Лаута

С Википедије, слободне енциклопедије
Лаута
Lute (by Princess Ruto, 2013-02-11).jpg
Ренесансна лаута, 2013
КласификацијаЖичани инструменти (окидачки)
Хорнобестел-Закс систем321
Градитељи
Левинове гитаре

Лаута или лутња је жичани трзачки инструмент.

Европска лаута и модерни блискоисточни оуд потичу од заједничког претка кроз различите еволуционе путеве. Лута се користи у широком спектру инструменталне музике од средњег века до касног барока и била је најважнији инструмент за секуларну музику у ренесанси.[1]

Историјат развоја лауте[уреди | уреди извор]

Жичани кинески музички инструмент са четири жице Пипа. Понекад се зове кинеска лаута. Има облик крушке који је од дрвета. Лаута је трзалачки инструмент. Овај инструмент се користио пре скоро две хиљаде година у Кини. Неколико сличних инструмената у источној и југоисточној Азији су изведени из Лауте.

Прве лауте[уреди | уреди извор]

Слика у староегипатској гробници која приказује свираче са лаутама дугог врата, 18. династија (око 1350. пне).
Хеленистичка сцена банкета из 1. века нове ере, Хада, Гандара. Лаутиста са лаутом кратког врата, крајње десно.
Лаута у Пакистану, Гандара, вероватно Буткара у Свату, Кушански период (1. век-320)
Гандарска лаута, Пакистан, долина Сват, регион Гандара, 4-5 века

Курт Сакс је дефинисао лауту у терминолошком делу Историје музичких инструмената[2] као „састављену од тела и врата који служи као дршка и као средство за истезање жица изван тела“.[3] Његова дефиниција се фокусирала на карактеристике тела и врата, а не на начин на који су жице звучале, те су се гудачки инструменти рачунали као „гудачка лаута“.[3] Сакс је такође направио разлику између „лауте дугог врата“ и варијанте кратког врата.[3] Кратковрати варијетет садржао је већину наших савремених инструмената, „лауте, гитаре, вергл и целу породицу виола и виолина“.[3]

Дуге лауте су биле старије лауте; „арапски танбур ... верно је сачувао спољашњи изглед древних лаута Вавилоније и Египта“.[4] Он је даље категорисао дуге лауте са „пробушеном лаутом“ и „лаутом дугог врата“.[3] Пробушена лаута имала је врат направљен од штапа који је пробијао тело (као у древним египатским лаутама дугог врата и модерном афричком гунбрију[5]).[6] Дуга лаута имала је причвршћен врат и укључивала је ситар, танбур и тар (дутар 2 жице, сетар 3 жице, чартар 4 жице, панчтар 5 жица).[3][4]

Саксова књига је из 1941. године, а археолошки докази који су му били доступни стављају ране лауте око 2000. године пре нове ере.[7] Открића су од тада вратила постојање лауте на око 3100 пне.[8]

Музиколог Ричард Дамбрил данас категоричније користи реч лаута да би разговарао о инструментима који су постојали миленијумима пре него што је скован термин „лаута“.[9] Дамбрил је документовао више од 3.000 година иконографских доказа о лаутама у Месопотамији, у својој књизи Археомузикологија древног Блиског истока. Према Дамбрилу, породица лаута је укључивала инструменте у Месопотамији пре 3000. године пре нове ере.[8] Он показује на цилиндрични печат као доказ; који датира из око 3100. године пре нове ере или раније и сада је у поседу Британског музеја, печат на једној страни приказује оно што се сматра да је жена која свира на штапну „лауту“.[8][10] Као и Сакс, Дамбрил је користио дужину као разликовање лаута, поделивши месопотамске лауте на дуге и кратке.[11] Његова књига не покрива краће инструменте који су постали европска лаута, осим што приказује примере краћих лаута у античком свету. Он се фокусира се на дуже лауте Месопотамије, различите типове кордофона са вратом који су се развили широм античког света: грчке, египатске (у Средњем краљевству), иранске (еламитска и друге), јеврејске/израелске, хетитске, римске, бугарске, турске, индијске, кинеске, јерменске/киликијске културе. Међу дугим лаутнама он именује пандуру и танбур[12]

Линија лаута са кратким вратом даље је развијена источно од Месопотамије, у Бактрији и Гандари, у кратку лауту у облику бадема.[13][14] Курт Сакс је говорио о приказима гандарских лаути у уметности, где су оне представљене у мешавини „уметности северозападне Индије“ под „јаким грчким утицајима“.[15] Лауте кратког врата у овим гандарским уметничким делима биле су „поштовани предак исламске, кинеско-јапанске и европске породице лаута“.[15] Он је описао гандарске лауте као „тело у облику крушке које се сужава према кратком врату, предњи држач за жице, бочне клинове и четири или пет жица“.[15]

Композитори и лаутисти[уреди | уреди извор]

Ренесанса[уреди | уреди извор]

Барок[уреди | уреди извор]

Савремени извођачи[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Grout, Donald Jay (1962). „Chapter 7: New Currents In The Sixteenth Century”. A History Of Western Music. J.M. Dent & Sons Ltd, London. стр. 202. ISBN 0393937119. »By far the most popular household solo instrument of the Renaissance was the lute« 
  2. ^ Sachs, Curt (1914). „The history of Musical Instruments” (PDF). The Public's Library and Digital Archive. 
  3. ^ а б в г д ђ Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 464. 
  4. ^ а б Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 255–257. 
  5. ^ „ATLAS of Plucked Instruments”. www.atlasofpluckedinstruments.com. Приступљено 2022-04-20. 
  6. ^ Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 102–103. 
  7. ^ Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 82–83. 
  8. ^ а б в Dumbrill 1998, стр. 321
  9. ^ Dumbrill 2005, стр. 305–310. "The long-necked lute would have stemmed from the bow-harp and eventually became the tunbur; and the fat-bodied smaller lute would have evolved into the modern Oud ... the lute pre-dated the lyre which can therefore be considered as a development of the lute, rather than the contrary, as had been thought until quite recently ... Thus the lute not only dates but also locates the transition from musical protoliteracy to musical literacy ..."
  10. ^ „Cylinder Seal”. British Museum.  Culture/period Uruk, Date c. 3100 BC, Museum number 41632.
  11. ^ Dumbrill 1998, стр. 310
  12. ^ Dumbrill 2005, стр. 319–320. "The long-necked lute in the OED is orthographed as tambura; tambora, tamera, tumboora; tambur(a) and tanpoora. We have an Arabic Õunbur; Persian tanbur; Armenian pandir; Georgian panturi. and a Serbo-Croat tamburitza. The Greeks called it pandura; panduros; phanduros; panduris or pandurion. The Latin is pandura. It is attested as a Nubian instrument in the third century BC. The earliest literary allusion to lutes in Greece comes from Anaxilas in his play The Lyre-maker as 'trichordos' ... According to Pollux, the trichordon (sic) was Assyrian and they gave it the name pandoura...These instruments survive today in the form of the various Arabian tunbar ..."
  13. ^ During, Jean (1988-12-15). „Barbat”. Encyclopaedia Iranica. Приступљено 2012-02-04. 
  14. ^ „Bracket with two musicians 100s, Pakistan, Gandhara, probably Butkara in Swat, Kushan Period (1st century – 20)”. The Cleveland Museum of Art. Приступљено 25. 3. 2015. 
  15. ^ а б в Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 159–161. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Articles in Journal of the Lute Society of America (1968–), The Lute (1958–), and other journals published by the various national lute societies.
  • Apel, Willi (1949). The notation of polyphonic music 900–1600. Cambridge, MA: Medieval Academy of America. OCLC 248068157. 
  • Dumbrill, Richard J. (1998). The Archaeomusicology of the Ancient Near East. London: Tadema Press. 
  • Dumbrill, Richard J. (2005). The Archaeomusicology of the Ancient Near East. Victoria, British Columbia: Trafford Publishing. ISBN 978-1-4120-5538-3. OCLC 62430171. 
  • Lundberg, Robert (2002). Historical Lute Construction. Guild of American Luthiers. 
  • Neubauer, Eckhard (1993). „Der Bau der Laute und ihre Besaitung nach arabischen, persischen und türkischen Quellen des 9. bis 15. Jahrhunderts”. Zeitschrift für Geschichte der arabisch-islamischen Wissenschaften. 8. стр. 279—378. 
  • Pio, Stefano (2012). Viol and Lute Makers of Venice 1490 - 1640. Venice Research. ISBN 978-88-907252-0-3. 
  • Pio, Stefano (2004). Violin and Lute Makers of Venice 1630 - 1760. Venice Research. ISBN 978-88-907252-2-7. 
  • Rebuffa, Davide (2012). Il Liutoy. Palermo: L'Epos. ISBN 978-88-830237-7-4. 
  • Schlegel, Andreas (2006). The Lute in Europe.  The Lute Corner ISBN 978-3-9523232-0-5
  • Smith, Douglas Alton (2002). A History of the Lute from Antiquity to the Renaissance.  Lute Society of America ISBN 0-9714071-0-X ISBN 978-0-9714071-0-7
  • Spring, Matthew (2001). The Lute in Britain: A History of the Instrument and its Music. Oxford University Press. 
  • Vaccaro, Jean-Michel (1981). La musique de luth en France au XVIe siècle. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Лаута на Викимедијиној остави.

Друштва

Интернет музика и други корисни ресурси

Фотографије историјских инструмената

Instruments et oeuvres d'art – search-phrase: Mot-clé(s) : luth
Facteurs d'instruments – search-phrase: Instrument fabriqué : luth
Photothèque – search-phrase: Instrument de musique, ville ou pays : luth

Чланци и ресурси

Original: Over de pioniers van de luitrevival; Luthinerie / Geluit no. 15 (September 2001) and no. 16 (December 2001)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лаута&oldid=24595778”