York Times. Приступљено 8. 1. 2022. „In 1973, still in the Soviet Union, he sent abroad his literary and polemical masterpiece, 'The Gulag Archipelago.' The nonfiction account exposed the enormous crimes that had led to the wholesale incarceration and slaughter of millions of innocent victims, demonstrating that its dimensions were on a par with the Holocaust. Solzhenitsyn's gesture amounted to a head-on challenge to the Soviet state, calling its very legitimacy into question and demanding revolutionary change.” 
  25. ^ "Aleksandr Solzhenitsyn: Speaking truth to power". The Economist. 7 August 2008. Retrieved 13 August 2021.
  26. ^ Mares, Peter (12. 8. 2008). „Alexander Solzhenitsyn”. ABC AU. Приступљено 8. 1. 2022. „The author of a One Day in the Life of Ivan Denisovich, The Gulag Archipelago, Cancer Ward, First Circle and many other books, Solzhenitsyn exposed the brutality of the Soviet system to his fellow Russians and to the rest of the world...he criticised the system, as we know, and he wrote The Gulag Archipelago which was a study of the way in which the gulag system worked, but at the same time as having that systematic critique of the Soviet Union, he never let go of the idea of individual responsibility within it, did he, a personal morality.” 
  27. ^ „The Gulag Archipelago”. Penguin. Приступљено 4. 3. 2019. 
  28. ^ Hains, Tim (30. 9. 2018). „Jordan Peterson On Soviet Horrors, The Gulag Archipelago: 'This Is Not Widespread Knowledge'”. Real Clear Politics. Приступљено 8. 1. 2022. 
  29. ^ „China is 'threat to world' says dissident writer”. France 24. 5. 4. 2019. Приступљено 8. 1. 2022. 
  30. ^ Svrluga, Susan (17. 10. 2011). „Chinese dissident Liao Yiwu to speak at Patrick Henry College”. The Washington Post. Приступљено 8. 1. 2022. 
  31. ^ Akyol, Mustafa (2. 1. 2019). „China's Gulag for Muslims”. The New York Times. Приступљено 8. 1. 2022. „The camps were established by Lenin, expanded by Stalin and finally exposed to the world by the great Russian author Aleksandr Solzhenitsyn, with his 1973 masterpiece, 'The Gulag Archipelago.' ... Today, Russia’s gulags are long gone, as is the Communist Party of the Soviet Union that operated them. But now another dictatorship, ruled by another Communist Party, is operating a new chain of prisons that evoke memory of the gulags — more modern, more high-tech, but no less enslaving ... . These are China's 're-education camps,' established in the far-western Xinjiang region, where up to a million Chinese are reportedly imprisoned in order to be indoctrinated.” 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Архипелаг_Гулаг&oldid=26814310”