Мост Акаши-каикјо
| Мост Акаши-каикјо 明石海峡大橋 | |
|---|---|
 Мост Акаши-каикјо | |
| Координате | 34° 36′ 58″ С; 135° 01′ 14″ И / 34.6162° С; 135.0205° И |
| Место | Острво Аваји Кобе  Јапан |
| Врста | Висећи мост[1] |
| Карактеристике | |
| Дужина | 3.911[1] |
| Висина | 282,8[1] |
| Пуштен у рад | 5. април 1998. |
Мост Акаши-каикјо (明石海峡大橋 Akashi Kaikyō Ōhashi) или Бисерни мост[2] је висећи мост,[3][4] који повезује Кобе са острвом Аваји. Изградња је завршена 1998. године и има најдужи централни распон на свету, 1.991 m (6.532 ft; 1,237 mi).[5] То је био најдужи висећи мост на свету у време свог отварања док га није претекао мост Чанакале 1915. Овај коловозни мост са шест трака повезује град Кобе, на главном острву Хоншу, у Ивеји, на острву Аваји, који је повезан (путем моста Онаруто преко теснаца Наруто) са острвом Шикоку на југозападу. Ова два моста, заједно са Великим мостом Сето између Којиме (Хоншу) и Сакаиде (Шикоку), главна су компонента мостовског пројекта Хоншу-Шикоку преко Јапанског унутрашњег мора.
Мост Акаши-каикјо има три распона. Централни распон је дугачак 1.991 m (6.532 ft), а сваки од два бочна распона премошћава 960 m (3.150 ft). Две главне носеће куле стоје 297 m (974 ft) изнад површине теснаца, што га чини једним од највиших мостова на свету. Централни распон је првобитно обликован тако да буде дугачак 1.990 m (6.530 ft), али земљотрес у Кобеу 1995. условио је да две куле, које су још биле у изградњи, буду још додатне три стопе (1 метар) удаљеније.[2]
Мост Акаши-каикјо стоји у сеизмички нестабилном региону који такође доживљава неке од најтежих олуја на Земљи. Стога су инжењери тако користили сложени систем противтега, клатана и носача челичних решетки како би мост могао да издржи ветрове до 290 км на сат. Упркос тим баферима, мост се може проширити и скупити неколико метара у једном дану. Изазови које мост поставља инспирисали су иновације у ветротунелима и технологији израде каблова.[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Пре него што је изграђен мост Акаши-каикјо, трајекти су превозили путнике кроз мореуз Акаши у Јапану. Често су забележене несреће, због јаке олује, а 1955. године два су трајекта потонула у мореузу, током олује, усмртивши 168 људи.[6] Ова трагедија је уверила јапанску владу да је неопходан мост. Првобитни план је захтевао мешовити железничко-друмски мост, али када је изградња моста почела у априлу 1988. године, изградња је била ограничена само на пут, са шест трака. Стварна градња започела је маја 1988. године и укључивала је више од 100 радника. Мост је отворен за саобраћај 5. априла 1998. на церемонији коју су организовали Нарухито и његова супруга Јапако из Јапана, заједно са министром грађевине.[7]
Структура
[уреди | уреди извор]
Мост има три распона. Централни распон је дугачак 1.991 m (6.532 ft; 1,237 mi) и друга два дела 960 m (3.150 ft; 0,60 mi). Мост је дугачак 3.911 m (12.831 ft; 2,430 mi) укупно. Две куле су првобитно биле 1.990 m (6.530 ft; 1,24 mi), пре земљотреса у Кобеу 17. јануара 1995.[5]
Мост је дизајниран тако да може да издржи ветрове од 286 km/h (178 mph), земљотресе до 8,5 и јаке морске струје. Челични каблови имају 300.000 km (190.000 mi) жице: сваки кабал је 112 cm (44 in) у пречнику и садржи 36.830 жице.[8][9]
Мост Акаши-каикјо има укупно 1.737 светла: 1.084 за главне каблове, 116 за главне куле, 405 за носаче и 132 за сидришта. Комплети три високоинтензивне сијалице у црвеној, зеленој и плавој боји налазе се на главним кабловима. РГБ модел у боји и рачунарска технологија омогућавају различите комбинације. Двадесет и осам образаца користи се за прилике као што су државни или регионални празници, дани сећања или свечаности.[10]
Куле су смештене у подручју јаких плимних струја где брзина воде прелази 7 чворова (око 3,6 м/с).[11]
Трошак
[уреди | уреди извор]Укупни трошкови се процењују на 500 милијарди ¥ или 3,6 милијарди евра (курс из 1998).[7] Планира се да ће то бити враћено наплаћивањем путарине за прелазак преко моста. Она износи 2.300 јена, а мост користи око 23.000 аутомобила дневно.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Akashi Kaikyo Bridge at Structurae
- ^ а б в „Akashi Kaikyo Bridge”.
- ^ Chakzampa Thangtong Gyalpo – Architect, Philosopher, and Iron Chain Bridge Builder Архивирано 25 мај 2014 на сајту Wikiwix|Wikiwix by Manfred Gerner. Thimphu: Center for Bhutan Studies 2007. ISBN 99936-14-39-4
- ^ Lhasa and Its Mysteries by Lawrence Austine Waddell, 1905, p.313
- ^ а б „Akashi Strait Bridge | bridge, Japan”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 24. 8. 2020.
- ^ „Japanese Railway Ships”. www.japaneserailwaysociety.com. Приступљено 24. 8. 2020.
- ^ а б Cooper, James D. „World's Longest Suspension Bridge Opens in Japan”. United States Department of Transportation – Federal Highway Administration. Приступљено 14. 2. 2012.
- ^ Akashi Kaikyo Bridge
- ^ Friedl, Jeffrey (9. 12. 2008). „Heavy Lifting: Supporting the Longest Suspension Bridge in the World”. Jeffrey Friedl's Blog.
- ^ „Akashi Kaikyo Bridge, Akashi Strait, Japan”. Приступљено 26. 4. 2015.
- ^ „Scour protection at Akashi Kaikyo bridge”. Архивирано из оригинала 7. 5. 2019. г. Приступљено 5. 5. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Kaye Patchett (1. 10. 2004). Building World Landmarks - The Akashi-Kaikyo Bridge. Building World Landmarks (на језику: енглески) (1st изд.). Blackbirch Press. ISBN 1410301400.
- Mark Thomas (1. 6. 2002). The Akashi Kaikyo Bridge: World's Longest Bridge (на језику: енглески) (1st изд.). Powerkids Pr. ISBN 0823959902.
- Sreenivas Alampalli; William J. Moreau, ур. (5. 11. 2015). Inspection, Evaluation and Maintenance of Suspension Bridges Case Studies (на језику: енглески) (1st изд.). CRC Press. ASIN: B017A30Z40.
- Newton, Isaac (2008). D. T. Whiteside, ур. The Mathematical Papers of Isaac Newton: Volume 5: 1683–1684. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04584-1.
- Lockwood, E.H. (1961). „Chapter 13: The Tractrix and Catenary”. A Book of Curves. Cambridge.
- Salmon, George (1879). Higher Plane Curves. Hodges, Foster and Figgis.
- Truesdell, C. (1960), The Rotational Mechanics of Flexible Or Elastic Bodies 1638–1788: Introduction to Leonhardi Euleri Opera Omnia Vol. X et XI Seriei Secundae, Zürich: Orell Füssli, стр. 66, ISBN 9783764314415
- Calladine, C. R. (2015-04-13), „An amateur's contribution to the design of Telford's Menai Suspension Bridge: a commentary on Gilbert (1826) 'On the mathematical theory of suspension bridges'”, Philosophical Transactions of the Royal Society A, 373 (2039): 20140346, Bibcode:2015RSPTA.37340346C, PMC 4360092
, PMID 25750153, doi:10.1098/rsta.2014.0346 - Peters, Tom F. (1987). Transitions in Engineering: Guillaume Henri Dufour and the Early 19th Century Cable Suspension Bridges. Birkhauser. ISBN 3-7643-1929-1.
- Kranakis, Eda (1996). Constructing a bridge: an exploration of engineering culture, design, and research in nineteenth-century France and America. MIT Press. ISBN 0-262-11217-5.
- „The Living-Root Bridge: The Symbol Of Benevolence”. Riluk (на језику: енглески). 2016-10-10. Архивирано из оригинала 08. 09. 2017. г. Приступљено 2017-09-07.
- „Living Root Bridge in Laitkynsew India”. www.india9.com. Приступљено 2010-02-22.
- „Ten Exceptional Living Root Bridges”. The Living Root Bridge Project (на језику: енглески). 2017-05-10. Приступљено 2017-09-07.
- „Cherrapunjee”. www.cherrapunjee.com. Приступљено 2010-02-22.
- „Living Bridges in India Have Grown for 500 Years (Pics)”. TreeHugger, New York. Приступљено 2010-10-24.
- Otto, M. Rebekah; et al., „The Vine Bridges of Iya Valley”, Atlas Obscura
- Paul, Ruchira (22. 4. 2010). „Living architecture: The root bridges of India and Japan”. Accidentalblogger.typepad.com. Приступљено 3. 4. 2015.
- Bovey, Henry Taylor (1882). Applied Mechanics. 2. Montreal: Printed by John Lovell & Son for the Office of the Minister of Agriculture, Canada.
- Jenkin, Fleeming (1876). Bridges: an elementary treatise on their construction and history. Edinburgh: Adam and Charles Black.
- Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd изд.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8.
- Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd изд.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8.
- Williams, Nicola; Catherine Le Nevez (2007). Provence & the Côte d'Azur (5th изд.). Lonely Planet. ISBN 978-1-74104-236-8.
- „Des passerelles himalayennes” (на језику: француски). www.enviscope.com. Архивирано из оригинала 23. 12. 2008. г. Приступљено 2009-03-04.
- Werner, Paul; Kürschner, Iris; Huttenlocher, Thomas; Hemmleb, Jochen (2017). Klettersteigatlas Alpen: Über 900 Klettersteige zwischen Wienerwald und Côte d'Azur (на језику: немачки). Bergverlag Rother GmbH. стр. 374. ISBN 9783763380879. Приступљено 2018-05-31.
- www.valtellina.it, Valtellina -. „Highest Tibetan Bridge in Europe Opens - Valtellina”. www.valtellina.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 09. 2018. г. Приступљено 2018-09-24.
- „Longest Tibet-style footbridge”. www.guinnessworldrecords.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-26.
- „Parbat getting 'tallest and longest' bridge at home”. myRepublica. 6. 1. 2020. Приступљено 1. 5. 2021.
- „World's longest pedestrian suspension bridge is opening in Portugal” (на језику: енглески). CNN Travel. 9. 10. 2020. Приступљено 10. 10. 2020.
- „A Castelsaraceno il ponte tibetano più lungo al mondo” (на језику: италијански). la Repubblica. 27. 7. 2021. Приступљено 22. 1. 2022.
- Troyano, Leonardo Fernández (2003). „8.3.2 Catenary Bridges”. Bridge Engineering: A Global Perspective. Thomas Telford. ISBN 0-7277-3215-3.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |
