Пређи на садржај

Никола Кашиковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Кашиковић
Никола Т. Кашиковић
Лични подаци
Датум рођења(1861-12-04)4. децембар 1861.
Место рођењаСарајево, Османско царство
Датум смрти22. мај 1927.(1927-05-22) (65 год.)
Место смртиСарајево, Краљевина СХС
Новинарски рад
НовинеБосанска вила

Никола Т. Кашиковић (Сарајево, 4. децембар 1861 — Сарајево, 22. мај 1927)[1] био је српски публициста, уредник и власник српског књижевног листа Босанска вила, и сакупљач српских народних умотворина.[2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Сарајеву 1861. године у тадашњем Османском царству. У Сарајеву је завршио Српску нижу гимназију, а након тога Српску учитељску школу у Сомбору 1884. године. Након завршене Српске учитељске школе, ради као учитељ Српске школе у Сарајеву.[3] Сарађивао је у дјечјем листу „Голуб“, који је објављивао пјесме и српске народне умотворине. Био је и сарадник српског књижевног листа „Јавор“, кога је основао Јован Јовановић Змај. Као члан Учитељског збора Српске школе у Сарајеву, заједно са Николом Шумоњом, Божидаром Никашиновићем и Стевом Калуђерчићем 19. октобра 1885. године је био оснивач српског књижевног листа „Босанска вила”[3]. Крајем 1891. године „по савјету српских књижевника“ напушта учитељску службу и потпуно се посвећује вођењу и уређивању часописа Босанска вила. Кашиковић је био трећи уредник Босанске виле, а на тој позицији је био од априла 1887. године до 15. јуна 1914. године. Никола Кашиковић је 1906. године постао члан Српског новинарског удружења са сједиштем у Београду. Био је један од оснивача и председник Српског пјевачког друштва Слога, утемељивач и члан Српског културног и просветног друштва Просвјета.

Поред уредништва, писао је радове о књижевном и културном животу, а као највећи успјех му се приписује прикупљање српских народних умотворина, предања, вјеровања и српске народне поезије.[3]

Преводио је са руског језика.[3]

Никола Кашиковић је био власник Босанске виле од 1889, па до престанка рада Виле 1914. године, када су је аустроугарске власти забраниле.[4]

Године 1886. је засновао породицу са Стојом Здјеларевић, питомицом Завода Мис Аделине Паулине Ирби где је био предавач. У том браку је рођено четворо деце: Предраг (1887), Реља (1890), Сретен (1892) и Танкосава (1893)[1].

Први свјетски рат

[уреди | уреди извор]

Аустроугарске власти су у току Првог свјетског рата затвориле Кашиковића и његову породицу. Аустроугарска политика је била таква да су готово сви угледни Срби затварани и осуђивани у периоду 1914-1917.

Након што је Аустроугарска окупирала Краљевину Србију, почетком 1916. године су у Београду у стану професора Милорада Павловића Крпе пронађена писма Николе Кашиковића. Према аустроугарским извјештајима, Кашиковићева писма су била компромитујућа и војне садржине о кретању аустроугарске војске. Аустроугарске власти су на основу ових писама 9. марта 1917. године осудиле Николу Кашиковића на десет година робије, а након тога и његову жену и сина.[1] Његова жена Стоја и син Предраг су осуђени на смрт 12. јануара 1918. године, тако што ће мајка да гледа како јој сина вјешају. Касније су помиловани на десет година робије.[4]

Краљевина СХС

[уреди | уреди извор]

Након завршетка Првог свјетског рата, Кашиковић није успио да обнови лист. Због својих прилика се запослио као учитељ у једној основној школи у Сарајеву. Радио је као учитељ до 1924. године када је пензионисан. Спремао је збирку српских народних умотворина, а објавио је једну књигу под насловим „Народно благо“. Преминуо је 22. маја 1927. године у Сарајеву.[4]

Награде

[уреди | уреди извор]

Никола Кашиковић је био одликован:

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Збирка Николе Т. Кашиковића - Народно благо / Никола Кашиковић, Сарајево, (1927)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Трајковић, Борјанка. „НИКОЛА Т. КАШИКОВИЋ – САРАЈЛИЈА ИЛИ ЧАСОПИС КАО СУДБИНА” (PDF). zapadnisrbi.com. Приступљено 30. 1. 2022. 
  2. ^ Никола Т. Кашиковић – Сарајлија или часопис као судбина Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2014) / Борјанка Трајковић, Народна библиотека Србије, Београд (језик: српски)
  3. ^ а б в г д Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 327. 
  4. ^ а б в Дигитална Народна и универзитетска библиотека Републике Српске: Никола Кашиковић[мртва веза] (језик: српски)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Оснивање и прве године Босанске виле - Прилози за изучавање историје Сарајева / Тодор Крушевац, Сарајево (1963)
  • Књижевна историја - Никола Т. Кашиковић сакупљач српских народних умотворина / Трајковић Борјанка, Београд (2004)
  • Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића / Р. Пешић-Ненин, R. Сарајево 1951. Прилози за књижевност и језик, историју и фолклор, књ. XX, св. 3-4, стр. 367.
  • Никола Т. Кашиковић – Сарајлија или часопис као судбина / Борјанка Трајковић, Народна библиотека Србије, Београд
Никола Кашиковић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Кашиковић&oldid=28710743”