Копље

Делови копља

копљаници

Копље је пешадијско или коњичко хладно оружје на мотки.

опште одреднице

Копље је пешадијско или коњичко хладно оружје на мотки. Састоји се од металног дела који чини врх и дрвене мотке од 120 cm, код кратких копља која служе за бацање па до око 600cm код пикета који је био најпопуларније оружје пешадије у 16-ом веку (Пикенири, Пикемен). Јефтино и готово свима доступно оружје појављује су каменом добу у облику зашиљене мотке мало опаљене ватром ради тврдоће. Копље је унапређено стављањем каменог врха чиме је добило на оштрини и чврстоћи. Појавом бакра, а посебно бронзе, копље улази у раздобље масовне производње ливењем.

Врсте

Пилум

Главни чланак: Пилум

Пилум

Једно од најпознатијих врста копаља свакако је и римски пилум. Стандардно наоружање римских легионара које је тешко бацачко копље развијено за борбу против густих, дисциплинованих и оклопљених грчких фаланги. Кад би се два бојна реда приближила на око тридесет метара, Римљани би засули грчке хоплите смртоносном кишом пилума. Даље би наставили јуриш с исуканим кратким мачем званим гладијус и дугачким штитом.

Пилум је био дугачак око 220 до 250 cm. Од тога је гвоздени врх заузимао 100 cm. Кратк врх(5cm) био је обликован у чврсти четверобридни шиљак. Танко тело металног дела копља завршавало се округлом „јабуком“ која је штитила шаку и давала кинетичку енергију при бацању као тег који појачава ударац. Метални део био је причвршћен на мотку дрвеним клиновима. Ту новост у својој реформи римске војске увео је цар Веспазијан. Наиме, он је као луцидан човек и врсни војник приметио да пилуме чврсто насађене и учвршћене гвозденим клиновима приликом бацања непријатељи, посебно Гали и Германи, одмах врате према легионарима. Да би то спречио, увео је дрвене клинове који су копље чинили за једнократну употребу. Кад би легионари у борби бацили пилум на непријатеља, он би се на саставу сломио и није се више могао користити. Тим потезом је вишеструко смањио број својих губитака.

Копље у средњем веку

Као и пешадинци, тако и коњаници користе и бацачко и бодно копље. Свој процват бодно бојно копље доживљава у раном средњем веку појавом Витезова. Познати су витешки турнири који су били омиљена забава у средњем вијеку, а двобоји су се изводили под строгим турнирским правилима два борца, витеза на коњу с дугачким бодним копљем које је носио витезов штитоноша.

Копље је било преко 300 cm дужине и имало је карактеристичан штитник за шаку отприлике на доњој петини дужине. Витешко копље у рату је било оштрог челичног и убојитог врха, док су за турнире користили блажу варијанту заобљеног или тупог дрвеног врха које је требало само избацити противника из седла. Иако је ова варијанта „спортска“ и на око безопасна, догађале су се и те како опасне, не ретко и смртоносне повреде. Током целог средњег века витезови чине срж сваке европске војске.

Ренесанса

У Европи 15. века и 16. века настала је ренесанса тешке пешадије са копљем од три до шест метра дужине. Добре извежбане јединице ако нису могле да победе тешку коњицу могле су најмање да се одбране ње. Ови копљаници, обично названи пикенири по француској речи pique (оштрица, врх) и piquer (убости), чинили су елиту тешке пешадије до 17. века. Србија, пошто је била освојена од Османлија, није могла прати овај развој, док су Турци водили другу тактику.

Нестанак с ратне сцене и употребе

Развојем ватреног оружја коњица полако напушта бојно поље, а њихово елитно место преузимају пешадинци. Већ почетком 18. века развојем мускете, копље дефинитивно напушта сцену европског ратовања, мада и данас у неразвијеним крајевима света постоје народи, у Јужној Африци који се не одвајају од свог верног копља као одбране од лавова, ослонца код дугог пута или само као пастирског штапа.

Види још

• Списак оружја у средњем веку