Ленапе (кромпир)
| Ленапе кромпир | |
|---|---|
| Род | Solanum |
| Врста | Solanum tuberosum |
| Култивар | Ленапе |
| Узгајивач | Вилфорд Милс са Универзитета у Пенсилванији |
| Порекло |  САД |
Ленапе (B5141-6) сорта је кромпирa који је настао 1967. године и добио је име у част индијанског племена Ленапе.[1] Узгојио га је Вилфорд Милс са Универзитета у Пенсилванији у сарадњи са Wise Potato Chip компанијом.[2] Ленапе кромпир је добијен укрштањем сорте Delta Gold са сортом дивљег Перуанског кромпира (Solanum chacoense), познатог по својој отпорности на инсекте.[1][3] Он је био изабран такође због своје високе специфичне тежине (проценат суве материје) и због ниског садржаја шећера, који га је чинио идеалним за производњу чипса,[1] али он је такође био имун на вирус кромпира А и отпоран на уобичајне сојеве Phytophthora infestans.[4]
Садржај гликоалкалоида
[уреди | уреди извор]Након почетка комерцијалне производње сорте ленапе, одгајивач из Онтарија је испробао плодове ове сорте јер је желео да види да ли могу да се користе у људској исхрани, али је убрзо осетио мучнину. Када се исто догодило следећи пут када их је појео, он је послао узорак биохемичару на анализу, који је открио да ленапе кромпир садржи изузетно висок ниво гликоалкалоида (углавном соланина и чаконина), који су природни токсини садржани у кромпиру који их штити од штеточина и болести.[5] Ленапе кромпири сакупљени из целе Канаде су садржали 16-35 мг гликоалкалоида у 100 г свежег кромпира у поређењу са 3-18 мг у другим сортама.[4] Узорци узгајани на 39 локација широм САД-а имали су у просеку 29 мг на 100 г кромпира, али и просек од 16-65 мг у поређењу са просеком од 8 мг у пет других сорти.[6] Раније је висок ниво гликоалкалоида у кромпиру повезиван са оштећењима у време жетве или са кромпиром који позелени због утицаја светлости, а не са генетском предодређеношћу.[4] Сорта је уклоњена са тржишта 1970. године, а научници су саветовали да се у будућности нове сорте кромпира проверавају на њихов садржај гликоалкалоида пре пуштања у широку потрошњу.[4][7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Akeley, R. V.; Mills, W. R.; Cunningham, C. E. & Watts, James (1968). „Lenape: A new potato variety high in solids and chipping quality”. American Potato Journal. 45 (4): 142—145. doi:10.1007/BF02863068.
- ^ Koerth-Baker, Marggie (25. 3. 2013). „The case of the poison potato”. boingboing.net. Архивирано из оригинала 08. 11. 2015. г. Приступљено 11. 8. 2015.
- ^ Friedman, Mendel; McDonald, Gary M. & Filadelfi-Keszi, Mary Ann (1997). „Potato Glycoalkaloids: Chemistry, Analysis, Safety, and Plant Physiology”. Critical Reviews in Plant Sciences. 16 (1): 55—132. doi:10.1080/07352689709701946.
- ^ а б в г Zitnak, A. & Johnston, G. R. (1. 7. 1970). „Glycoalkaloid content of B5141-6 potatoes”. American Potato Journal. 47 (7): 256—260. doi:10.1007/BF02863068.
- ^ Brown, Nancy Marie & Fedoroff, Nina V. (30. 9. 2004). Mendel in the Kitchen: A Scientist's View of Genetically Modified Food. Joseph Henry Press. стр. 143—. ISBN 978-0-309-13368-5.
- ^ Sinden, S. L. & Webb, Raymon Ellis (1974). Effect of Environment on Glycoalkaloid Content of Six Potato Varieties at 39 Locations. Agricultural Research Service, U.S. Department of Agriculture. стр. 1—30.
- ^ Puzo, Daniel (4. 6. 1992). „The Biotech Debate”. Los Angleles Times. Приступљено 8. 11. 2015.