Пређи на садржај

Музичка лествица

С Википедије, слободне енциклопедије
  {
\override Score.TimeSignature #'stencil = ##f
\relative c' {
  \clef treble \key c \major \time 7/4 c4 d e f g a b c b a g f e d c2
} }
Це-дур лествица, узлазно и силазно

Музичка лествица означава низ од осам узастопних тонова (седам тонова различитог назива, и осми тон који представља поновљено име првог тона) разврстаних у октаве, који се називају према словном означавању.[1] Тонови у лествици се могу читати по абецеди и по солмизацији.[2]  Ђовани Батиста Дони је познат по томе што је променио име ноте „Ут“ (C), преименујући је у „До“ (у низу „До Ре Ми ...“ познат као солфеђо).[3] По абецеди тонови су: c (це), d (де), e (е), f (еф), g (ге), a (а) i h (ха), а по солмизацији су: до (или ут), ре, ми, фа, сол (или со), ла, си (или ти), до. Користе се и предзнаци: повисилице (♯), снизилице (♭) и разрешилице (♮). Повисилицом се тон повишава за полустепен и додаје се наставак -ис (цис, дис, фис), снизилицом се тон снижава за полустепен и додаје се наставак -ес (цес, дес, фес), а разрешилицом се повишени или снижени тон разрешава, враћа у првобитно стање (без предзнака). Такође се тонови могу и дупло повишавати (♯♯) (цисис, дисис, фисис) и дупло снижавати (♭♭) (цесес, десес, фесес).

  • Осим обичних назива снижених тонова (цес, дес, фес и гес) неки снижени тонови се називају другачије:
  1. Снижен тон е се не назива еес него ес, због тога што српски језик не трпи два иста слова једно до другог.
  2. Снижен тон а се не назива аес него ас, због тога што српски језик не трпи два самогласника један до другог.
  3. Снижен тон h се не назива хес него бе.
  • Такође се и код дупло-снижених тонова осим обичних (цесес, десес, есес, фесес и гесес) неки називају другачије:
  1. Снижен тон аs се не назива асес него асас.
  2. Снижен тон b се не назива беес него хесес.

Врсте Лествица

[уреди | уреди извор]

Дурска лествица (или дур) је основна лествица. Дурске лествице се увек обележавају великим почетним словом. Дур може бити природни, хармонски и мелодијски. Природни дур има полустепене између трећег-четвртог, и седмог-осмог ступња. Хармонски дур (молдур) има снижен шести ступањ у односу на природни и тако добијамо полустепене између трећег-четвртог, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и степен и по између шестог-седмог. Мелодијски дур има снижен и шести и седми ступањ у односу на природни и тако добијамо полустепене између трећег и четвртог и петог и шестог. Дурска лествица која се прва учи је Це-дур, то је основна лествица јер је једина лествица која нема ниједан предзнак (осим паралелног а-мола), тј. Це-дур је једина дурска лествица која се на клавиру свира само белим диркама.

Молска лествица (мол) настаје када кренемо да нижемо дур од шестог ступња. Баш као и дур, мол може бити природни, хармонски и мелодијски. Тако да природни мол има полустепене између другог-трећег, и петог-шестог ступња. Хармонски мол настаје кад повисимо седми ступањ природног мола, а мелодијски када повисимо и шести и седми. Због тога се у хармонском молу полустепени налазе између другог-трећег, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и налази се степен и по између шестог-седмог. У мелодијском молу полустепени се налазе између другог и трећег и седмог и осмог. Молске лествице се, за разлику од дурских, увек обележавају малим словом.

Поред стандардних верзија мола, постоје и неке друге, као на пример једна која се код нас у музици користи, такозвани „цигански мол“. Цигански мол настаје тако што повисимо четврти ступањ хармонског мола и добијамо полустепене између другог-трећег, четвртог-петог, петог-шестог и седмог-осмог ступња, и степене и по између трећег-четвртог и шестог-седмог.

Прва молска лествица која се учи је често а-мол (паралелан од Це-дура), али се понекад и учи це-мол, јер је истоимен са Це-дуром.

Хроматска лествица

[уреди | уреди извор]

Хроматска лествица је сачињена од самих полустепена. Има 12 тонова у оквиру октаве. Где год у основној лествици два тона чине цео степен, између њих се додаје повишен или снижен (хроматски) тон.[4]

Осим дура и мола, лествице које се ређе користе у музици су „модуси“ (староцрквене лествице). Постоје: јонски, дорски, фригијски, лидијски, миксолидијски, еолски и локријски модуси. Модуси настају од дурских лествица. Јонски модус је потпуно исти као и дур, дорски модус настаје када нижемо дур од другог ступња, фригијски од трећег, итд... Еолски модус је потпуно исти као и природни мол.

Тетрахорди

[уреди | уреди извор]

Тетрахорд је половина лествице (четири тона). Лествице се састоје од два тетрахорда: први (доњи) и други (горњи). Природни Дур се састоји од оба дурска тетрахорда, хармонски дур-молдур се састоји од дурског и хармонског, мелодијски дур се састоји од дурског и фригијског. Доњи тетрахорд сваког мола је молски, а горњи се разликују. Природном молу је горњи тетрахорд фригијски, хармонском је хармонски, а мелодијском је дурски. Јонски модус има оба дурска, дорски има оба молска, фригијски има оба фригијска, лидијски има доњи лидијски а горњи умањени, миксолидијски има доњи дурски, а горњи молски, еолски има доњи молски, а горњи фригијски, и локријски има доњи фригијски, а горњи лидијски.

Тонови су распоређени у десет октава: субконтра, контра, велика, мала, прва, друга, трећа, четврта и пета. Ноте субконтра, контра и велике октаве се обележавају великим словом, док се остале ноте обележавају малим (нпр. тон це у свим октавама: 2C, 1C, C, c, c1, c2, c3, c4 и c5). Знакови за обележавање тонова се називају ноте, ноте се по трајању деле на: цела нота, половина, четвртина, осмина, шеснаестина,...). Апсолутну висину тона одређује нотни кључ који се ставља на почетку нотног система, кључеви који постоје су:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn Nadine (2003). Music: In Theory and Practice, seventh edition: vol. 1. Boston: McGraw-Hill. стр. 25. ISBN 978-0-07-294262-0. 
  2. ^ Palisca, Claude V. „Theory, theorists §5 Early Middle Ages”. Grove Music Online. Oxford Music Online. Приступљено 11. 9. 2016. 
  3. ^ McNaught, W. G. (1893). „The History and Uses of the Sol-fa Syllables”. Proceedings of the Musical Association. London: Novello, Ewer and Co. 19: 35—51. ISSN 0958-8442. doi:10.1093/jrma/19.1.35. Приступљено 2010-02-26. 
  4. ^ Радивој Лазић - Властимир Перичић, Основи теорије музике, Приступљено 13. 4. 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]