Телевизијска мрежа

Телевизијска мрежа (скраћено: ТВ мрежа) је назив за мрежу која дистрибуира телевизијски садржај у облику телевизијских програма који се емитују преко појединачних телевизијских станица.

Све до средине 1980-их телевизијски програм широм света био је скоро у искључиво домену малог броја строго централизованих радиодифузних мрежа у појединим државама, а те мреже су своје порекло често имале у некадашњим радио мрежама. У многим од држава појединачне телевизијске станице нису биле ништа друго до одашиљачи за програм националне телевизијске мреже. Због тога се данас понекад израз телевизијски канал меша са изразом телевизијска мрежа.

С временом је развитак сателитске,^[1] кабловске^[2] и дигиталне телевизије^[3] довео до стварања телевизијских станица које на широком простору могу емитовати специфични програм за специфично гледаоце (Ем-Ти-Ви, Си-Ен-Ен, Еуроспорт).

Преглед

У земљама у којима већина мрежа емитује идентичан, централно настали садржај на свим својим станицама и где већина појединачних телевизијских предајника^[4]^[5]^[6] стога раде само као велике „репетиторске станице“, термини „телевизијска мрежа“, „телевизија канал" (нумерички идентификатор или радио фреквенција) и „телевизијска станица” постали су углавном заменљиви у свакодневном језику, мада професионалци у занимањима везаним за телевизију настављају да праве разлику између њих. Унутар индустрије, понекад се ствара више нивоа међу групама мрежа на основу тога да ли њихово програмирање истовремено потиче из централне тачке и да ли главна контрола мреже има техничку и административну могућност да преузме програмирање њихових филијала у реалном времену када сматра да је то неопходно – најчешћи пример је током националних информативних догађаја.

Конкретно, у Северној Америци, многе телевизијске мреже доступне преко кабловске и сателитске телевизије су означене као „канали“ јер се донекле разликују од традиционалних мрежа у горе дефинисаном смислу, пошто су јединствене операције – немају филијале или компоненте, али уместо тога се дистрибуирају јавности путем кабловских или сателитских провајдера за директно емитовање.^[7]^[8] Такве мреже се обично називају терминима као што су „специјални канали“ у Канади или „кабловске мреже“ у САД.^[9]^[10]

Мрежа може, али не мора да производи све своје програме. Ако не, продукцијске компаније (као што су Варнер Брос телевизија, Универзал телевизија, Сони пикчерс телевизија и ТриСтар телевизија) могу дистрибуирати свој садржај на различите мреже, а уобичајено је да дата продукцијска кућа може имати програме који се емитују на два или више ривалске мреже. Слично томе, неке мреже могу да увозе телевизијске програме из других земаља или да користе архивиране програме да допуне своје распореде.

Неке станице имају могућност прекидања мреже путем локалног уметања телевизијских реклама, идентификације станица и хитних упозорења. Друге се потпуно одвајају од мреже ради сопственог програмирања, методом познатом као регионална варијација. Ово је уобичајено када су мале мреже чланови већих мрежа. Већина комерцијалних телевизијских станица је у сопственом власништву, иако је низ ових инстанци имовина телевизијске мреже која их поседује и њима управља. Комерцијалне телевизијске станице се такође могу повезати са некомерцијалном образовном агенцијом за емитовање. Такође је важно напоменути да су неке земље покренуле националне телевизијске мреже, тако да поједине телевизијске станице могу да делују као заједнички репетитори програма широм земље.

С друге стране, телевизијске мреже такође пролазе кроз предстојеће искуство великих промена у складу са културним варијететима. Појава кабловске телевизије учинила је доступним на главним медијским тржиштима програме попут оних који су намењени америчким бикултуралним Латиноамериканцима. Овако разнолика публика представља прилику за мреже и придружене компаније да рекламирају најбољи програм који треба да се емитује.

Ово објашњава аутор Тим П. Вос у свом апстрактном Културолошком објашњењу раног емитовања, где одређује циљане групе/нециљане групе, као и културну специфичност која се користи у ентитету телевизијске мреже. Вос напомиње да креатори политике нису изричито намеравали да створе ред емитовања којим доминирају комерцијалне мреже. Заправо, учињени су законодавни покушаји да се ограничи преферирани положај мреже.

Што се тиче појединачних станица, савремени мрежни оперативни центри обично користе аутоматизацију емитовања за обављање већине задатака. Ови системи се не користе само за програмирање и репродукцију видео сервера, већ користе тачно атомско време из система за глобално позиционирање или других извора да би одржали савршену синхронизацију са узводним и низводним системима, тако да се програмирање чини беспрекорним за гледаоце.

Глобална заступљеност

Водећа међународна телевизијска мрежа је Бритиш Броадкастинг корпорација (BBC), која је можда најпознатија по својој новинској агенцији BBC News. У власништву Круне, Би-Би-Си ради првенствено у Уједињеном Краљевству. Финансира се из телевизијске лиценце коју плаћају британски становници који гледају било коју телевизију док се емитује, и као резултат тога, на њеним мрежама се не појављује комерцијално оглашавање. Изван Велике Британије, оглашавање се емитује јер се лиценцна накнада односи само на британске операције BBC-ја. Око 23.000 људи широм света је запослено у Би-Би-Си и његовој филијали, BBC Studios. Експериментално телевизијско емитовање почело је 1929. године, користећи електромеханички систем од 30 редова који је развио Џон Логи Берд.^[11] Ограничено редовно емитовање програма коришћењем овог система почело је 1934. године, а проширена услуга (сада названа Би-Би-Си телевизијски сервис) почела је из Александра палате у новембру 1936. године.^[12]

Референце

^ Bruce R. Elbert (2008). „9 Earth Stations and Network Technology”. Introduction To Satellite Communications. Artech House. ISBN 9781596932111.
^ Eisenmann, Thomas R., "Cable TV: From Community Antennas to Wired Cities", Harvard Business School Weekly Newsletter, July 10, 2000
^ „The Origins and Future Prospects of Digital Television”. Benton Foundation.
^ Bernard Grob,Charles E.Herndon: Television and video systems, Glencoe McGraw-Hill
^ Reference data for Radio Engineers, Chapter 30, Howard W.Sams Co Inc., Indianapolis,1977, ISBN 0-672-21218-8
^ FARWAY IRFC, TV and Radio Transmission , Radio Data System Encoders , Broadcasting Technologies
^ „Installing Consumer-Owned Antennas and Satellite Dishes”. FCC. Приступљено 2008-11-21.
^ „Analog Channel List”. sathint.com. Архивирано из оригинала 2022-04-08. г. Приступљено 2018-05-25.
^ Coopersmith, Jonathan (1998). „Pornography, Technology and Progress”. Icon. 4: 94—125. JSTOR 23785961.
^ „The Road to Cisco Infinite Broadband” (PDF). Cisco. 2017. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 8. 2020. г. Приступљено 28. 2. 2022.
^ „1920s”. bbc.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 5. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2020.
^ Norman, Bruce (1984). Here's Looking at You: The Story of British Television 1908–1939. стр. 99. ISBN 978-0-563-20102-1.

Литература

Druick, Zoë. Aspa Kotsopoulos (2008) Programming reality: perspectives on English-Canadian television, Wilfrid Laurier University Press. ISBN 9781554580101.
Rutherford, Paul (1990). When television was young : primetime Canada 1952-1967. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-1-4426-8333-4.
Network, Aboriginal Peoples Television. „Aboriginal Peoples Television Network - Corporate About APTN”. aptn.ca. Архивирано из оригинала 2016-01-06. г. Приступљено 2016-01-25.
„Press Release - Corus Entertainment Completes Purchase of Historia, Séries+ and TELETOON Canada Inc”. Corusent.com. 2014-01-01. Архивирано из оригинала 08. 01. 2014. г. Приступљено 2014-01-08.
„Bell Media signs deal to sell MusiquePlus and MusiMax to V Media Group”. Canadian Press. Архивирано из оригинала 11. 12. 2013. г. Приступљено 4. 12. 2013.
„DHX Media to buy Family, other children's channels”. Toronto Star. 28. 11. 2013. Приступљено 29. 11. 2013.
„DHX to acquire Family Channel, three others from Bell Media”. The Globe and Mail. Приступљено 29. 11. 2013.
„Broadband TV News | Central and East Europe | Home”. Broadbandtvnews.com. Архивирано из оригинала 2008-06-16. г. Приступљено 2008-09-06.
„Russia's leading satellite TV neighbourhood at 36° East reaches record audience and prepares for new growth” (PDF). Eutelsat Communications. Приступљено 11. 6. 2013. ^{[мртва веза]}
Robert Briel (25. 2. 2013). „Pay-TV in Russia to reach 74% in 2017”. Broadband TV News. Приступљено 7. 3. 2015.
„Russian TV Company”. Архивирано из оригинала 8. 2. 2017. г. Приступљено 7. 2. 2017.
„Groteck Co., Ltd for the European Audiovisual Observatory” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 31. 3. 2009. г.
„Royal Television Society”. Royal Television Society. Приступљено 1. 5. 2021.
„TV Size: XL – Channel Listing”. Allyours.virginmedia.com. 29. 6. 2011. Архивирано из оригинала 29. 4. 2009. г. Приступљено 13. 2. 2012.
„Connected Nations Report 2017” (PDF). Ofcom. Приступљено 2. 1. 2022. „From Figure 42: Coverage levels of DTT national, interim and local services”
„Television transmitter frequency data”. Ofcom. Приступљено 2. 1. 2022.
„Weekly viewing summary by broadcaster group”. BARB. 1. 3. 2020. Приступљено 29. 3. 2020. „8.83%”
„Local TV broadcasters”. Ofcom. 6. 4. 2021.
„Scarborough L-DTPS license – Ofcom” (PDF). Приступљено 24. 12. 2022.
„Statement: Local TV licensing – Decision not to advertise or re-advertise certain local TV licences”. Ofcom. 30. 7. 2018.
„Former BBC iPlayer boss: local TV is 'years behind in its thinking'”. The Guardian. 22. 4. 2015.
„Ofcom seeks to scrap local TV roll-out”. BBC News. 20. 4. 2018.
Stefano, Mark Di. „Revealed: How Britain's Biggest Local TV Company Has "Gamed" The BBC For Licence Fee Payers' Money”. BuzzFeed.
„Channel 3 (ITV, STV and UTV)”. Ofcom. 11. 1. 2021.
„Public Service Broadcasting: Annual Report 2019”. Ofcom. 6. 8. 2019.
Campbell, Dennis; Cotter, Susan (1998). Copyright Infringement. Kluwer Law International. ISBN 90-247-3002-3. Приступљено 18. 9. 2014.
Newman, Jared (2019-02-13). „Cable and satellite TV companies need a miracle to save them from cord-cutting”. Fast Company (на језику: енглески). Приступљено 2019-07-05.
Eisenmann, Thomas R., "Cable TV: From Community Antennas to Wired Cities", Harvard Business School Weekly Newsletter, July 10, 2000
Moss, Mitchell L.; Payne, Frances, "Can Cable Keep Its Promise?", New York Affairs, Volume 6, Number 4. New York University. 1981
Smith, Ralph Lee, "The Wired Nation", The Nation magazine, May 18, 1970
Smith, Ralph Lee, The Wired Nation; Cable TV: the electronic communications highway. New York, Harper & Row, 1972. ISBN 0-06-090243-4
Herrick, Dennis F. (2012). Media Management in the Age of Giants: Business Dynamics of Journalism. UNM Press. ISBN 978-0-8263-5163-0.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Телевизијска мрежа на Викимедијиној остави

[introsatcom-1] Bruce R. Elbert (2008). „9 Earth Stations and Network Technology”. Introduction To Satellite Communications. Artech House. ISBN 9781596932111.

[2] Eisenmann, Thomas R., "Cable TV: From Community Antennas to Wired Cities", Harvard Business School Weekly Newsletter, July 10, 2000

[benton-3] „The Origins and Future Prospects of Digital Television”. Benton Foundation.

[4] Bernard Grob,Charles E.Herndon: Television and video systems, Glencoe McGraw-Hill

[5] Reference data for Radio Engineers, Chapter 30, Howard W.Sams Co Inc., Indianapolis,1977, ISBN 0-672-21218-8

[6] FARWAY IRFC, TV and Radio Transmission , Radio Data System Encoders , Broadcasting Technologies

[fcc-7] „Installing Consumer-Owned Antennas and Satellite Dishes”. FCC. Приступљено 2008-11-21.

[8] „Analog Channel List”. sathint.com. Архивирано из оригинала 2022-04-08. г. Приступљено 2018-05-25.

[9] Coopersmith, Jonathan (1998). „Pornography, Technology and Progress”. Icon. 4: 94—125. JSTOR 23785961.

[10] „The Road to Cisco Infinite Broadband” (PDF). Cisco. 2017. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 8. 2020. г. Приступљено 28. 2. 2022.

[11] „1920s”. bbc.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 5. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2020.

[12] Norman, Bruce (1984). Here's Looking at You: The Story of British Television 1908–1939. стр. 99. ISBN 978-0-563-20102-1.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]