Павле Давидовић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 29. децембар 2011. у 07:43

Павле Давидовић (Будим, 1737 — 18. фебруар 1814, Коморан), барон и аустријски генерал.

Потиче из српске породице која је стигла у Угарску у време сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. У војску је ступио 1757. као добровољац. За време Седмогодишњег рата промовисан је за капетана и мајора (1771). За време Рата за баварско наслеђе одликовао се у више прилика, а нарочито приликом заузимања града Бистрица (данашња Пољска) када је са сабљом у руци и кроз ватру продро до капије тврђаве и отворио је, па је колона генерала Палавичинија могла да уђе унутра. За овај подвиг награђен је Витешким крстом реда Марије Терезије. 1780. постао је барон, а 1783. пуковник Петроварадинске регименте.

Учествовао је у аустро-турском рату 1788-1789. године. 24. априла 1788. убедио је турског команданта Шапца да се преда и сам преузео команду над градом. 1789. године учествовао је у заузећу Београда, а затим са својим граничарима заузео Лешницу, Липницу, Лозницу и опсео тврђаву Соко. Због тих заслуга промовисан је јануара 1790. у чин генерал-мајора.

Учествовао је у кампањама у Холандији и Италији, у рату са Наполеоном. 1806. извршио је инспекцију српских положаја и посетио Петроварадин и Земун. У мају 1807. унапређен је у чин генерала (Feldzeugmeister). Последњи положај био је гувернера Коморана, на коме је и умро.

@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 | држава_смрти        =
 }}
 '''Павле Давидовић''' ([[Будим]], [[1737]] — [[18. фебруар]] [[1814]], [[Коморан]]), [[барон]] и аустријски [[генерал]].
 Потиче из српске породице која је стигла у [[Угарска|Угарску]] у време [[Велика сеоба Срба|сеобе]] под Арсенијем III Чарнојевићем. У војску је ступио 1757. као добровољац. За време Седмогодишњег рата промовисан је за капетана и мајора (1771). За време Рата за баварско наслеђе одликовао се у више прилика, а нарочито приликом заузимања града Бистрица (данашња [[Пољска]]) када је са сабљом у руци и кроз ватру продро до капије тврђаве и отворио је, па је колона генерала [[Палавичини]]ја могла да уђе унутра. За овај подвиг награђен је Витешким крстом реда [[Марија Терезија|Марије Терезије]]. 1780. постао је барон, а 1783. пуковник [[Петроварадин]]ске регименте.
 Учествовао је у аустро-турском рату 1788-1789. године. 24. априла 1788. убедио је турског команданта [[Шабац|Шапца]] да се преда и сам преузео команду над градом.  [[1789]]. године учествовао је у заузећу [[Београд]]а, а затим са својим граничарима заузео Лешницу, Липницу, Лозницу и опсео тврђаву Соко. Због тих заслуга промовисан је јануара 1790. у чин генерал-мајора.
 Учествовао је у кампањама у Холандији и Италији, у рату са [[Наполеон]]ом. 1806. извршио је инспекцију српских положаја и посетио Петроварадин и Земун. У мају 1807. унапређен је у чин генерала (-{Feldzeugmeister}-). Последњи положај био је гувернера Коморана, на коме је и умро.