Пређи на садржај

Нома (болест)

С Википедије, слободне енциклопедије
Нома
Синонимиcancrum oris, stomatitis gangrenosa
Девојчица са црном гангреном и отвореним ранама на носу и уснама
Фаза 3 (гангренозни стадијум)номе код младе девојке
СимптомиЕдем лица, грозница, гангрена лица
Компликацијесепса и смрт, изобличење лица, тешкоће у јелу/пијењу, друштвена стигма
Време појавеузраст 2-6 година
Трајањеакутна фаза траје 2-4 недеље
Узроциопортунистичка инфекција
Фактори ризикаЕкстремно сиромаштво, потхрањеност, имуносупресија
Дијагностички методна основу симптома
Слична обољењарак усне шупљине, лајшманијаза, лепра
Превенцијаадекватна исхрана, орална хигијена
Лечењеантибиотици, додаци исхрани, орална хигијена
Лековиантибиотици
Прогноза90% стопа смртности без лечења
Фреквенција140.000 нових случајева годишње (процена из 1998.)

Нома је орофацијална гангрена, која се углавном јавља код неухрањене деце ослабљене болешћу и која живе у земљама у развоју. Ово путридно обољење започиње на слузокожи образа, код угла усана, појавом мехурића испуњених мутним садржајем, чијим прскањем настаје сиво-зелена улцерација. У овој фази болести појављује се инфилтрат који захватају читаву дебљину образа. На кожи изнад инфилтрата се уочава нејасно ограничена црна мрља. Неколико дана касније настаје гнојно распадање које захвата целу страну лица, очне капке и нос. Није поштеђена ни вилична кост која се размекшава и распада у виду секвестара, остављајући тешке дефекте. И поред велике деструкције ткива, болест није праћена болом.[1]

Лечење акутног облика номе спада у секундарну здравствену заштиту, и у почетној, краткој, неспецифичној фази заснива се на терапији антибиотицима, који имају задатак да спрече развој гангрене лица.

Смртност од номе је висока, а преживели имају такве деформитете лица да су често одбачени из друштва и породичног живота. Иако је болест позната од антике, епидемиологија, патофизиологија и етиологија болести и даље су предмет дебате.[2]

Историја

[уреди | уреди извор]

Нома је вишевековни пратилац човечанства. Описана од стране класичних и средњовековних аутора, болест је вековима била уобичајена у Европи и Сједињеним Америчким Државама. Нома је 1649. године укључена у прву књигу о занемареним болестима, Arnoldus Bootius-а Medicae de Affectibus Omissis

До краја 19. века, нома је постепено нестала из европских и америчких болница због све већег благостања становништва.[3] Због ретког јављања с почетка 20. века, нису направљени коначни налази о узрочницима микроорганизама све док Стјуарт 1912. године није закључио да нома није специфична инфекција, већ опортунистичка инфекција узрокована нормалном оралном флором.[4] Убрзо након увођења сулфонамида и пеницилина 1940-их, показало се да третман антимикробним лековима смањује смртност нома са око 85% на приближно 15%.[5] Пви концепт у погледу реконструктивне хирургије дефеката изазваних номом развијен је тек пре 1960-их година.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч „нома“ је латинизовани облик класичне грчке речи νομη, која се користи да опише континуирани процес пожара или чира.[6] Реч је изведена од глагола vεμω, пасем стоку, док сам реч ноμη значи „пашњак“, али и „паша“. Такође у метафоричком смислу реч је коришћена у класичним временима за означавањ континуираних процеса пожараа или чира: шумски пожар како сада кажемо. Грчки историчар Полибије (2. век пре Христа) написао је да је рана постала номом, што значи да је рана постајала све већа. А у Новом завету можемо прочитати реч „номе“ у другом писму Тимотеју 2,17 о ученицима: „њихова учења имаће пашњак као гангрену“.[7]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Нома има мултифакторску етиологију. Предуслов је неухрањеност, често повезана са екстремним сиромаштвом, али и други пратећи фактори болести и лоша орална хигијена која резултује гингивитисом.

Неухрањеност и стање имунитета

Неухрањеност је уско повезана са имунитетом, што може довести до нутритивно стеченог синдрома имунодефицијенције.[8] Ово стање је нарочито распрострањено код деце која су била превремено рођена и беба мале порођајне тежине. У зависности од региона у Африци, ова деца представљају до 25% рођених. Старост почетка нома одговара нутритивном периоду рањивости који се поклапа са периодом одвикавања, при чему су деца са малом тежином посебно угрожена. Важно је да одвикавање одговара узрасту почетка ослабљујућих и имуносупресивних болести, као што је прва криза маларије или богиња.[9]

Друштвени фактори

Друштвени фактори играју улогу у настанку номе, посебно у великим породицама у којима мајка има велики мултипаритет и неадекватан статус ухрањености. Веза између броја ранијих трудноћа и хроничне потхрањености код деце са номом сугерише да би то могло бити повезано са неухрањеношћу мајке током трудноће. Ово може повећати ризик за недоношчад или новорођенчад са малом порођајном тежином, чиме се промовише зачарани круг понављајућих инфекција и хроничне неухрањености и отвара врата за почетак нома.

Пратеће болести

У вези са номом описане су различите болести, као што су маларија, тифус, богиње, водене богиње, туберкулоза и ХИВ инфекција.[5] Морбили и маларија су најчешће пријављивана обољења која претходе номи.[5][10][11] Ове болести се често јављају током периода одвикавања и имају озбиљне имуносупресивне ефекте.

Хигијена устију

Недовољна орална хигијена може олакшати настанак некротизирајућег гингивитиса који карактерише присуство неких пародонталних патогена и понекад резултује развојем номе.[12][13][14]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Клинички знаци који претходе

[уреди | уреди извор]

Нома не почиње као процес некротизације. Претходи му мали интраорални чир, афтозна лезија или, често, акутни некротизирајући гингивитис (АНГ).[14][15] АНГ карактерише спонтано крварење, улцерација гингивалних папила, бол, а понекад и сивкасте псеудомембране.[16] У Африци постоји висока преваленција АНГ-а код деце, која се креће од 15% до 60%, у зависности од региона и степена сиромаштва.[15][17][18][19] Развој АНГ је олакшан недостатком хигијене зуба, али постоје и докази да и само потхрањеност може довести до промена у оралној микрофлори и до АНГ.[20]

Едем и халитоза

[уреди | уреди извор]

Почетна тачка номе дефинише се када се поред интраоралног некротизирајућег стоматитиса појави едем лица, праћен типичном халитозом која се често сматра патогномоничном. Ова фаза је кратка и траје само неколико дана.

Стадијум некрозе

[уреди | уреди извор]

Након појаве некротизирајућег стоматитиса и едема лица, некротизирајућа инфекција се брзо шири у року од неколико дана на интраоралну слузокожу, мишиће лица, кожу, горњу и доњу вилицу. Плавкаста промена боје коже указује на некрозу која излази на површину. Посебност ове врсте гангрене је да изгледа да има самоограничавајући карактер који се завршава добро разграниченом некрозом. У неким приликама се чини да је тело у стању да се одупре и заустави ширење гангрене у одређеној фази. Занимљиво је да се нека деца не лече и развију релативно мале лезије, док друга доживљавају огромно уништење лица упркос одговарајућем медицинском третману. Ово може бити због разлика у степену оштећења њиховог имунолошког система.

Стадијум љуштења и зарастања

[уреди | уреди извор]

Након демаркације гангрене, некротично ткиво почиње да се љушти У овој фази, многи пацијенти умиру због сепсе. Ако преживе и тело је елиминисало већину некротичног ткива лупањем, гнојењем или секвестрацијом, појављују се знаци зарастања рана. Током ове фазе формира се гранулационо ткиво, јавља се контрактура ране, а и слузокожа и епител почињу да расту са ивица ране преко површине гранулације. У зависности од дефекта ткива и здравља пацијента, овај процес зарастања може трајати недељама или месецима. Процес зарастања рана може довести до интраоралних стезних трака које ометају нормално отварање уста (тризмуса) и, у тешким случајевима, до фиброзне или чак коштане анкилозе темпоромандибуларног зглоба. Драматични резултат овог стања је чињеница да ће нарушити исхрану деце која су већ потхрањена.

Секвеле

[уреди | уреди извор]

Само око 15% деце преживи акутни ном. 7 – 9 Већина преживјелих има деформитете лица и трзмус или анкилозу доње вилице, што резултира проблемима у исхрани, оралном инконтиненцијом, потешкоћама у говору и социјалном изолацијом. У каснијој доби, ове контрактуре често доводе до поремећаја раста и доводе до даљег изобличења лица и функционалног оштећења.[21] Психолошки утицај преживелог нома може се лако разумети, али је ретко проучаван.[22][23]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Анамнеза о недавној болести у комбинацији са почетком отока лица са непријатним мирисом из уста неухрањеног детета је јако индикативна.

Развој гангрене на лицу неколико дана касније отклониће сваки траг сумње у вези са дијагнозом, али антибиотска терапија није у стању да ограничи проширење лезије у том тренутку.

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Постоји неколико клиничких слика које могу имати сличан изглед и треба их узети у обзир, као што су Бурули чир, заушке или ангиоедем, апсцес зуба, херпетички стоматитис или локални целулитис.

Диференцијална дијагноза акутне номе укључује:

  • лепру,
  • лајшманиозу,
  • кожну туберкулозу,
  • карцином сквамозних ћелија,
  • расцеп усне,
  • смицање и трауму (који се могу манифестовати као деформитети лица који опонашају ному).

Терапија

[уреди | уреди извор]

Лечење се састоји од три главна елемента: антибиотици (амоксицилин и метронидазол); хидратација и подршка у исхрани; и лечење пратећих болести и недостатака ради спречавања смрти. Избор ових антибиотика је емпиријски, а не на основу резултата културе и утврђивања резистенције. Ови патогени нису присутни у областима где преовлађује нома. Мало се зна о присуству микроорганизама отпорних на више лекова у изузетно сиромашним заједницама у којима се јавља нома.

Генерално, АНГ се може лечити побољшањем оралне хигијене, али ако је дете потхрањено и не може са спроводи хигијену зуба уз праћење, препоручују се антибиотици.[17][24] Без лечења, АНГ може да еволуира у некротизирајући стоматитис и да доведе до уништења причвршћене слузокоже гингиве, околне оралне слузокоже и основне кости. Ова фаза захтева антибиотску терапију. Ако се не предузме никакав третман, ризик од прогресије ка номи је веома висок.[13]

Како су честе пратеће болести плућне и гастроинтестиналне инфекције, маларија и ХИВ, посебно у јужној Африци, оне се лече по посебним протоколима.[25][26][27][28]

Обавезна је локална нега ране са честим превијањем, једноставним уклањањем мрља маказама и екстракцијом секвестара.

Хируршко лечење номом изазваних секвела

Хируршка рехабилитација секвела (последица) изазваних номом је усмерена на функционално и козметичко побољшање изгледа лица. Основни принцип је да се ослободи трзмус или анкилоза и да се изгубљено ткиво надокнади преношењем локалних режњева ткива, посебно када је губитак ткива значајан, из других делова тела. Ови захвати захтевају терцијарну здравствену заштиту у специјализованим здравственим установама. Тренутно на глобалном нивоу то углавном пружају невладине хуманитарне организације или европске болнице.[21][29][30][31]

Друштвени утицај хируршке рехабилитације је значајан јер пружа веће шансе оболелима од номе за образовање, запослење и брак након операције.[22][23]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Dahlén, G; Blomquist, S; Carlén, A (2009-04-08). „A retrospective study on the microbiology in patients with oral complaints and oral mucosal lesions”. Oral Diseases. 15 (4): 265—272. ISSN 1354-523X. doi:10.1111/j.1601-0825.2009.01520.x. 
  2. ^ Baratti-Mayer, Denise; Pittet, Brigitte; Montandon, Denys; Bolivar, Ignacio; Bornand, Jacques-Etienne; Hugonnet, Stéphane; Jaquinet, Alexandre; Schrenzel, Jacques; Pittet, Didier (2003). „Noma: an “infectious” disease of unknown aetiology”. The Lancet Infectious Diseases. 3 (7): 419—431. ISSN 1473-3099. doi:10.1016/s1473-3099(03)00670-4. 
  3. ^ Marck, Klaas W. (2003). „A History of Noma, the “Face of Poverty””. Plastic and Reconstructive Surgery. 111 (5): 1702—1707. ISSN 0032-1052. doi:10.1097/01.prs.0000055445.84307.3c. 
  4. ^ Stewart, Matthew J. (1911). „Observations on the histopathology of cancrum oris”. The Journal of Pathology and Bacteriology. 16 (1): 221—224. ISSN 0368-3494. doi:10.1002/path.1700160118. 
  5. ^ а б в г Tempest, Michael N (1966). „Cancrum oris”. British Journal of Surgery. 53 (11): 949—969. ISSN 0007-1323. doi:10.1002/bjs.1800531109. 
  6. ^ Marck, K.W. (2003). „Cancrum oris and noma: some etymological and historical remarks”. British Journal of Plastic Surgery (на језику: енглески). 56 (6): 524—527. doi:10.1016/S0007-1226(03)00224-8. 
  7. ^ Marck K.W. Noma, het ware gezicht van echte armoede. Alphen aan den Rijn: Belvédère/Medidact. 2001; : 101-103
  8. ^ Chandra, RK (1991). „1990 McCollum Award Lecture. Nutrition and immunity: lessons from the past and new insights into the future”. The American Journal of Clinical Nutrition. 53 (5): 1087—1101. ISSN 0002-9165. doi:10.1093/ajcn/53.5.1087. 
  9. ^ Enwonwu CO, Phillips RS, Ferrell CD (2005). „Temporal relationship between the occurrence of fresh noma and the timing of linear growth retardation in Nigerian children”. Trop Med Int Health. 10: 65—73. .
  10. ^ Enwonwu, Cyril O; Falkler, William A; Phillips, Reshma S (2006). „Noma (cancrum oris)”. The Lancet. 368 (9530): 147—156. ISSN 0140-6736. doi:10.1016/s0140-6736(06)69004-1. 
  11. ^ ECKSTEIN, A. (1940-02-01). „NOMA”. Archives of Pediatrics and Adolescent Medicine. 59 (2): 219—237. ISSN 1072-4710. doi:10.1001/archpedi.1940.01990130002001. 
  12. ^ Sheiham A (1968). „The epidemiology of chronic periodontal disease in western Nigerian schoolchildren”. J Periodontal Res. 3: 257—267. 
  13. ^ а б Taiwo JO (1993). „Oral hygiene status and necrotizing ulcerative gingivitis in Nigerian children”. J Periodontol. 64: 1071—1074. 
  14. ^ а б Horning GM (1996). „Necrotizing gingivostomatitis: NUG to noma”. Compend Contin Educ Dent. 17: 951—954. . 6, 7–8 passim; quiz 64.
  15. ^ а б Idigbe EO, Enwonwu CO, Falkler WA, Ibrahim MM, Onwujekwe D, Afolabi BM, Savage KO, Meeks VI (1999). „Living conditions of children at risk for noma: Nigerian experience”. Oral Dis. 5: 156—162. .
  16. ^ Giddon DB, Zackin SJ, Goldhaber P (1964). „Acute necrotizing ulcerative gingivitis in college students”. J Am Dent Assoc. 68: 380—386. 
  17. ^ а б Goldhaber P, Giddon DB (1963). „Present concepts concerning the etiology and treatment of acute necrotizing ulcerative gingivitis”. Int Dent J. 14: 468—496. 
  18. ^ Malberger E (1967). „Acute infectious oral necrosis among young children in the Gambia, West-Africa”. J Periodontal Res. 2: 154—162. 
  19. ^ Enwonwu CO (1972). „Epidemiological and biochemical studies of necrotizing ulcerative gingivitis and noma (cancrum oris) in Nigerian children”. Arch Oral Biol. 17: 1357—1371. .
  20. ^ Sawyer DR, Nwoku AL, Rotimi VO (1986). „Comparison of oral microflora between well-nourished and malnourished Nigerian children”. ASDC J Dent Child. 53: 439—443. .
  21. ^ а б Pittet B, Rüegg E, Baratti-Mayer D, Jaquinet A. EMC: Techniques chirurgicales: Chirurgie Plastique, Reconstructrice et Esthétique. Paris: Elsevier-Masson; 2015. Le traitement chirurgical des séquelles de noma; pp. 1–18.
  22. ^ а б Leuzinger S. Suivi social des enfants atteints de noma ayant été transférés en Suisse en vue d'une prise en charge chirurgicale. University of Geneva thesis, Geneva: Switzerland; 2011.
  23. ^ а б Lafferty NE. Liverpool: 2012. Changing the face of Africa. School of Tropical Medicine 2012 Thesis.
  24. ^ Holmstrup PWJ. Necrotizing Periodontal Disease. In: Lindhe J, Lange NP, Karring T, editors. Clinical Periodontology and Implant Dentistry. 3rd edition. Oxford, United Kingdom: Blackwell; 1997. pp. 258–278.
  25. ^ Baratti-Mayer D, Gayet-Ageron A, Hugonnet S, François P, Pittet-Cuenod B, Huyghe A, Bornand JE, Gervaix A, Montandon D, Schrenzel J, Mombelli A, Pittet D, Geneva Study Group on Noma (GESNOMA) Risk factors for noma disease: a 6-year, prospective, matched case-control study in Niger. Lancet Glob Health. 1: e87—e96. 2013.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). [
  26. ^ Nath S, Jovic G (1998). „Cancrum oris: management, incidence, and implications of human immunodeficiency virus in Zambia”. Plastic and Reconstructive Surgery. 102: 350—357. .
  27. ^ Naidoo S, Chikte UM (2000). „Noma (cancrum oris): case report in a 4-year-old HIV-positive South African child”. SADJ. 55: 683—686. 
  28. ^ Rowe D, McKerrow N, Uys A, Winstanley T (2004). „Cancrum oris (noma) in a malnourished HIV-child from rural Kwazulu-Natal”. South Afr J HIV Med. 8: 45—46. 
  29. ^ Pittet B, Mahajan AL, Alizadeh N, Schlaudraff KU, Fasel J, Montandon D (2006). „The free serratus anterior flap and its cutaneous component for reconstruction of the face: a series of 27 cases”. Plastic and Reconstructive Surgery. 117: 1277—1288. 
  30. ^ Bouman MA, Marck KW, Griep JE, Marck RE, Huijing MA, Werker PM (2010). „Early outcome of noma surgery”. J Plast Reconstr Aesthet Surg. 63: 2052—2056. 
  31. ^ Bos K, Marck K. The Surgical Treatment of Noma. Alphen aan den Rijn, the Netherlands: Uitgeverij Belvédére/Medidact; 2006.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нома_(болест)&oldid=28338928”