Азерска музика
Азерска музика (азер. Azərbaycan musiqisi) је свеокупна музичка делатност Азера од средњег века до данас.[1]
Музика Азера у сеоским подручјима по правилу је хроматска, док метроритамске значајке, зависно о функцији конкретног музичког израза, варирају од слободних до стриктних. У градским срединама препознају се системи мелодијских и метроритамских модуса, а то их повезује с традицијама суседних блискоисточних култура. Умешност импровизовања темељ је за музички позив. Ашик је музичар који у себи здружује песника, композитора, певача и свирача, а изводи легендарне и епске песме (Дастан). Мугам је циклички облик с контрастним вокалним и инструменталним ставцима.[1]
Традиционални инструментаријум обухвата мелодијске инструменте (кордофонска и аерофонска) и инструменте с ритамском функцијом (поглавично мембранофонска). Старошћу и угледом истиче се дуговрата трзалачка лаута саз, обично с 8 жица, којом ашуг прати своје певање. Друга дуговрата трзалачка лаута тар, с резонантном кутијом у облику бројке 8, мењала се током историје према угодби (раздобље октаве на 17 интервала надоместила је у 19. веку темперисана западна раздеоба на 12 интервала) и броја жица (негде до 14, данас највише 6). Значајно је и гудачки инструмент кеменче с 3 или 4 жице. Међу аерофонским инструментима истичу се цилиндрична обоа нежног звука (балабан или дудук) и реска конична обоа (зурна). Бубњеви су типа тамбурина (даф), цилиндрични двоопнени (нагара) или пар тимпана (гоша нагара).[1]
Под утицајем Русије, поткрај 19. века блискоисточне темеље азерске музике потискује утицај европске уметничке музике. Узеир Хаџибејли и његови следбеници пропагирају од 1930-их синтезу тих двеју традиција и стварање националнога композиторског стила. Тако настају најпознатија Хаџибејлова опера Короглу, Концерт за тар и симфонијски оркестар Хаџи Канмамедов, затим балетна и симфонијска композиција Кара Карајева.[1]
