Пређи на садржај

Љубомир Стајић

С Википедије, слободне енциклопедије
Доктор наука-науке о безбедности/одбрани/заштити

Љубомир Стајић
Проф. др Љубомир Стајић
Пуно имеЉубомир Стајић
Датум рођења(1960-06-28)28. јун 1960.(64 год.)
Место рођењаИнђијаФНР Југославија
НаградеНаграда Министарства унутрашњих послова Републике Српске за допринос формирању и унапређењу наставе на Вишој школи унутрашњих послова у Бањој Луци.

Љубомир Стајић (Инђија, 1960) редовни је професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду[1]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Дипломирао је на Факултету цивилне одбране (Факултет безбедности) 1983. године. На истом Факултету одбранио је 1987. године магистарску тезу под називом „Улога масовних противоклопних средстава у општенародном одбрамбеном рату", а 1991. године докторску дисертацију „Припреме општине за оружану борбу и неоружано супротстављање агресији у ОНОР-у са становишта борбених могућности савремених средстава за вођење рата и тенденција њиховог развоја".

Радна места

[уреди | уреди извор]

Од 1984. до 1994. налазио се у радном односу на Факултету цивилне одбране, на коме је биран у звање асистента-приправника, потом за асистента, а 1991. године у звање доцента за наставни предмет Савремена борбена средства. Од 1994. до краја 2003. године радио је на Полицијској академији у Београду, на којој је 1994. године изабран у звање доцента за наставни предмет Основи безбедности, у звање ванредног професора 1996. године, а у звање редовног професора за наставни предмет Основи безбедности 2001. године.
Од 1. јануара 2004. године налази се у радном односу на Правном факултету у Новом Саду у звању редовног професора за ужу научну област безбедносноправну на предмету Систем безбедности.

Чланство у организацијама и телима

[уреди | уреди извор]
  • У пет мандата је на Полицијској академији обављао функцију продекана за наставу.
  • Осам година је био уредник издања Полицијске академије и уредио је преко деведесет монографија, уџбеника, зборника и часописа.
  • Био је члан Скупштине Универзитета у Београду и члан Савета Полицијске академије.
  • Од 2011. године члан је Савета удружења Српске асоцијације менаџера корпоративне безбедности, а члан је и уређивачког одбора часописа Journal on law, economy and management.
  • Члан је Савета Акредитационог тела Србије и рецензент Комисије за акредитацију и проверу квалитета.
  • На Правном факултету у Новом Саду обављао је функцију продекана за финансије од 2007. до 2015. године.
  • Шеф је Катедре безбедносноправних наука и оснивач и координатор Центра за приватну безбедност на Правном факултету.
  • Управник је Центра за издавачку делатност и уредник издања Правног факултета у Новом Саду од октобра 2009. године
  • У периоду од 1. октобра 2015. године до 1. октобра 2018. године обављао је функцију Декана Правног факултета у Новом Саду.
  • Учествовао је у раду 11 пројеката од којих је у три случаја био руководилац потпројеката.
  • За време док је обављао функцију Декана Правног факултета у Новом Саду био је руководилац билатералног пројекта "Хармонизација српског и мађарског (домаћег) права са правом ЕУ и прекогранична сарадња".

Научни рад

[уреди | уреди извор]
  • На магистарским студијама на Полицијској академији изводио је наставу из два наставна предмета, и то:

Безбедност и Организација и управљање у полицији.

  • На основним студијама на Правном факултету изводи наставу из наставних предмета Систем безбедности и Право приватне безбедности.
  • На дипломским акдемским (мастер) студијама изводи наставу из наставних предмета:

Контрола служби безбедности, Систем обезбеђења имовине и пословања, Систем заштите личности и објеката, Стратегија националне безбедности, Организација и надлежност служби безбедности и Теорија политичких преврата.

  • На докторским студијама изводи наставу из предмета Теорија система безбедности – продубљени курс.
  • На Факултету безбедности Универзитета у Београду изводио је наставу из наставног предмета Основи безбедности.

Осим у Србији, изводио је наставу и на универзитетима у Босни и Херцеговини и Црној Гори.

Област научног интересовања: теорија безбедности, систем безбедности, заштита имовине и пословања, заштита личности, безбедносна култура, контрола служби безбедности.

Професор Стајић је аутор/коаутор више од 30 књига и преко 80 научних и стручних радова.

За допринос формирању и унапређењу наставе на Вишој школи унутрашњих послова у Бања Луци награђен је од стране Министарства унутрашњих послова Републике Српске.

У истраживању које је спровела студентска организација iSerbia 2012. и 2014. године, оцењен је као један од најбољих професора који мотивишу студенте у Републици Србији.

Изабрана библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Стајић, Љубомир (2012). Контрола полиције и служби безбедности. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-100-6. 
  • Стајић, Љубомир (2011). Право приватне безбедности. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-080-1. 
  • Стевановић, Обрад; Стајић, Љубомир (2015). Безбедносни менаџмент. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-158-7. 
  • Стајић, Љубомир; Мијалковић, Саша; Станаревић, Светлана (2013). Безбедносна култура. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-128-0. 
  • Стајић, Љубомир; Мандић, Горан (2010). Систем заштите имовине и пословања. Факултет за пословни менаџмент - Бар. ISBN 978-86-85755-43-9. 
  • Стајић, Љубомир (2006). Безбедносна култура младих : како живети безбедно. Драганић, Београд. ISBN 978-86-441-0686-9. 
  • Стајић, Љубомир (1995). Грађански нереди. Полицијска академија, Београд. ISBN 978-86-7020-012-8. 
  • Стајић, Љубомир; Пајковић, Драгић (2011). Систем заштите личности и објеката. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-079-5. 
  • Стајић, Љубомир; Лазић, Радојица (2015). Увод у националну безбедност. Академија за националну безбедност и Службени гласник, Београд. ISBN 978-86-519-1977-3. 
  • Стајић, Љубомир (2015). Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава. Правни факултет у Новом Саду. ISBN 978-86-7774-152-5. 

Научни радови

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]