Иван Мажуранић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 32: Ред 32:
Иван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски [[бан]]). Потиче из имућне грађанско-тежачке, пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука [[Ивана Брлић-Мажуранић]] хрватска књижевница.<ref>"Правда", Београд 18. децембар 1937.</ref>
Иван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски [[бан]]). Потиче из имућне грађанско-тежачке, пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука [[Ивана Брлић-Мажуранић]] хрватска књижевница.<ref>"Правда", Београд 18. децембар 1937.</ref>


Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Гимназију је завршио у Ријеци, где је добро научио мађарски језик. Слушао је у Мађарској филозофију, па се 1836. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу, и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"<ref>"Отаџбина", Београд 1. јул 1880.</ref> је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одветник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник.
Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Гимназију је завршио у Ријеци, где је добро научио мађарски језик. Започео је филозофију у Загребу, а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,<ref>Милорад Живанчевић. "Иван Мажуранић", Београд-Загреб 1985.</ref> па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу, и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"<ref>"Отаџбина", Београд 1. јул 1880.</ref> је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одветник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник.


Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара<ref>"Мале новине", Београд 1890.</ref>, а пошто је поравнање обављено укинута је Дворка канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Именован је септембра 1873. године за хрватског бана<ref>"Глас народа", Нови Сад 9. септембра 1873.</ref>, и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"<ref>"Време", Београд 1936.</ref>) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,<ref>"Дело", Београд 1. април 1899.</ref>, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".<ref>"Звезда", Београд 1. јануар 1901.</ref>
Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара<ref>"Мале новине", Београд 1890.</ref>, а пошто је поравнање обављено укинута је Дворка канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Именован је септембра 1873. године за хрватског бана<ref>"Глас народа", Нови Сад 9. септембра 1873.</ref>, и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"<ref>"Време", Београд 1936.</ref>) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,<ref>"Дело", Београд 1. април 1899.</ref>, претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".<ref>"Звезда", Београд 1. јануар 1901.</ref>


У „[[Даница (часопис)|Даници]]“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне [[Иван Гундулић|Гундулићева]] „[[Осман (еп)|Османа]]“ ([[1844]]), дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење [[метричких]] проблема везаних за [[Хрватски језик|хрватски језични израз]], и [[вергилије|вергилијански]] [[еп]] с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.
У „[[Даница (часопис)|Даници]]“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне [[Иван Гундулић|Гундулићева]] „[[Осман (еп)|Османа]]“ ([[1844]]), дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење [[метричких]] проблема везаних за [[Хрватски језик|хрватски језични израз]], и [[вергилије|вергилијански]] [[еп]] с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.

Верзија на датум 22. фебруар 2020. у 15:51

Иван Мажуранић
Лични подаци
Датум рођења(1814-08-11)11. август 1814.
Место рођењаНови Винодолски,  Аустријско царство
Датум смрти4. август 1890.(1890-08-04) (75 год.)
Место смртиЗагреб,  Аустроугарска

Иван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890.) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.

Биографија

Иван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке, пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[1]

Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Гимназију је завршио у Ријеци, где је добро научио мађарски језик. Започео је филозофију у Загребу, а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[2] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу, и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[3] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одветник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник.

Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[4], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворка канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[5], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[6]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[7], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[8]

У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844), дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.

Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846), који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.

Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[9]

Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[10]

Референце

  1. ^ "Правда", Београд 18. децембар 1937.
  2. ^ Милорад Живанчевић. "Иван Мажуранић", Београд-Загреб 1985.
  3. ^ "Отаџбина", Београд 1. јул 1880.
  4. ^ "Мале новине", Београд 1890.
  5. ^ "Глас народа", Нови Сад 9. септембра 1873.
  6. ^ "Време", Београд 1936.
  7. ^ "Дело", Београд 1. април 1899.
  8. ^ "Звезда", Београд 1. јануар 1901.
  9. ^ Хуго Бадалић: "Хрватска антологија", Загреб 1892.
  10. ^ "Vienac", Zagreb 1890.

Спољашње везе

Иван Мажуранић на Викимедијиној остави.



бан Хрватске и Славоније
(1873—1880)

Литература

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Мажуранић&oldid=22945925”