Пређи на садржај

Чињеница

С Википедије, слободне енциклопедије
Књиге нефикције у једној данској библиотеци, полице означене речју „факта“, на данском „чињенице“.

Чињеница је изјава која показује да се нека појава или догађај стварно догодио.[1] Приликом утврђивања чињенице нужан је објективан приступ, који у науци мора бити поткрепљен егзактним доказом. У филозофији, нужна је рационална метода, уз непристрано преиспитивање, без уплитања веровања. У утврђивању чињеница, не сме се мешати лични став или било која предрасуда. Једни од примера чињеница су: „Земља је планета”, „Сунце је звезда” итд.

Филозофија

[уреди | уреди извор]

У филозофији, концепт чињенице се разматра у епистемологији и онтологији. Питања објективности и истине уско су повезана са питањима чињеница. „Чињеница“ се може дефинисати као нешто што је случај — то јест, стање ствари.[2][3]

Чињенице се могу схватити као информације које чине истиниту реченицу истинитом.[4] Чињенице се такође могу схватити као оне ствари на које се односи истинита реченица. Изјава „Јупитер је највећа планета у Сунчевом систему“ говори о чињеници да је Јупитер највећа планета у Сунчевом систему.[5]

Преписка и повратни аргумент

[уреди | уреди извор]

Верзија кореспондентне теорије истине Паскала Енгела објашњава да оно што чини реченицу истинитом јесте да она одговара чињеници.[6] Ова теорија претпоставља постојање објективног света.

Аргумент повратности тврди да показује да све истините изјаве представљају исту ствар — вредност истине је истина. Ако овај аргумент важи, а чињенице се узимају као оно што представљају истините изјаве, онда се долази до контраинтуитивног закључка да постоји само једна чињеница — истина.[7]

Сложене чињенице

[уреди | уреди извор]

Свака нетривијална истинита изјава о стварности је нужно апстракција састављена од комплекса објеката и својстава или односа.[8] На пример, чињеница описана истинитом тврдњом „Париз је главни град Француске“ имплицира да постоји такво место као што је Париз, постоји такво место као што је Француска, постоје ствари као што су главни градови, као и да Француска има владу, да влада Француске има моћ да дефинише свој главни град, и да је француска влада изабрала Париз да буде главни град, да постоји нешто као место или влада, и тако даље. Проверљива тачност свих ових тврдњи, ако су саме чињенице, може се поклопити да би створила чињеницу да је Париз главни град Француске.

Потешкоће се, међутим, јављају у покушају да се идентификују саставни делови негативних, модалних, дисјунктивних или моралних чињеница.[9]

Дефиниција научне чињенице се разликује од дефиниције чињенице, јер подразумева знање. Научна чињеница је резултат поновљивог пажљивог посматрања или мерења (експериментисањем или другим средствима), који се такође назива емпиријски доказ. Оне су централне за изградњу научних теорија. Различити облици посматрања и мерења доводе до фундаменталних питања о научном методу, те обиму и валидности научног закључивања.

У најосновнијем смислу, научна чињеница је објективна и проверљива опсервација, за разлику од хипотезе или теорије, која има за циљ да објасни или протумачи чињенице.[10]

Различити научници су понудили значајна побољшања ове основне формулације. Филозофи и научници пажљиво праве разлику између: 1) стања ствари у спољашњем свету и 2) тврдњи о чињеницама које се могу сматрати релевантним у научној анализи. Термин се у филозофији науке користи у оба значења.[11]

Научници и клинички истраживачи у друштвеним и природним наукама писали су о бројним питањима и теоријама које се намећу у покушају да се разјасни фундаментална природа научних чињеница.[12] Релевантна питања покренута овом истрагом укључују:

  • процес којим „утврђена чињеница“ постаје призната и прихваћена као таква;[13]
  • да ли се и у којој мери „чињеница“ и „теоријско објашњење“ могу сматрати заиста независним и одвојивим једно од другог;[14][15]
  • у којој мери на „чињенице“ утиче пуки чин посматрања;[15] и
  • у којој мери су чињенични закључци под утицајем историје и консензуса, а не строго систематске методологије.[16]

Научни метод

[уреди | уреди извор]

Осим фундаменталног истраживања природе научних чињеница, остају практична и друштвена разматрања о томе како се чињенице истражују, утврђују и поткрепљују правилном применом научног метода.[17] У научне чињенице се генерално верује независно од посматрача: без обзира ко изводи научни експеримент, сви посматрачи се слажу око исхода.[18] Поред ових разматрања, постоје друштвене и институционалне мере, као што су рецензије и акредитација, које имају за циљ да промовишу тачност чињеница (између осталог) у научним студијама.[19]

У већини јурисдикција општег права, општи концепт и анализа чињеница одражавају основне принципе јуриспруденције и подржавају неколико добро успостављених стандарда.[20][21] Ствари заправо имају различите формалне дефиниције у јурисдикцијама обичајног права.

Овим је обухваћено:

  • елемент потребан у правним изношењима доказа да би се доказао разлог за тужбу;[22][23]
  • утврђивања онога ко је утврдио чињенице након оцене прихватљивих доказа изведених на суђењу или расправи;[24]
  • потенцијални основ реверзибилне грешке прослеђен у жалбеном поступку апелационом суду;[25] и
  • било које од различитих ствари које подлежу истрази од стране званичних органа да би се утврдило да ли је кривично дело извршено и да би се утврдила кривица.[26]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 1485. 
  2. ^ "A fact, it might be said, is a state of affairs that is the case or obtains." – Stanford Encyclopaedia of Philosophy. States of Affairs
  3. ^ See Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus, Proposition 2: What is the case—a fact—is the existence of states of affairs.
  4. ^ "A fact is, traditionally, the worldly correlate of a true proposition, a state of affairs whose obtaining makes that proposition true." – Fact in The Oxford Companion to Philosophy
  5. ^ Alex Oliver, Fact, in Craig, Edward (2005). Shorter Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge, Oxford. ISBN 0-415-32495-5. 
  6. ^ Engel, Pascal (2002). Truth. McGill-Queen's Press – MQUP. ISBN 0-7735-2462-2. 
  7. ^ Davidson, Donald (1984). Truth and Interpretation. Clarendon Press, Oxford. ISBN 0-19-824617-X. 
  8. ^ "Facts possess internal structure, being complexes of objects and properties or relations" Oxford Companion to Philosophy
  9. ^ Fact, in The Oxford Companion to Philosophy, Ted Honderich, editor. (Oxford, 1995) ISBN 0-19-866132-0
  10. ^ Gower, Barry (1997). Scientific Method: A Historical and Philosophical Introduction. Routledge. ISBN 0-415-12282-1. 
  11. ^ Ravetz, Jerome Raymond (1996). Scientific Knowledge and Its Social Problems. Transaction Publishers. ISBN 1-56000-851-2. 
  12. ^ (Gower 1996)
  13. ^ (see e.g., Ravetz, p. 182 fn. 1)
  14. ^ Ravetz, стр. 185
  15. ^ а б Gower, стр. 138
  16. ^ Gower, стр. 7
  17. ^ Ravetz p. 181 et. seq. (Chapter Six: "Facts and their evolution")
  18. ^ Cassell, Eric J. The Nature of Suffering and the Goals of Medicine Oxford University Press. Retrieved 16 May 2007.
  19. ^ (Ravetz 1996)
  20. ^ Estrich, Willis Albert (1952). American Jurisprudence: A Comprehensive Text Statement of American Case Law. Lawyers Co-operative Publishing Company. 
  21. ^ Elkouri, Frank (2003). How Arbitration Works. BNA Books. стр. 305. ISBN 1-57018-335-X. 
  22. ^ Bishin, William R. (1972). Law Language and Ethics: An Introduction to Law and Legal MethodНеопходна слободна регистрација. Foundation Press. стр. 277. Original from the University of Michigan Digitized 2006. 
  23. ^ The Yale Law Journal: Volume 7. Yale Law Journal Co. 1898. 
  24. ^ Per Lord Shaw of Dunfermline, Clarke v. Edinburgh and District Tramways Co, 1919 S.C.(H.L.) 35, at p 36.
  25. ^ Merrill, John Houston (1895). The American and English Encyclopedia of Law. E. Thompson. Original from Harvard University Digitized 2007. 
  26. ^ Bennett, Wayne W. (2003). Criminal Investigation. Thomson Wadsworth. ISBN 0-534-61524-4. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]