Краљевина Хрватска и Славонија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Хрватска и Славонија
Краљевина Хрватска и Славонија
Horvát-Szlavónia Királyság
Königreich Kroatien und Slawonien
Застава Хрватске Застава Хрватске
Застава Грб
Химна'
'
Царевка (Gott erhalte Franz den Kaiser),

Лијепа наша домовино (незванична)

Map of the Kingdom of Croatia-Slavonia (1885).png
Географија
Земља Застава Аустроугарске Аустроугарска
Главни град Загреб
Друштво
Службени језик хрватски, мађарски, немачки, латински
Религија Католицизам, православље и протестантизам
Облик државе монархија
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1868.
 — Распад 1918.
Догађаји  
 — Хрватско-угарска нагодба 1868.
 — Декларација Хрватског сабора 1918
Географске и друге карактеристике
Валута Круна
Земље претходнице и наследнице
Хрватске
Претходнице: Наследнице:
Flag of the Kingdom of Croatia (Habsburg).svg Краљевина Хрватска (Хабзбуршка монархија) Држава Словенаца, Хрвата и Срба Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg
Flag of Kingdom of Slavonia (1852-1860).svg Краљевина Славонија (Хабзбуршка монархија) Покрајина Хрватска и Славонија (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Портал:Историја

Краљевина Хрватска и Славонија (мађ. Horvát-Szlavónia Királyság; нем. Königreich Kroatien und Slawonien) била је аутономна краљевина унутар Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске Монархије. Припадала је земљама круне св. Стефана, односно мађарском делу Монархије, у којем је поглавар дома Хабсбурговаца владао као краљ.

Укључивала је централне и северне делове данашње Хрватске, без Далмације и Истре којима је непосредно управљала Аустрија, без Међимурја и Барање који су припадали Мађарској, као и Ријеке која је посебним (од Угарске доданим) анексом Хрватско-угарске нагодбе, названим „Ријечка крпица“, припала Мађарској. Унутар Краљевине Хрватске и Славоније био је и источни дио Срема који је данас део Србије.

Историја[уреди]

Краљевина Хрватска и Славонија унутар Аустроугарске Монархије

Краљевство Хрватске и Славоније формално је уједињено Хрватско-угарском нагодбом из 1868. кад је, за бана Левина Рауха договорен облик будуће заједнице Хрватске и Угарске унутар земаља Круне св. Стефана. Том нагодбом хрватског је бана именовала заједничка влада у Будимпешти, а 55% пореза одлазило је у средишњу касу. Троједна краљевина била је аутономна у питањима школства и вере, месне управе и судства, док је с Угарском имала заједничку трговину и промет.[1] Бана је именовала заједничка влада у Пешти.

Године 1871, Еуген Кватерник повео је Раковичку буну у којој је и сам погинуо 11. октобра исте године. Хрватска је тада напредовала од полуфеудалног према савременом грађанском друштву. Особито је то дошло до изражаја у време бана Ивана Мажуранића (1873—1880). Он је уједно био и први бан пучанин (који није био припадник племства). Мажуранић је успео обновити хрватски школски систем и успоставио мрежу јавних школа, чиме је смањен утицај црквених школских установа.[1]

Године 1881, Краљевини су припојене земље које су чиниле Војну крајину. Остала је идеја да се овом краљевини придружи и Далмација, те се оно називало Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације, премда је Далмација и даље припадала аустријској средишњој власти. Године 1878, Хрватски сабор упутио је захтев краљу Фрањи Јосифу да Далмација и Босна и Херцеговина буду присаједињене с Хрватском и Славонијом што је одбијено, под притиском Мађара који нису желели да Хрватска тиме ојача након чега би се могла боље одупирати мађаризацији.

Октобра 1905, Франо Супило окупио је у Ријеци тзв. „Ријечку конференцију“ на којој је учествовало 44 посланика Хрвата и Срба. Све опозиционе странке у Хрватској и Славонији пристале су уз ову Ријечку резолуцију, сем франковаца, који су били на антисрпски оријентисани, и Хрватске пучке сељачке странке Стјепана Радића, која је одбијала отцепљивање од Беча.

Године 1908, у Загребу је организован тзв. Велеиздајнички процес против углавном српских политичара из хрватско-српске коалиције, но након што је 31 особа проглашена кривом и осуђена на присилни рад у трајању од 5 до 12 година, пресуда је поништена, док процес није никад настављен. Године 1909, уследио је и тзв. Фридјунгов процес одржан у Бечу, а назван по бечком историчару Фридјунгу који је објавио низ чланака у којима је за велеиздају оптужио и Франа Супила, вођу Коалиције. На суђењу је доказано да су оптужбе утемељене на лажним документима фалсификованим у аустроугарској амбасади у Београду и достављеним од стране аустроугарског министарства спољних послова.

На изборима 1912. поново је победила Хрватско-српска коалиција, док је владина странка добила тек 10 посланичких места.

Краљевина Хрватска и Славонија престала је да постоји 1918. године раскидом политичких веза с Аустроугарском монархијом. Дана 1. децембра, њена територија постала је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Становништво[уреди]

Према попису из 1910. у Хрватској и Славонији било је 2.621,954 становника, а национални састав становништва био је следећи:[2]

Немаца и Мађара било је највише у Вировитичкој и у Сремској жупанији.

По вјероисповијести било је 73% католика и 24% православаца.

У раздобљу између пописа из 1911. и онога из 1921. у Краљевини СХС, подручје Хрватске и Славоније изгубило је 5.359 становника или 0,2%, што је последица ратних збивања, те је 1921. биле 1043 жене на 1000 мушкараца, но у том је раздобљу порастао наталитет (1,7% годишње).

Банови[уреди]

Списак банова Хрватске од 1868. до 1918:

Територијална подела[уреди]

Хрватско-славонске жупаније

Краљевина Хрватска и Славонија била је подељена на осам жупанија (средиште жупаније наведено је у загради):

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 HRVATSKA U 19. STOLJEĆU, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. Seton-Watson 1945, стране 434

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]