Гладијус

С Википедије, слободне енциклопедије
Мач гладијус

Гладијус (лат. glădĭus) је латинска реч за мач и коришћена је за примарни мач пешадијске војске античког Рима. Ранији римски мачеви су били слични онима који су користили Грци. Од 3. века п. н. е.[1] римљани су усвајали мачеве сличне онима који су користили Келтибери и други током раног дела освајања Шпаније. Гладијус је проистекао вероватно од врсте кратког мача који су користили Самнити и Ибери, а модификован је према потребама легије.[2] Тај мач је био познат под именом Gladijus Hispaniensis, или "шпански мач".[3]

Потпуно опремљени римски легионар је имао штит, копље (хаста или пилум), мач (гладијус), често и нож (пуги). Уобичајено, копље се бацало да би се онеспособио штит непријатеља пре блиске борбе, у чему би гладијус онда наступао. Све врсте гладијуса су прикладне за сечење и убадање.[4] Дршка се израђивала од кости (слоноваче) и дрвета, а оштрица од челика.

Постоји и група подела на четири основна типа гладијуса који су били коришћени:

- Гладијус Хиспанис - најранији и најдужи гладијус коришћен од 216. године п.н.е. до 20. године п.н.е., са дужином мача од 75 до 85цм. Почетак његове производње се везује за истоимени град у коме је био војни логор.

- Мајнц гладијус - улази у употрбу у раном Царству. Задржава кривину мача, али добија скраћено, проширено сечиво.

- Помпејски гладијус - најпопуларнија верзија мача где се елиминише закривљеност и мач остаје са паралелним оштрим ивицама и троугластим врхом.

Фулам гладијус - је најмлађи тип гладијуса и имао је праве ивице и издужени троугласти врх.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гладијус
  2. ^ Национална Географија
  3. ^ Penrose 2008, стр. 121–122.
  4. ^ Vegetius De Re Militari 2.15

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]