Пређи на садржај

Затвор

С Википедије, слободне енциклопедије
Теодор Леополд Велер, „затворска посета”
Затвореник
Зиндан (традиционални централноазијски затвор) у Русији, на снимку Сергеја Прокудин-Горског између 1905. и 1915. године.
Карта света која приказује број затвореника на 100.000 грађана, према земљи. Сједињене Државе имају највећу затворску популацију на свету и највишу светску стопу затварања по глави становника.[1][2]

Затвор је установа где се извршавају затворске казне по правоснажној и извршној пресуди суда.[3] У затвору се човеку ограничава слобода у оној мери у којој је то неопходно да би се остварила сврха кажњавања. Главне службе у затворима су служба за обезбеђење и служба за преваспитање. Наука која се бави затворским системима назива се пенологија. Лице које издржава затворску казну назива се затвореник. Поред формалног затворског система у сваком затвору постоји и неформални затворски систем који стварају осуђена лица.

У америчком енглеском језику термини prison и jail имају одвојене дефиниције, мада се то увек не одражава у свакодневном говору.[4] Затвор или казнионица служи за држање људи на дуже временске периоде, на пример дуги низ година, и њима управља државна или савезна влада. Сврха притвора је затварање људе на краће временске периоде (нпр. због краћих казни или притвора пре суђења) и њима обично управља локална влада. Изван Северне Америке, ови термини често имају исто значење.

Историја

[уреди | уреди извор]

Антички и средњовековни

[уреди | уреди извор]

Употреба затвора може се пратити до успона државе као облика друштвене организације. С складу са доласком државе је био и развој писаног језика, који је омогућио стварање формализованих правних кодекса као службених смерница за друштво. Најпознатији од ових раних правних кодекса је Хамурабијев законик, написан у Вавилону око 1750. године пре нове ере. Казне за кршење закона из Хамурабијевог законика биле су скоро искључиво усредсређене на концепт lex talionis („закон одмазде”), при чему су људи били кажњавани као облик освете, често од самих жртава. Овај појам казне као освете или одмазде може се наћи и у многим другим правним кодексима из раних цивилизација, укључујући древне сумерске законике, индијски Манусмрити (Манава Дарма Састра), Хермес Трисмегист у Египту и израелитски Мозесов закон.[5]

Уобичајена казна у раној модерној Европи била је галеотство. Овде приказана галија припадала је медитеранској флоти Луја XIV, око 1694.

Неки старогрчки филозофи, попут Платона, почели су да развијају идеје о употреби казне за реформу преступника уместо да је једноставно користе због ње саме. Затвор као казна првобитно се користио за оне који нису могли приуштити да плате своје казне. На крају, пошто осиромашени Атињани нису могли да плате своје казне, што је довело до неодређено дугих робија, успостављени су временски рокови.[6] Затвор у древној Атини био је познат као десмотерион („место ланаца“).[7]

Римљани су међу првима користили затворе као облик казне, а не само као притвор. За смештај затвореника кориштени су различити постојећи објекти, попут металних кавеза, подрума јавних зграда и каменолома. Један од најистакнутијих римских затвора био је Мамертински затвор, основан око 640. године п.н.е. по налогу Анка Марција. Мамертински затвор се налазио у канализационом систему испод старог Рима и садржавао је велику мрежу тамница у којима су затвореници држани у бедним условима,[8] загађеним људским отпадом. Присилни рад на пројектима јавних радова такође је био уобичајен облик кажњавања. У многим случајевима, грађани су осуђивани на ропство, често у ергастули (примитивном облику затвора у којем су бунтовни робови били везани ланцима за радне столове и обављали тешке послове).

Током средњег века у Европи, дворци, тврђаве и подруми јавних зграда често су се користили као привремени затвори. Поседовање права и могућност затварања грађана, међутим, давало је легитимитет званичницима на свим нивоима власти, од краљева преко регионалних дворова до градских већа; а могућност да неко буде затворен или убијен служила је као ознака онога ко је у друштву поседовао моћ или ауторитет над другима.[9] Још једна уобичајена казна била је осуђивање људи на галијско ропство, које је укључивало везивање затвореника на дно бродова и присиљавање на веслање на поморским или трговачким пловилима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Highest to Lowest. World Prison Brief. International Centre for Prison Studies. Use dropdown menu to choose lists of countries by region, or the whole world. Use menu to select highest-to-lowest lists of prison population totals, prison population rates, percentage of pre-trial detainees / remand prisoners, percentage of female prisoners, percentage of foreign prisoners, and occupancy ratio. Column headings in tables can be clicked to reorder columns lowest to highest, or alphabetically. For detailed info for each country go to the World Prison Brief main page and click on the map links and/or the sidebar links to get to the region and country desired.
  2. ^ Holland, Joshua (16. 12. 2013). „Land of the Free? US Has 25 Percent of the World's Prisoners”. Приступљено 29. 12. 2013. 
  3. ^ Douglas Harper (2001—2013). „Prison”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. Архивирано из оригинала 9. 9. 2013. г. Приступљено 28. 6. 2013. 
  4. ^ Larson, Aaron (5. 6. 2017). „What is the Difference Between Jail and Prison”. ExpertLaw. Архивирано из оригинала 27. 8. 2017. г. Приступљено 25. 7. 2017. 
  5. ^ Welch, Michael (2004). „A Social History of Punishment and Corrections”. Corrections: A Critical Approach. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-281723-2. 
  6. ^ Allen, Danielle S. „Punishment in Ancient Athens”. Harvard University, Center for Hellenic Studies. Архивирано из оригинала 2013-12-03. г. 
  7. ^ Roth, Michael P. (2006). Prisons and Prison Systems: A Global Encyclopedia. Greenwood Publishing. стр. xxvi. ISBN 9780313328565. Архивирано из оригинала 2016-05-15. г. 
  8. ^ Lopes, Jenna (2002). „There's Got to Be a Better Way: Retribution vs. Restoration”. Osprey Journal of Ideals and Inquiry. II: 53. Архивирано из оригинала 8. 8. 2017. г. Приступљено 25. 7. 2017. 
  9. ^ Turning, Patricia (2012). „Competition for the Prisoner's Body: Wardens and Jailers in Fourteenth-Century Southern France”. Ур.: Classen, Albrecht; Scarborough, Connie. Crime and Punishment in the Middle Ages and Early Modern Age: Mental-Historical Investigations of Basic Human Problems and Social Responses. Walter de Gruyter. стр. 285. ISBN 978-3-11-029458-3. Архивирано из оригинала 2016-06-03. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]