Бела Хамваш — разлика између измена

Бела Хамваш
Бела Хамваш
Датум рођења	23. март 1897.
Место рођења	Прешов, Аустроугарска
Датум смрти	7. новембар 1968. (71 год.)
Место смрти	Будимпешта, Народна Република Мађарска

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 5. јун 2012. у 22:40

Бела Хамваш (мађ. Hamvas Béla, Прешов, 23. марта 1897. – Будимпешта, 7. новембра 1968) је био мађарски филозоф, писац, есејиста и романсијер. Хамвашова дела су углавном објављена након његове смрти и сви рукописи још нису доступни.

Биографија

Од 1919. до 1923. године студирао је у Пешти књижевност, мађарски и немачки језик. Поред тога похађао је предавања из филозофије, естетике, музике и медицине. Био је ерудита који је познавао људску мисао и културу. Испрва је писао есеје и студије које је објављивао у часописима, али само за кратко - пре рата Хамваша нису прихватали реакционари и клерикални кругови, а после рата комунисти. У складу са својим интересовањем за историју људске мисли велику преокупацију Беле Хамваша представљале су књиге, па је 1927. почео да ради као библиотекар у Пешти. У том периоду сакупио је велики број књига из разних области људског знања - филозофије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности, али је након рата све било изгубљено. 1945. године, током ослобађања Будимпеште, од удара бомбе страдао је његов дом заједно са библиотеком и рукописима, а 1948. почетком стаљинистичке ере у Мађарској пројекат „Стотину књига“ светске књижевности је забрањен, и он губи посао.
Након овог понижења, Хамваш у положају који га је задесио види предност за усавршавање и не обазире се на спољашње догађаје. Ради као магационер, економ, земљорадник, и много пише. Међутим, његове књиге остају само у рукописима све до после његове смрти, када су у новосадском часопису „Хид“ објављена два његова есеја, „Дрвеће“ и „Орфеј“. Од 1976. почеће и мађарски часописи полако да објављују Хамвашеве есеје, а 1987. је у Печују објављена збирка његових есеја „Дух и егзистенција“.
За чување и даље објављивање Хамвашеве рукописне заоставштине заслужна је његова удовица Каталина Кемењ, са којом је написао књигу „Револуција у уметности, апстракција и надреализам у Мађарској“, коју је Ђерђ Лукач оштро осудио.

Значајна дела

Scientia sacra, духовна баштина древног човечанства (1988)
Патам I-III (1992–93)
Карневал (1985)
У одређеном погледу (1991)
Наиме (1991)

Спољашње везе

Презентација (језик: енглески) (језик: мађарски)

Овај чланак везан за филозофе је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

@@ Ред 9: / Ред 9: @@
 | месец_рођења        = март
 | година_рођења       = 1897.
-| место_рођења        = Прешов
+| место_рођења        = [[Прешов]]
-| држава_рођења       = Мађарска
+| држава_рођења       = [[Аустроугарска]]
 | дан_смрти           = 7.
-| месец_смрти         = новембра
+| месец_смрти         = новембар
 | година_смрти        = 1968.
-| место_смрти         = Будимпешта
+| место_смрти         = [[Будимпешта]]
-| држава_смрти        = Мађарска
+| држава_смрти        = [[Народна Република Мађарска]]
 }}
 '''Бела Хамваш''' ({{јез-мађ|Hamvas Béla}}, [[Прешов]], [[23. март]]а [[1897]]. – [[Будимпешта]], [[7. новембра]] [[1968]]) је био [[Мађари|мађарски]] филозоф, писац, есејиста и романсијер. Хамвашова дела су углавном објављена након његове смрти и сви рукописи још нису доступни.
 == Биографија ==
 Од 1919. до 1923. године студирао је у Пешти књижевност, мађарски и немачки језик. Поред тога похађао је предавања из филозофије, естетике, музике и медицине. Био је ерудита који је познавао људску мисао и културу. Испрва је писао есеје и студије које је објављивао у часописима, али само за кратко - пре рата Хамваша нису прихватали реакционари и клерикални кругови, а после рата комунисти. У складу са својим интересовањем за историју људске мисли велику преокупацију Беле Хамваша представљале су књиге, па је 1927. почео да ради као библиотекар у Пешти. У том периоду сакупио је велики број књига из разних области људског знања - филозофије, природних и друштвених наука, теорије уметности, психологије, као и пројекат „Стотину књига“ светске књижевности, али је након рата све било изгубљено. 1945. године, током ослобађања Будимпеште, од удара бомбе страдао је његов дом заједно са библиотеком и рукописима, а 1948. почетком стаљинистичке ере у Мађарској пројекат „Стотину књига“ светске књижевности је забрањен, и он губи посао.