Коморан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Коморан
Komárno
Komarno city centre.JPG
Коморан
Грб
Основни подаци
Држава  Словачка
Крај Њитрански
Округ Коморан
Становништво
Становништво (31.12.2005) 36 596
Густ. нас. 357 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 47°45′48″ СГШ; 18°07′42″ ИГД / 47.763333° СГШ; 18.128333° ИГД / 47.763333; 18.128333Координате: 47°45′48″ СГШ; 18°07′42″ ИГД / 47.763333° СГШ; 18.128333° ИГД / 47.763333; 18.128333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 112 m
Површина 103,167 662 km2
Коморан на мапи Словачке
Коморан
Коморан
Остали подаци
Градоначелник др. Антон Марек
Поштански код 945 01
Позивни број 0 35
Регистарска ознака KN
Веб-сајт www.komarno.sk

Коморан[1] или, новије, Комарно (свк. Komárno, мађ. Komárom, нем. Komorn) је град на југу Словачке. Управно припада Њитранском крају, у оквиру кога је седиште једног од округа (сл. okres).

Коморан је познат као највећи град у Словачкој са мађарском већином.

За српску историју Коморан је важан као једино значајније средиште Срба на тлу данашње Словачке. Некада бројна и богата заједница данас је готово нестала, али је у граду очувана велика српска православна црква.

Порекло назива[уреди]

Име града долази од словенске речи komár, што значи комарац. Првобитни назив је био српски - "Комора", што асоцира на војничку кухињу, а Немци су додали слово н.[2]

Природни услови[уреди]

Српска православна црква у Коморану
Детаљ из градског језгра
Стари шанац из хабзбуршког времена
Црква св. Андреје
Градска кућа
Ректорат
Палата Зичи

Коморан је смештен у југозападном делу државе. Престоница државе, Братислава, налази се 110 км северозападно.

Рељеф: Коморан се налази у Панонској равници, на ушћу реке Вах у Дунав, који га дели од мађарске територије и суседног града Комарома.

Клима: Клима у Коморану је умерено континентална.

Воде: Коморан се образовао на месту где се река Вах улива у Дунав.

Историја[уреди]

Коморан је део некад већег истоименог градског насеља у оквиру Краљевине Угарске, које се пружало на обе стране Дунава. Ту су још реке Вага и Њитра. Пре тога је овде постојало античко насеље, део староримске провинције Паноније. Град је био у поседу мађарских владара још од 10. века. Током периода 16. века Коморан је једно од главних утврђења прво у одбрани, а затим у офанзиви Хабзбурговаца против Османлија. Школа у Коморану ради од 1648. године. Земљотрес или "тресење тла" задесио је место 28. маја 1857. године. Задесио је град Коморан 15-16. јула 1858. године велики пожар, у којем је страдало 140 кућа.[3] После Првог светског рата Дунав је постао граница између тадашњих Мађарске и Чехословачке, а он некад јединственог града настала су два мања града; Северни део постао је чехословачки, данас словачки град Коморан/Комарно, а јужни део мађарски град Комаром. У раздобљу 1938-44. Комарно и јужни делови Словачке су били су под притиском Немачке пропојени Хортијевој Мађарској, да би се после рата поново нашли у оквиру Чехословачке. Од 1990. г. године Коморан је у саставу Словачке. Од пре неколико година Коморан и суседни Комаром су поново повезани мостом преко Дунава.

Становништво[уреди]

Данас Коморан има око 36.000 становника и последњих година број становника опада.

Мађарска национална мањина чини око 60% градског становништва, што Коморан чини највећим претежно мађарским насељем у Словачкој. Поред тога град се налази у подунавском делу земље, претежно насељеном Мађарима. Због тога је Коморан средиште Мађарске националне мањине у Словачкој са бројним културним установама ове мањине, од којих је најважнији месни универзитет на мађарском језику, једини у Словачкој.

Етнички састав: По попису из 2001. г. састав је следећи:

Верски састав: По попису из 2001. г. састав је следећи:

Српски Коморан[уреди]

Главни чланак: Срби у Коморану

Досељавање Срба десило се веома рано, већ у 15. веку, о чему сведочи и печат српске цркве из 1511. године. Овај део тадашње Угарске Срби су називали Горњом земљом. Потом су следила још два таласа насељавања, под притиском Турака. Први Срби су били шајкаши, граничари, који чувају тврђаву на острву Сито. Касније се насељавају Срби грађанског порекла из Српског Ковина, а у последњем таласу, 1690. године Срби високог рода, свештеници и племићи. У Коморану је 1715. године било 114 шајкаша, од којих пет официра племића, под обервајдом Ђурком Фелдваријем. Сваке године у граду су се одржавали вашари, као 1831. године: 1. маја, 29. јуна, 4. октобра и 30. новембра.[4]

Град је током раздобља 18. века био једно од средишта српског живља северним деловима тадашње Угарске, заједно са не тако далеким Сентадрејом, Будимом, Стоним Београдом (Секешфехервар) и другим градовима северног дела тадашње Угарске (тзв. „Горње Земље"). Средином 18. века српска заједница у Коморану бележи свој врхунац. Она броји око две хиљаде припадника и гради се српска православна црква у Коморану. Свештеник у Коморану је поп Петар (1748), а 1750. године српски књижевник Гаврил Стефановић Венцловић.

Црква српска православна од камена постоји у Коморану од пре 1750. године. Подигнута је од материјала старије цркве која се налазила у тврђави. Сачуван је од ње црквени печет од злата (од 6 дуката) из 1511. године, на којем пише на старо-словенском језику, да је "печет цркве Ваведења Богородице". Сачуван је и цртеж - нацрт те нове цркве коју је издао владика Арсеније Радивојевић, да се подели верницима. Из докумената произилази да је тај храм 1753-1754. године оправљан, и да је 1756. године "посвећен" од стране будимског владике Ненадовића "Ваведење Богородице". Године 1760. и 17. септембра 1848. године тај храм је горео у пожару, па морао бити оправљен и промењеног изгледа. Коморанска црква је била од владара привилегована и богата по украсима, и ту се уз њу поред вредне архиве и библиотеке налазио свештенички стан, женски манастир и школа. Капитал коморанске српске цркве је 1886. године износио 7282 ф 55 новчића. Стари свештенички стан и школа уз цркву, су изгорели 1760. године. Нови парохијски дом је био у некадашњем женском манастиру. Ту зграду су откупиле три православне монахиње, које су пред Ракоцијевим устаницима избегле из Српског Ковина. Кућу - манастир су поклониле православној црквеној општини. Црквени торањ је био са три звона, а на једном је на мађарском језику гребањем писало да је 17. септембра 1848. године у Коморану, изгорело пет цркви и 405 кућа. На православном гробљу се налази капела коју је подигао Владислав Будаи старији, за спасење своје душе и душа супруге Јелене и деце Данила и Теодора. Некадашњи заповедник коморанске тврђаве, Павле Давидовић основао је својим новцем при храму "закладу" из које је плаћано одржавање његове гробнице, али је заклада пропала а гроб је запуштен. Црквена ризница има старих и вредних предмета. Поред златног печета, вредан пажње је барјак Цеха коморанских кабаничара из 1832. године. У Архиви има старих протокола од 1740. године, а од 1778. године па надаље сви су комплет сачувани (1886). Годишњи приход цркве 1886. године износи 824 ф. 97 новчића. Српска православна општина има 1886. године - 30 чланова парохијана, који су углавном ожењени иноверкињама, а многи Срби су у другој вери васпитани. Тадашњи свештеник је седам чланова повратио у православље, а два нова покрстио. Црква се налазила у опалом стању али и без довољно средстава за оправку, јер је камата од главнице црквеног капитала мала.[5]

1751. године долази до укидања војне границе у овом делу Подунавља, па се већина коморанских Срба сели у данашњу Шајкашку у Бачкој. Државни попис православног клира у Угарској из 1846. године, наводи да је православно парохијско звање основано и црквене матичне књиге се воде од 1740. године. У тој градској парохији са црквом, било је 1846. године 54 православне душе, а парох је био Теодор Оџић.[6] Парохији као филијала припада место "Serdahely", као и грађани Пожуна. Не помиње се те 1846. године, ни српска школа, ни ђаци ни учитељ. Раније је, око 1830. године Георгије Тошковић родом из Српског Алмаша, провео ту шест година као коморански српски учитељ. По митрополијским пописима парохије Коморан 1847. и 1867. године ту је било 54 житеља Срба. У целој Коморанској жупанији од 242 у 1847. години, дошло је до драстичног опадања, тако да 1867. године их има тек 54. У здруженој парохији места Коморана, Ђура, Сердахеља и Мошоња било је 1865. године укупно 112 православаца, у једној парохији најниже шесте платежне класе. Током 19. века њихов број се стално смањује, па већ крајем века у Коморану је живело свега око 100 српских душа. После Првог светског рата један део Срба се иселио у матицу, па су преостали Срби били само сенка некадашње заједнице.

Привреда[уреди]

У привредном смислу Коморан је важан у Словачкој као највећа словачка лука на Дунаву. Индустријска зона налази се у западном делу града.

Култура и занимљивости[уреди]

Позориште

  • Јокајијево позориште

Музеји

  • Подунавски музеј[7]

Музика

  • Родно место Франца Лехара

Зграде и објекти[уреди]

  • Комарновски систем утврђења

Споменици културе

  • Зграда бившег Колегија реформистичке цркве
  • Зграда официрског павиљона
  • Зграда словачке гимназије- бивша градска мучка школа
  • Зграда суда- ул. Погранична
  • Зграда Зихијеве палате
  • Зграда Златна риба
  • Бивша кафана – Златно буре
  • Бивши порески уред- Интернат
  • Бивши Жупски дом
  • Дом Матисе словачке, Трг М. Р. Шћефањика
  • Градска скупштина
  • Болница и поликлиника
  • Стамбена зграда у Жупној 2
  • Сецесијска зграда Словачке штедионице

Верски споменици

  • Српска православна црква Ваведења Пресвете Богородице - једина у Словачкој
  • Бивши колегијум Бенедиктинског реда
  • Евангелистичка црква Аугсбурске вероисповести
  • Реформистичка хришћанска црква
  • Римокатоличка црква св. Андрије из 1926.
  • Црква св. Розалије из 1843.
  • Војничка црква, бивша фрањевачка црква Бозјег срца Кристовог из 1617.
  • Капела св. Јосипа из 1741.
  • Капела св. Ане из 1750.
  • Мала синагога
  • ступ Тројице
  • Централни крст на католичком гробљу

Скулптуре

  • Скулптура др. генерала М. Р. Шћефањика
  • Скулптура Франца Лехара
  • Скулптура генерала Гијоргија Клапка
  • Скулптура Мора Јокаија
  • Скулптура Цирила и Методија
  • Скулптура Атила Кацаса код Јокајијевог позоришта

Споменици

  • Гроб Људовита Штура
  • Гроб поредице Јокаји
  • Гроб златног мушкарца
  • Гробница ген. Павла Давидовича код православне цркве
  • Гробови код реформиране цркве-православне цркве
  • Споменик антифашизма- Сени трг
  • Споменик палим борцима 1. светског рата
  • Споменик војницима Црвене армије

Спомен-плоче

  • Спомен плоча Беле Бартока
  • Спомен плоча Др. Сеље Јаноша
  • Спомен плоча грофа Иштвана Цехињија 1907.-1929.
  • Спомен плоча Мора Јокајија
  • Спомен плоча жртвама холокауста

Паркови

  • Дечји парк код тврђаве

Спорт[уреди]

  • Кошаркашки клуб МБК „Комарно“ који игра у Екстра лиги
  • Фудбалски клуб КФЦ Мајорка који игра у IV. лиги
  • Спортски боксерски клуб Спартак „Комарно“ који игра у Екстра лиги
  • Кануистика- Кајак &кану клуб „Комарно“

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. [Projekat Rastko] Ljubivoje Cerovic: Srbi u Slovackoj, Приступљено 8. 4. 2013.
  2. Емил Чакра "Словенка", Нови Сад 1860. године
  3. "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  4. "Сербска пчела", календар, Беч 1828. година
  5. "Komarommegyei Közlöny", Komarom 1886.
  6. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  7. Podunajské múzeum - Komárno, Приступљено 8. 4. 2013.

Извори[уреди]

  • Церовић, Љ. (2011), Срби у Коморану, Нови Сад, Прометеј

Спољашње везе[уреди]