Пређи на садржај

Александар Гиљфердинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Гиљфердинг
Лични подаци
Пуно имеАлександар Фјодорович Гиљфердинг
Датум рођења(1831-07-14)14. јул 1831.
Место рођењаВаршава
, Руска Империја
[данас  Пољска]
Датум смрти2. јул 1872.(1872-07-02) (40 год.)
Место смртиКаргопољ
, Руска Империја
УниверзитетМосковски државни универзитет Ломоносов

Александар Гиљфердинг (Варшава, 14. јул 1831. — Каргопољ, 2. јул 1872) био је научник, словенофил истраживач, путописац и руски конзул у Босанском пашалуку.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Варшави 1831. године. Московски универзитет је завршио 1852. године као ученик Виктора Ивановича Григоровича и слависте Јосифа Максимовича Бођанског. Објавио је 1853. године рад О сродности словенског језика и санскрита, а нешто касније објавио је магистарски рад Однос словенског језика са сродним језицима. Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Од 1852. године је у служби руског министарства иностраних послова. Године 1854. објавио је књигу: Писма о историји Срба и Бугара. Годину дана касније објавио је Историју балтичких Словена. Био је по опредељењу велики славенофил.[1] Изабран је 1869. године за председника словенског одељења Петроградског добротворног комитета.[2]

Током 1856. године постао је дописни члан Руске академије наука. Исте 1856. године постављен за руског конзула у Босни коју је читаву пропутовао. Препоруку за истраживање православних српских старина написао му је 1856. године патријарх Рајачић у Карловцима.[3] По повратку у Петроград био је функционер министарства иностраних послова. На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности.

По повратку из Босне, објавио је путопис Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859), пун значајних информација и дотада непознатих историјских података. После путописа објавио је 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској, а 1862. године објавио је дело о Ћирилу и Методију. Своје ставове о развоју Хрвата је издао у студији „Историјско право хрватског народа“.

Написао је 1865. године рад Сеоска општина, у коме је наглашавао задругу као образац демократије, који Русија треба да сачува и да не иде путем Србије, која је уништила задругу. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Имао је делимичну подршку у Хрватској и Далмацији, а у Србији су га подржавали углавном противници Вукове реформе. Вукову реформу језика и писма сматрао је победом западњаштва и латинице. Изабран је 13. јануара 1857. године за коресподентног члана Друштва српске словесности у Београду.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Балканика", Београд 8/1977.
  2. ^ "Пастир", Београд 10. децембар 1869.
  3. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 31. јул 1905.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]