Павле Давидовић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м додавање шаблона биографија или стандардизација
Autobot (разговор | доприноси)
м kutijica biografija
Ред 1: Ред 1:
{{Биографија
| име = Павле
| презиме = Давидовић
| слика =
| ширина_слике = 250п
| опис_слике =
| пуно_име =
| дан_рођења =
| месец_рођења =
| година_рођења =
| место_рођења =
| држава_рођења =
| дан_смрти =
| месец_смрти =
| година_смрти =
| место_смрти =
| држава_смрти =
}}
'''Павле Давидовић''' ([[Будим]], [[1737]] — [[18. фебруар]] [[1814]], [[Коморан]]), [[барон]] и аустријски [[генерал]].
'''Павле Давидовић''' ([[Будим]], [[1737]] — [[18. фебруар]] [[1814]], [[Коморан]]), [[барон]] и аустријски [[генерал]].



Верзија на датум 16. децембар 2011. у 04:46

Павле Давидовић

Павле Давидовић (Будим, 173718. фебруар 1814, Коморан), барон и аустријски генерал.

Потиче из српске породице која је стигла у Угарску у време сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. У војску је ступио 1757. као добровољац. За време Седмогодишњег рата промовисан је за капетана и мајора (1771). За време Рата за баварско наслеђе одликовао се у више прилика, а нарочито приликом заузимања града Бистрица (данашња Пољска) када је са сабљом у руци и кроз ватру продро до капије тврђаве и отворио је, па је колона генерала Палавичинија могла да уђе унутра. За овај подвиг награђен је Витешким крстом реда Марије Терезије. 1780. постао је барон, а 1783. пуковник Петроварадинске регименте.

Учествовао је у аустро-турском рату 1788-1789. године. 24. априла 1788. убедио је турског команданта Шапца да се преда и сам преузео команду над градом. 1789. године учествовао је у заузећу Београда, а затим са својим граничарима заузео Лешницу, Липницу, Лозницу и опсео тврђаву Соко. Због тих заслуга промовисан је јануара 1790. у чин генерал-мајора.

Учествовао је у кампањама у Холандији и Италији, у рату са Наполеоном. 1806. извршио је инспекцију српских положаја и посетио Петроварадин и Земун. У мају 1807. унапређен је у чин генерала (Feldzeugmeister). Последњи положај био је гувернера Коморана, на коме је и умро.